CZBG Forum

Novogodišnji intervju: Jože Kovač i Matjaž Sekelj

Autor: CZBG, Dario K.

Kada dođe zima, i kada počnu da padaju prve pahulje snega, mnogi ljubitelji sporta vole da sednu u svoje udobne fotelje ili da se zavale na kauč u dnevnoj sobi, čekajući da na televiziji počne neki od zimskih sportova. Tako sam i ja, kao klinac, jedva čekao da gledam jedini, pravi ekipni, zimski sport – hokej na ledu. Sećam se kako je sve prštalo na ledenoj ploči kada su se na njoj našli Rusi: Krutov, Larionov, Fetisov sa jedne, a Čehoslovaci: Hrdina, Svoboda, Dvoržak sa druge strane. A kako zaboraviti Remzija, MekKalahana i Štrobela (SAD), ili Lundkvista, Berglunda, Molina (ŠVE)? Sve je to bilo lepo i uzbudljivo, ali ništa nije bilo ni blizu onom uzbuđenju i onim strastima te davne 1984/85. E, tada je pršatlo na sve strane.

Ali, da ne dužim više, nego kao što smo i najavili, nakon intervjua sa Vukašinom Stevićem, Jovicom Rusom i legendarnim Vojinom Koljenšićem, donosimo vam veliki novogodišnji poklon. Kao što smo i obećali, spremili smo vam iznenađenje – za naš portal govorio je legendarni slovenački dvojac, koji je nosio crveno-belu opremu te davne 1984/85. Jože Kovač i Matjaž Sekelj govore o svojim početcima, sezoni u Crvenoj zvezdi, kao i o karijeri posle Zvezde. Pored opširnog intervjua sa njima, imaćete priliku i da pročitate neke navijačke anegdote sa utakmica iz te sezone (piše Kiza Dušanovac RD). Verujemo da ćete uživati u ovom intervjuu, a posebno oni stariji koji su nekada hrlili u ledenu halu Pionir da bi gledali Zvezdine oklopnike. Takođe se nadamo da će ovaj intervju, kao i oni prethodni, ponovno probuditi tu hokejašku strast među navijačima Crvene zvezde. Ovom prilikom zahvaljujemo se i ljudima iz HDD Olimpija koji su nam pomogli da stupimo u kontakt sa gospodom Kovačom i Sekeljom.

Od svih republika u bivšoj državi, Slovenija je imala najviše afiniteta ka zimskim sportovima. Jedan od njih je i hokej na ledu. Možete li nam za početak reći otkud baš hokej? Ko je bila najzaslužnija osoba da se počnete baviti baš ovim sportom i kako je sve to izgledalo dok ste bili dete?

KovačU predelu Ljubljane gde je locirana hala Tivoli, koji se zove ŠIŠKA, dečaci su se najviše bavili hokejom. Zime u ono vreme su bili hladne i duge, tako da se pored klizališča u hali Tivoli, moglo koristiti i vanjsko klizalište, kao i mnogo jezerca i bajeri u okolini Ljubljane. Svi su se zimi klizali i odlazili na sneg. Najzaslužnija osoba za moje hokejaške početke bio je moj tata, koji je 1964. radio na izgradnji hale Tivoli i sa velikim zanimanjem gledao svetsko prvenstvo 1966-te, na kojem su igrale reprezentacije najvišeg nivoa. (SSSR, Čehoslovačka, Švedska…)

Sekelj; Odluka o hokeju je došla zato jer je moj pokojni otac radio u hali Tivoli, i bio je najveći majstor za pravljenje leda u bivšoj državi. Bio je i najodgovorniji za sve u vezi leda na Olimpijskim igrama u Sarajevu ’84-te. Zbog njegovog posla i ja sam imao mogućnost da kližem. Sve je to krenulo kada sam imao 4 godine. Puno sam sati provodio na klizanju, tako da sam brzo savladao tajne klizanja, a pošto je hokej bio veoma popularan u Sloveniji, to je bila i neka logična odluka da se njime bavim.

Mnogo dece je odusatjalo i odustaje od bavljenja sportom (ili nekim drugim aktivnostima) u vreme puberteta, pa čak i oni najtalnetovaniji ne dosegnu do seniorskih/profesionalnih voda. Kako je to bilo u vašem slučaju? Ko vas je primetio, dao vam priliku da se oprobate i dokažete u seniorskoj konkurenciji? Koliko ste, na kraju krajeva, vi verovali u sebe i u svoj uspeh?

KovačKao deca smo imali odličnog slovačkog trenera, Benjača, koji je više generacija odgojio u izvrsne hokejaše. Dobilo smo izvsrnu, osnovnu, čehoslovačku školu hokeja, koja nam je uz rad i talenat omogućila brzo napredovanje. U avgustu 1977. godine, dobio sam priliku na pripremama seniorskog tima Olimpije, u svojoj 16-oj godini, i zadovoljio trenere. Uz starije igrače (Lap, Kumar, Hiti, Puterle) i njihovu pomoć, vrlo brzo sam postao deo ekipe i dobio sam priliku, u novembru iste godine, zaigrati u reprezentaciji. Trener reprezentacije je bio Boris Svetlin, koji me je poznavao iz juniorskih selekcija. Pružio mi je priliku sa Sašom Koširem u bekovskom paru, i nisam je ispustio. U februaru 1978., na turneji u Kanadi, prvi put sam dobio ponudu da ostanem i igram u Major ligi. O uspjehu nisam dosta razmišljao, sledio sam tatinu fiziologiju, a to je dati svaki put sve od sebe, i očito su bile i zvezde na mojoj strani.

Sekelj: Bio sam brz i dobar klizač, a i tehnika vladanja pakom mi je dobro išla, tako da se veoma rano videlo da mogu napraviti nešto u hokeju, tj. da mogu doći do nivoa profesionalnog igrača. To je bilo ono što me poticalo na dosta rada. Hale u Sloveniji su uvek bile prepune na derbi utakmicama, a u meni se probudila želja da jednom budem deo tih derbija. Veliki idol mi je bio Rudi Hiti. On je, uz Albina Felca i Antona Galea, bio najveća zvezda Jugo hokeja. Jože Kovač i ja smo među prvima, sa 16 godina, uspeli da dođemo u prvi tim (među profesionalce), što je ukazivalo na veliki talenat koji smo posedovali.

Krećete da igrate za Olimpiju. Kako je tekao taj deo karijere do dolaska u Crvenu zvezdu?

KovačDo dolaska u Zvezdu 1985. godine, imao sam još ponuda da odem u Kanadu, ali sam slušao tatu i sve oko sebe, a to je da prvo završim gimnaziju, tako da nisam otišao. To je možda bila greška. U ono vreme niko još nije otišao kao junior. Sa Olimpijom smo osvajali naslove, postao sam standardni reprezentativac i sa 23 godine odigrao već 5 svetskih prvenstava.

Sekelj: Sve je išlo nekim normalnim, ali brzim tokom, pa smo u Olimpiji za šest sezona uzeli četri titule prvaka drževe što je bio najduži niz Olimpije do tada. Veoma brzo, po dolasku u ekipu, Jože i ja smo počeli igrati i za reprezentaciju Jugoslavije, i sve se nekako idealno razvijalo. Dosta puta smo u Italiji igrali njihovu letnju ligu i videli smo da možemo puno da pomognemo i lošijim ekipama kada igramo za njih. Velika šteta je bila što se u inostranstvo nije moglo otići pre napunjene 28. godine (nije se mogla igrati cela sezona, nego samo letnja), jer da je bilo moguće sigurno bi otišli u Italiju. Ali to nam je otvorilo vrata da se desi CRVENA ZVEZDA.

Foto: Portal Putovanja u srcu

E sada, dolazimo do onog dela koji će najviše da zanima navijače Crvene zvezde. Godina 1984-te, tadašnji predsednik hokejaškog kluba Crvena zvezda, Momčilo Moša Atanasijević, pokušava da rekine dominaciju slovenačkih klubova. U Zvezdu te godine dolaze dva američka igrača – Rik Vilijams i Majk Krouli, kao i jugo-kanađanin Nik Pašić. Tu su bili još Saliju, Janković, Tomić, Kosović, Poluga, Kožić, Lazarević, Bubnić i Ilić. Ali, kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da Jože Kovač i Matjaž Sekelj dolaze u Zvezdu. Kako se to desilo? Ko je uticao na vašu odluku da dođete u Beograd i zaigrate za Zvezdu, pošto je ipak Zvezda bila u debeloj senci Olimpije i Jesenica?

KovačPosle Olimpijade 1984-te, sa Sekeljom sam dobio ponudu da odem u Zvezdu. Pošto je u ono vreme bila zabrana odlaska u inostranstvo (morao si napunit 28 godina), smatrali smo da je Zvezda veliki izazov i mogućnost napretka. Uz svu veličinu sportskog društva Crvena zvezda, htjeli smo i hokej dignuti uz rame futbala, košarke i ostalih sportova. 

Sekelj: Mislim da je Zvezda, pre te sezone, bila po prilično loša,a u klubu su odlučili da naprave iskorak i popune ekipu za vrhunski rezultat. U Ljubljani je finansijska situacija bila veoma teška. Dugovalo se dosta novca i mi smo nekoliko meseci igrali bez plata. Tražilo se rešenje jer je iza nas bila odlična sezona. Olimpija je osvojila četvrti naslov prvaka države (u poslednjih šest sezona) u jednom od najboljih majstorica. U poslednjoj, petoj, utakmici pobedili smo na njohovm terenu, u Jesenicama, 3:2 i uzeli titulu. Sve to smo uradili sa samo 14 igrača, a ja sam odlučio susret sa golom u poslednjoj minuti susreta. Zaista je bilo super. Iza mene je bila i odlična Olimpijada u Sarajevu i to mi je bila najbolja sezona do tada.

E, tada smo Jože i ja dobili poziv da odemo u Jesenice, ali njihovi igrači su se suprostavili dovođenju igrača iz Ljubljane, a to do tada nikada nije bio slučaj. Malo posle toga, došao je poziv iz Zvezde i otišli smo u Beograd. Dočekali su nas ljudi iz Zvezde na čelu sa gospodinom Atanasijevićem koji nam je predočio projekat Zvezde i šta želi da se napravi. Želeli su po svaku cenu da nas dvojica dođemo u Zvezdu. To je bilo vreme kada su se dešavale sportske promene (transferi) – Marko Elsner je došao u FK Crvenu zvezdu, Darja Alauf u PK Partizan i napokon, u hokejaški klub Crvenu zvezdu dolazimo Jože i ja. Četiri Slovenca od jednom u Beogradu! Na kraju, mogu slobodno da kažem da je na naš dolazak najviše uticao predsednik Zvezde, gospodin Atanasijević, koji je stvarno bio pravi gospodin – i tokom sezone i mimo nje. Uvek je bio dostupan za igrače i rešavao je sve probleme. On je sredio da su naša primanja bila na Marakani, u kancelariji fudbalskog kluba, pa je i po tom pitanju bilo sve kako treba.

Foto: Portal Putovanja u srcu

Te sezone (1984/85) Crvena zvezda je završila na prvom mestu u regularnom delu, ali je izgubila finale od Jesenica i propustila priliku da se domogne šampionske titule. ipak, atmosfera na utakmicama je bila sjajna. Na ledu je sve prštalo. Možete li nam opisati tu sezonu iz vašeg ugla? Kako ste je vi doživeli? Da li postoje neke anegdote koje su vam ostale u sećanju?

Kovač: To je bila sezona iz snova. Ne samo u sportskom smislu. Doživeli smo velegrad (Beograd), jedno pravo sportsko društvo sa igračima, a posle svega i  sa navijačima, a to je moguće samo u Beogradu.

Sekelj: Mislim da je Zvezda bila najveće iznenađenje šampionata. Mnogi u Sloveniji su smatrali da će sa ovim pojačanjima Zvezda biti malo bolja, ali niko nije verovao da će moći da ugrozi primat Jesenica i Olimpije. Ali, već prvo kolo prvenstva je donelo utakmicu između Crvene zvezde i Jesenica koja se igrala u Beogradu. Pred tu utakmicu atmosfera je bila sjajna. Puno se medijske pažnje pridavalo toj istorijskoj utakmici. Hala Pionir je pucala po šavovima,a Zvezda ostvaruje prvu pobedu protiv Jesenica…prvu u svojoj istoriji. Ludnica je mogla da počne. Posle te utakmice znali smo da možemo puno toga napraviti.

84/85 godine krenuli smo u Jesenice na tekmu, misleći to je obično zezanje. Nas četvoro: Profa, Buca, Željko Krstić i ja, nesluteći da tamo možemo da izginemo. Išlo se opušteno do Ljubljane, a potom do Jesenica. Kada tamo ima šta da se vidi  – 7000 hiljada ljudi koji sve daju za hokej. Auuu. Ori se po slogovima Je-se-ni-ce. Naravno, ne bi mi bili mi, a da ne napravimo neku budalaštinu. Zvezda dade gol, čini mi se Vilijams ili Sekelj, a nas četvoro u trans. Nismo ni gledali na njih. A onda je nastalo ludilo gde smo se spasavali pred hordama podivljalih livničara. Za neverovati da na hokeju možeš glavu izgubiti. (Kiza Dušanovac – Red devils)

 

Kada smo išli u goste Olimpiji, Zvezda je već bila pravi hit prvenstva. Dolazili smo autobusom, a dvorana je već sat i po pred utakmicu bila rasprodata. Samo godinu dana raije na takvoj utakmici bi bilo oko 500 gledalaca, a sada – RASPRODATO! I klubovi u Sloveniju su počeli polako da shvataju da je takva Zvezda dobrobit hokeja. Dvorane su se punile, povećali su se prihodi od ulaznica. A mi smo pobedili i u Tivoliju i čvrsto zaseli na prvo mesto.Najteže je bilo mome ocu koji je još uvek radio u Tivoliju,  sin mu igra u Zvezdi. Volio je da pobedim, ali mu pred prijateljima nije bilo lako. Posle smo pobedili i u Jesenicama, i Olimpiju kod kuće, i zauzeli prvo mesto u regularnom delu sezone, što je bio fantastičan rezultat. na kraju, pre bih rekao da nismo izgubili titulu nego da smo osvojili drugo mesto, i da smo po prvi put u istoriji jugoslovenskog hokeja izbacili Olimpiju iz plej ofa. Naša ekipa je, ipak, imala kratku klupu. Igrali smo zasita puno…čak 4o i više minuta na nekim utakmicama, tako da je sve to bilo jako teško za izdržati, a usput se trebalo spašavati od povreda, posebno jer se uvek startovalo na najbolje igrače kako bi se oni povredili i onesposobili da igraju, 

Anegdota je bilo baš puno. Bili smo odlična družina i puno smo vremena provodili zajedno. Kada smo igrali sa Jesenicama ili Olimpijom, Slavko Bubnić (koji je bio motivator) uvek je urlao: “Ajde, idemo prebit ove Slovence!”, i gledao je u Kovača i mene. I uvek je od nas dobijao odgovor; “Pa, ajde, idemo!” I bilo je puno smeha što nas je relaksiralo pred samu utakmicu i izlazak na led.

Zvezda je izgubila finale protiv Jesenica. Šta je po vama presudilo tu finalnu seriju plej-ofa?

Kovač: Odlični golman Tomić se malo pre finala razbolio. Drugi golman nije bio na njegovom nivou. To je jedan od razloga našeg poraza. Drugi razlog je sigurno u odličnoj ekipi Jesenica koja se, posle šoka u regularnom delu prvenstva, pripremila za finale i našu igru. Možda i svi mi igrači, pa i vodstvo, nismo očekivali finale, pa se nismo i mentalno pripremili da osvojimo prvenstvo. Verovatno znate da je onaj zadnji korak uvek najteži.

Sekelj: Kao što sam već i rekao, kratka klupa bila je najveći razlog. Tempo utakmica u plej ofu bio je još gušči i bilo je manje vremena za regenaraciju. Igrao sam to finale, a mučila me povreda prepona, U tom finalu nismo mogli da računamo ni na golmana Tomića, koji je bio odličan u regularnom delu šampionata. Na gol je morao da stane Rale Šemsedinović. Sa njegovih 40 godina nije mu bilo lako i mislim da je to presudilo finalnu seriju. A i Jesenice su se napalile, kao i cela slovenačka javnost koja nije mogla da prihvati da titula ode u Beograd. Mislim da su tu malo uticaja imale i sudije. Kada sve to gledam iz perioda nakon što sam postao iskusniji, rešenje je bilo u dovođenju još jednog vrhunskog golmana. S time bi nam šanse bile mnogo veće. Iz ovoga je najbolje pouke izvukao Partizan koji je sledeće sezone, pod vodstvom Ignaca Kaveca, doveo još više igrača. Na golu je bio Domina Lomovšek i oni su otišli do kraja.

A posle Zvezde?

KovačSve ove sezone, juli i avgust, igrali smo letnju ligu u Italiji. Kavec je već napunio 28 godina, pa je mene, Sekelja, Prusnika i Johna Smrketa, uključio u svoj klub. Uz to smo igrali i za ostale klubove (Kortina, Aleghe, Asiago…) Posle sezone u Zvezdi i završenog svetskog prvenstva, dobio sam odličnu ponudu u Asiagu, Italiji, i na moju molbu, svi članovi Saveza su se složili da me puste u Italiju, bez obzira što nisam imao 28 godina. U Italiji sam potpisao ugovor i čekao dokumente iz Saveza, ali se na kraju ustanovilo da su me nasamarili. Tada sam ostavio hokej. Pošto sam završio Mašinski fakultet, počeo sam da radim. Posle godinu dana sam se vratio hokeju, igrao za Olimpiju i na svetskom prvenstvu, igrajući za Jugoslaviju, proglašen najboljim odbrambenim igračem.

Sekelj: Odigrao sam još šest sezona – tri u Olimpiji i tri u Medveščaku, koji je u to vreme takođe serijski osvajao titule prvaka Jugoslavije. Posle toga su došle povrede. neke od njih su bile teže (kičma), pa igračku formu iz ’84. i ’85. nisam ponovno mogao da dostignem. 

Drugo zanimljivo gostovanje kada smo isli u Suboticu Ilke, Mića, delija plaza i ja. Ćivoš nas je čekao tamo. Ispred otvorene ledene hale nešto navijamo, Ćivoš kupuje karte, a niko od nas ne shvata da je to za švalersko klizanje i da je petak, a da se tekma igra u subotu od 17:30. Plakali smo od smeha. Sutra rutinska pobeda Zvezde koju je predvodio majstor Jože Kovač.

Treće, i možda najlepše, gostovanje je u Zagrebu, na utakmici Medveščak- Zvezda gde su medvedi bili ko zemlja jaki, ali Zvezda odnosi tada pobedu 1:3. A niko nas u ledenoj dvorani nije očekivao sa zastavom i tada prvom bakljom na hokeju. Lepe godine, ponovile se. (Kiza Dušanovac – Red devils)
Kada ste završili igračku karijeru i da li ste još uvek, i koliko, aktivni u hokeju?Kovač: Sledeće godine Olimpija je bila u velikim finančnim problemima, a ja sam, kao oženjen čovek sa malom decom, morao brinuti i o porodici i odlučio sam zauvek prestat sa igranjem. Bilo je to u mojoj 27. godini. U hokeju sam aktivan polednjih nekoliko godina, kao vođa seniorske reprezentacije Slovenije. Doživeo sam druge Olimpijske igre kao vođa reprezentacije (Soči), a u Olimpiji sam od prošle sezone kao generalni menadžer i pomočnik trenera.

Sekelj: Karijeru sam završio sa zadnjom sezonom jugoslovenskog šampionata, pre raspada Jugoslavije. Mogu slobodno da kažem da je ono što je Zvezda napravila bio podsticaj za Partizan, pa i Medveščak, a jugoslovenski hokej je dobio potpuno novu dimenziju – nove derbije i puno više gledalaca i medijskog praćenja.. A i u Beogradu se povećao interes za hokejom i puno je dece pohađalo hokejaške škole.

Iskustvo koje sam stekao kroz igračku karijeru pretvorio sam u dalji   rad u hokeju. Čak 25 godina sam bio, ko sportski direktor i trener, na čelu hokejaškog kluba Olimpije, što je najduži period u Sloveniji ako se posmatraju svi ekipni sportovi.Sa Olimpijom sam osvojio 10 uzastopnih titula prvaka Slovenije (što je rekord među trenerima). Vodio sam i slovenačku reprezentaciju kao menadžer i glavni trener. U periodu 2001-2004 izborio sam sa reprezentacijom prvi istorijski prolaz u elitnu diviziju svetskog hokeja, a na svetskom prvenstvu 2002. u Jončepingu (Švedska) izborio 13. mesto, a samim time i istorijski opstanak u eliti svetskog hokeja. Puno toga mi se desilo u hokejaškom životu i ponosan sam na sve urađeno.

Kao neko ko ima ogromno iskustvo, šta bi poručili danas deci koja su počela da se bave hokejom, a šta njihovim roditeljima? Ovo pitamo jer je činjenica da mnogi roditelji svojim preteranim željama da im deca još u mladosti budu uspešna i primećena, znaju da im nanesu štetu u razvoju.

KovačDa uživaju svaki dan sa suigračima, da se vesele pobedama i da ne tuguju za porazima. Da vredno i pošteno rade i sigurno će doći uspjeh na sportskom, a što je navažnije, i na osobnom području života. Sport je samo jedna stanica u njihovom životu i bitno je da se razviju u dobre i poštene ljude.

Sekelj:  Mislim da se ništa ne sme uraditi na silu, prebrzo. Za sve treba vremena. Deca prvo trebaju da imaju dobre radne navike, a to je prvi uslov za dobar razvoj. Posle dolaze talenti. Imate igrače koji brzo eksplodiraju, pa onda stanu. A neki ne pokažu ništa posebno, a onda odjednom krenu odlično. Znači, ima svega. Ja nisam radio kao trener sa decom, ali su mi treneri koji su radili sa njima znali reći kakav je pritisak roditelja, i na decu i na trenere. I to nije dobro, jer treneri treba da rade stručno i jednako sa svim igračima. Bilo je pritisaka roditelja i prilikom prelaska u profesionalni hokej, a ja sam tu bio potpuno nedostupan na zahteve roditelja. I nastavio sam da radim po svojoj stručnoj savesti. Mislim, uopšte, da roditelji sa tim pritiscima štete i detetu i trenerima, ali sa druge strane, zbog finansijski slabog stanja klubova, udeo (finansijski) roditelja je potreban, a sa time sebi daju i veća prava od onoga što je normalno.

Možete li nam reći kolika je razlika u načinu treniranja u vaše vrijeme, i u današnje? Koje ste prednosti ili nedostatke imali vi, a koje prednosti  ili nedostatke imaju današnja djeca?

KovačNema velike razlike u samom treniranju. Razlika je u boljoj zdravstevenoj službi – u smislu rehalibitacija i sprečavanju ozleda, po pitanju nutricionizma – prehrane i prehambenih dodataka, kao i boljoj video obradi treninga i utakmica. Napredak medicine i tehnike uzrokovao da struka može bolje da prati igrača na treninzima i utakmicama, analizira umor i tempiranje forme. Količinski se trenira manje, jer se igra više utakmica.

Prednosti u moje vreme su bile da roditelji nisu plačali treniranje.  Opremu smo dobijali u klubu. A nedostatci su bili da smo igrali manje međunarodnih utakmica, i da najboljima nije bilo omogućeno da odlaze u hokejaško razvijenije zamlje i tako razviju sav svoj potencial. takođe, nije bilo prilike pratiti najbolje igrače na TV-u ili uživo.

Današnja deca imaju velike mogućnosti, u smislu međunarodnih takmičanja, pračenja najboljih svetskih igrača na TV-u, pa i uživo (npr. KHL ligu i Medveščak), učenja kroz video stranice najboljih klubova i igrača. Tu je i mogućnost odlazka u međunarodne kampove, a kasnije i igranje u hokejaški razvijenim zemljama, a sve to na nivou juniora i kadeta. Nedostatak su sigurno velika financijska ulaganja roditelja za opremu i plačenje treninga u klubu, kao i veliki broj drugih animacija (internet), koji mnogu da odvoje decu od sportskog života.

Sekelj: U naše vreme tehničko znanje je, mislim, bilo na višem nivou. Treneri su tome pridavali više pažnje. Klubovi su onda imali više sredstava, pa su za mlađe uzraste dovodili kavalitetne strane trenere koji su radili na tim elementima. Ali danas su prednost fizička snaga i brzina, jer su i materijali i oprema lakši, pa se taj deo igre više razvio. Puno više se radi i na taktičkom obrazovanju igrača, pa je i to na višem nivou, a igrači su i više zaštićeni PUNO VIŠE SE RADI I NA T sa novim pravilima (od povreda). U naše vreme mogli su se desiti brutalni faulovi sa teškim povredama. I sam sam to doživeo. A toga danas nema, jer se, praktično, svaki veći nalet i udarac kažnjavaju.

Za kraj, recite nam da li pratite šta se dešava sa hokejaškim klubom Crvena zvezda (mlađe kategorije pokazuju baš zavidne rezultate) i da li ste u kontaktu sa nekim od bivših saigrača?

Kovač:  U posledne vreme pratim hokej u Beogradu, pa i u Zvezdi. Imam kontakt sa Šiljom, ali sa igračima nažalost ne. Ipak, bilo bi divno da se svi mi, koji smo bili igrači one ekipe, sretnemo i popričamo.

Sekelj:  Znam da mlađe selekcije dolaze na utakmice u Ljubljanu. Uvek smo ih rado primali i vodili i na utakmice EBEL lige (austrijska liga), u kojoj igra i Olimpija. U početku 200. godine sam dosta pomogao da hokejaški klub Crvena zvezda bude deo Internacionalne lige koju su igrale ekipe iz Slovenije, Medveščak, mađasrske ekipe i Crvena zvezda. tada je bilo više kontakata sa starim drugovima. U to doba sam se najviše viđao sa Nebojšom i Nenadom Ilićem. Čuo sam se par puta sa Kožićem, ali i nekim ostalim drugovima iz tog perioda. Ponekad sam bio u kontaktu i sa gospodinom Koljenšićem, trenerom koji je puno godina radio u Zvezdi.

Hvala vam puno na odvojenom vremenu. Veliki pozdrav od svih zvezdaša koji vaše igre nisu zaboravili.

Kovač: Hvala i vama. Svim navijačima Zvezde veliki pozdrav.

Sekelj: Hvala vama da ste se setili nas. Igranja za Crvenu zvezdu jedna je od mojih najdražih igračkih uspomena i drago iskustvo iz kojeg sam mnogo naučio za dalji život. Kada si jednom u Zvezdi, uvek navijaš za Zvezdu. Drago mi je bilo kada su fudbaleri postali evropski, a kasnije i svetski šampioni. Vidim da je zadnjih godina košarka u evropskom vrhu. Šteta za hokej, ali tu zbog finansijskih teškoća ne ide lako. Verovatno bi spas bio u internacionalnim takmičenjima koja sa sobom donose i velike troškove. Ali ako hokejaškom klubu Crvena zvezda zatreba pomoć i savet, tu sam, pomoći ću koliko mogu. za kraj, svim sportistima i rukovodiocima SD Crvena zvezda, i svim njenim navijačima, želim sretnu i uspešnu 2017. godinu.

Share this...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *