CZBG Forum

Žuti karton za Nenada Lalatovića

Autor: CZBG, Stefan S

Bil Šenkli, legendarni trener Liverpula jednom prilikom je rekao da ljudi vide fudbal kao pitanje života i smrti, ali da to nije baš tako – mnogo je više od toga. Zaista, fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu. A najvažnija fudbalska stvar u našem svetu srpskog fudbala je večiti derbi.

Godinama u nazad, liga je sve siromašnija, igra se sve lošiji fudbal, reprezentacija pada svakim danom sve više, ali to ne sprečava prosečnog navijača da dva sata svog vremena izgubi gledajući fudbalere Zvezde i Partizana kako pokušavaju da budu bolji, ili hajde da budemo iskreni do kraja, manje loši jedni od drugih.

Ruku na srce, jučerašnji derbi je imao itekako šta da ponudi, za razliku od nekih prethodnih. I iako je i dalje veći fudbalski gušt gledati meč sredine tabele Premijer lige, mogli smo videti na delu neke klince koji znaju da igraju fudbal.

Videli smo da je Mihajlo Ristić igrač koji može da odigra 90 minuta svake utakmice, videli smo da je samo malo nedostajalo Luki Joviću da probudi sećanja na Dejana Stankovića i Kajzerslautern i da rekord najmlađeg učesnika derbija ikada začini golom. Videli smo da je Rajković golman za A selekciju. Dosta trčanja, nekoliko dobrih šuteva sa distance. Nije da nije bilo sadržaja. 

Na kraju, gol sa igrice, skoro kroz golmana i pobeda Partizana.

Sve u svemu, ako izuzmemo nemire na istoku pre početka utakmice, fer – plej za desetku i sve ukupno jedan sasvim lep derbi. Nezavisno od toga kojim bojama je ko bio naklonjen.

Ipak, da ne bude sve tako pobrinuo se trener našeg kluba. Na kraju, kada je trebalo dati izjavu, ne znajući da je kamera još uvek uključena, poželeo je nekome ko se radovao u tunelu JNA da propadne. Žuti karton. Posle opomene iz Kruševca.

Nešto slično se dogodilo i tada, kada je Lalatović rezigniran sudijskom odlukom prosuo bujicu najuličarskijih psovki ka sudiji nakon čega je sasvim opravdano isključen. Tada sam prećutao. Ali sada ne nameravam. 

Bio smo svedok nebrojeno puta kada je Duško Vujošević pokazao svoj repertoar ulice. I najstrašnije osudio takav čin. Baš zato ne želim sada da pravim razliku i da imam dvostruke aršine, jer je Nenad Lalatović trener kluba koji mi je u srcu. Ne. Žuti karton kod mene. Sledeći je hlađenje svakoga od nas ko zna kako treba da se ponaša trener kluba čije se ime nalazi na peharu prvaka Evrope i peharu prvaka sveta.

Sve ovo je jedna velika sramota. To je ujedno i granica do koje ću ići i koju neću preći, jer bih se tim stavio u istu ravan sa onim protiv čega se ovde bunim. Naravno, postoji jasna granica između nekoga ko sedi za tastaturom i piše iz navijačkog ugla i nekoga ko svojim imenom i prezimenom predstavlja klub na način na koji su ga predstavljale fudbalske i ljudske veličine kao što su Miljan Miljanić, Velibor Vasović, Dragoslav Šekularac, Vladimir Petrović – Pižon, pa što ne reći Slaviša Stojanović i Robert Prosinečki.

Svi oni su se bavili istim poslom kao i Nenad Lalatović, ali niko nikada nije na ovakav, ja se izvinjavam, ali reći ću, džukački način reagovao jer se neko drugi radovao i neko drugi skakao okolo, a sigurno su imali bar jednako razloga za to. Derbi je bio derbi i pre, a biće i posle 147. večitog. Zvezdin trener treba da bude šmeker, gospodin, car. Veliki i u pobedi i u porazu. Uostalom, to je čika Ljuba Tadić rekao mnogo bolje od mene.

Ne sumnjam da je Nenadu Lalatoviću bar malo žao zbog načina na koji se poneo. Ali jednostavno, mora mnogo bolje. Kamera uključena za vreme dok nije direktan prenos jednostavno nije opravdanje. Iritantno radovanje takođe. Provociranje isto tako. Jednostavno, opravdanje ne postoji. 

Postoji samo nada da se ovakve stvari više nikada neće ponoviti.

Share this...
Tweet about this on Twitter
Twitter

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *