Vanja Čečen: Sezona 1984/85 je bila čist užitak

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter5Email this to someone

Autor: CZBG

Uredništvo našeg portala imalo je priliku da razgovara sa još jednim igračem hokejaškog kluba Crvena zvezda, a koji je pripadao onoj čuvenoj generaciji iz sezone 1984/85. Ovog puta za naš portal govorio je Vanja Čečen, jedn od retkih igrača koji svoj dres nikada nije zamenio za komšijski i koji je ostavio dubok trag u našem hokejaškom klubu. Evo šta je Vanja rekao za naš portal.

Vanja, za početak jedno generalno pitanje kao i svim bivšim igračima sa kojima smo pravili intervju: Reci nam otkud to da si se odlučio za hokej, kada su u tvoje vreme fudbal i košarka bili mnogo popularniji? Ko je najviše uticao na tebe da se počneš baviti hokejom?

“Kao većina kilnaca, u mlađim uzrastima, bili smo zaluđeni fudbalom, a početkom osnovne škole počinjao je da se igra i basket.  Sinovi kolega moje majke, Millan Vatovec, Zoran Mitrović i Goran Radović, koji su od mene bili stariji 2-4 godine, već su počeli da treniraju na Tašu. Tako je ta opcija (ili predlog) došla do mene i mog brata Brane.  Šta smo mi znali, sa 8 i 6 godina, šta hoćemo? Srećom, roditelji su nam bili požrtvovani i vodili su nas gde god su stigli, pa smo tako jedne davne zime završili u školi hokeja na Tašu, kod Gaje (Gavrilo Mihaljević) i Simeta (Sime Ostrić).”

“Dopalo nam se to, pogotovo što zimi nije bilo baš puno fudbala, pa smo nastavili i sledeće godine.  Treninzi su bili ponedeljkom, sredom i petkom, od 6-7 uveče.  Nismo propuštali ništa. Ono što je bilo interesantno, u to doba u Beogradu nije bilo klizljki da se kupe. Moj otac je preko rođaka, iz Rumunije, nabavio klizaljke za umetničko klizanje. Te prve zime je na tim klizaljkama  izbrusio zupce na prednoj starni i odsekao kraj zadnjeg dela sečiva, kako bi sečivo bilo oblika sečiva hokejaških klizaljki. Možda zato što nisam imao pojma sa klizanjem, ili zato što su i prave hokejaške klizaljke u to doba bile dosta primitivne, tek klizaljke koje je moj otac improvizovao i u kojima sam počeo odlično su poslužile za prve hokejaške korake. Sledeće godine sam dobio “adidas toronto” klizaljke koje su bile hit. A, u stvari, bile su mekane kao patike. Ništa to nama nije smetalo da učimo od Gaje i Simeta, pa smo posle dve godine škole hokeja bili pozvani da dođemo da treniramo sa Zvezdom. Nastavili smo, naravno, sa školom hokeja, a Zvezdini treninzi sa Šiljom i Spasketom otvorili su nam priliku da počnemo da igramo i prave utakmice.  Vikendom smo išli na građansko klizanje na koje je dolazio i Gaja, koji nas je podsticao da jurcamo kroz gužvu što je bio super trening, a klizači na ledu su nas verovatno mrzeli. Uvek je bilo nekog od starjih igrača da nas zaštiti ako bi napravili neki incident ili oborili nekoga.”

“Još jedna interesantna stvar je bila da ni hokejaške opreme nije bilo da se kupi.  Uglavnom je klub kupovao opremu u Čehoslovačkoj i delio klincima, ali pošto smo mi pristupili klubu relativno sitni i mladi, za nas nije baš bilo puno izbora. Nešto smo dobili, nešto nekako kupili od starijih igrača. Međutim, prve hokejaške gaće za mene i mog brata, napravili su moji roditelji. Od filca, krivljene plastike od gajbi za mleko i nekog plavog platna. Bile su fenomenalne, kao prave, ali dosta teške i natapale su se vodom koje je na Tašu bilo u izobilju na svakom treningu.  Mi smo, razume se, podosta vremena provodili u padanju, puzanju i ustajanju, pa je dodatna težina vode u opremi bila odličan dodatni trening.  O štapovima da i ne govorim….to je tek bio izazov.  Sve je to bilo jako interesantno, ali da nije bilo mojih  roditelja, ništa od toga ne bi bilo. Svaka im čast. Do samog mog ulaska u prvi tim Zvezde trudili su se, organizovali naše lige takmičenja i sve što je trebalo. Često je našom Škodom na treninge išlo po pet, pa i sedam, igrača sa Novog Beograda.”

Imao si dosta bogatu pionirsku i juniorsku karijeru, pre nego li si počeo da igraš za seniore. Npr. 1981. godine osvojili ste šampionsku titulu Srbije i Vojvodine bez poraza, a ti si bio najbolji strelac sa čak 34 postignuta gola. Pored tebe, u to vreme, igrali su i Igor Kosović (te sezone proglešen za najboljeg napadača) i Nenad Ilić (najbolji bek). Možeš li nam malo više reći o tim danima? Ne sumnjamo da i iz tog perioda imaš nekih anegdota.

“Dani Zvezdinog uspeha, u pionirima i juniorima, morali su sačekati da Miloš Piperski (’63. godište), inače legenda Partizana, ne može više da igra za pionire, pa onda i juniore. Treba reći da su nama, Zvezdi, “problem” bili i Boban Aleksić i Goran Radović, ali Miloš nas je “ubijao”. Na svakoj utakmici nam je dava između dva i pet golova. Možda nije baš zgodno za Zvezdinu reviju, ali tako je bilo, a i mi klinci smo u njga gledali kao uzora. Moja (1966.) generacija je sledila ’64. godište – Milan Vatovec, Mitrović Zoran, Fipa, Daba, Kole, Saša Andrić (’65.), koja je prva preuzela primat od Partizana. Naša generacija je uživala u razvoju koji je bio odlićna kombincija starih i novih trenara, odlične organizacije kluba i puno rada roditelja – volontera. Našu ’66. generaciju i nadmoć su nasledili ’69-’70. i mlađi – Kolja Lazarević, Igor Poluga, Zoran Kožić, Grof Vladimir, Ivan Prokić, Igor Trifunović, i naravno puno drugih.”
“Lepo je pričati o golovima, asistencijama, kojih sam igrajući sa Giletom (Igorom Kosovićem) i Icom (Nenadom Ilićem) davao redovno. Nisam tome pridavao neki veliki značaj. I dalje smo zajedno na Novom Beogradu igrali fudbal u kome smo takođe uživali, pa je to, rekao bih, za nas bila samo još jedna igra u kojoj smo jako uživali.
U Srbiji realno nismo imali konkurenciju, ali smo išli na turnire u inostranstvo gde smo grali sa Mađarima, Česima, Poljacima, Austrijancima, Slovencima i timovoma iz Hrvatske.”
“Interesantno je to da, kad smo dobili halu Pionir 1978., nekako smo uspeli da napravimo progres i povremeno odigramo nerešeno sa Česima (Vitkovice), da bi se godinama kasnije taj gap produbio na rezultate 1;3, 2:6, 3:9, pa do trenutka kada više nije bilo smisla igrati sa njima.  Problem je bio što smo imali jako mali odbir igrača i naši timovi su igrali sa po četiri različita godišta, protiv Čeha koji su bili bolji i imali timove od samo 2 godišta. Naravno, oni su imali i bolje uslove, više leda, konkurentniju ligu, i sve što hokejaški program čini dobrim. Ipak, bilo nam je značajno da igramo sa njima, ali nam je i tada, kao klincima, bilo sasvim jasno kolika se razlika pravi između nas i Čeha, a o Rusima da i ne govorimo. Sa Rusima nikada nije ni bilo smisla igrati :).
Zaboravimo Ruse i Čehe, i pređimo na analogiju “bolje prvi u selu, nego zadni u gradu”. Mislim da je moja generacija po prvi put, po dobijanju slovenačkih zimskih dvorana, imala šansu da dobije svoje slovenačke rivale.
Iako smo kao mlađi, i igrajuci za ekipe ’64. i ’65. izlazna godišta, imali šansu da igramo protiv Olimpije, Kranjske Gore, Slovenci su nas relativno lako dobijali. Mi smo tek od 1978. godine prešli sa Taša, i tromesečne sezone, na 6-7 mesečni režim u hali Pionir, što je bilo ključno za beogradske generacije 1964. i mlađe.
Kada je moje godište (1966). bilo izlazno za pionire, održan je turnir u Beogradu na kome su igrali Kranjska Gora, Mladost iz Zagreba, Zvezda i Spartak. Mi smo to doživeli kao finale plej-ofa, i sečam se da smo potpuno bili obuzeti time da pobedimo Kranjsku Goru (Tisler, Smolej, Razinger). To je bio momenat da pokažemo koliko smo, kao ekipa i grad, porasli u hokeju. I dan danas mislim da smo mogli da ih dobijemo, ali na žalost toliko smo to želeli da smo sagoreli u želji i zaboravili da igramo kao tim. Individualno smo pokušavali da damo više nego što možemo i to jednostavno nije urodilo plodom. Na kraju smo krajne frustrirani napustili led, a na semaforu je stajao rezultat 4:9. Od svih utakmica koje sam igrao za Zvedu, mlade i seniorske reprezentacije Jugoslavije, i kasnije Srbije, a pogubili smo dosta njih, ova pionirska utakmica i dan danas najviše boli. Jako često se na tu utakmicu vraćam, i kada god igrači, koje sada treniram, počnu da preuzimaju na sebe više nego što treba, prepoznajem sebe u njima. Za utehu, i naravno puno kasnije, naučio sam da tu igru prepoznam i sada znam kako da savetujem igrače kao trener, da se poštede sličnih osećanja. Moram reći da moji igrači uvek dobro reaguju na ovu priču i obično je čuvam  za najvažnije momente u plej-ofu.”

Nakon toga kreće tvoja seniorska karijera i to u  sezoni 1983/84. Odmah posle toga dolazi ona čuvena sezona iz snova u kojoj je Zvezdi za dlaku izmakao prvi šampionski trofej. Kako iz ove perspektive vidiš tu sezonu? Bilo je tu mnogo interesantnih utakmica, punih hala i ono čuveno finale sa Jesenicama kada “igrom slučaja” nije branio Ivan Tomić. Takođe, jedna od najvećih prepreka za Zvezdu da osvoji šampionsku titulu bilo odlazak u vojsku Igora Kososvića i Nenada Ilića (1984), kao i tebe (1985), što je nekako razbilo tu slavnu ekipu. 

“Ono kako sam ja doživeo tu sezonu je bio čist užitak. Bio sam jako mlad (četvrta godina srednje škole), hala je bila puna na svakoj utakmici i ništa u to vreme nije moglo biti bolje u hokeju za mene. U to vreme sam i dalje igrao i za juniore, pa sam jako puno vremena provodio na ledu, i jednostavno bio sam dovoljno brz i efektivan. Pošto sam bio mlad igrač u timu, i uglavnom član treće postave (Saša Janković – Čaba Ladocki – Vanja Čečen), uživao sam u ulozi u kojoj je pritisak bio na Matjažu Sekelju, Jože Kovaču, Saliju, Niku Pašiću, Vilijamsu, Krouliju, Čabi Ladockom i starijim igračima. Nekako su golovi i dobre igre dolazili sami od sebe. Bila je to najjača Zvezdina ekipa u kojoj sam igrao.”

Foto: Đulnear Saliji

“Kada sam imao 12 ili 13 godina, u Zvezdu je došao Đulnear Saliji.  Saliji je do tada igrao prvu čehoslovačku ligu i kada je došao u Zvezdu bio je kao vanzemaljac na ledu. Poigravao se sa svim protivnicima i odmah je postao moj idol.  Gledali smo ga na svakoj utakmici na koju smo mogli doći. Još važnije za moju generaciju je bilo da je Salij, po dolasku u Zvezdu, počeo da trenira i naše pionire tj. moj tim.  To mi je omogučilo da od njega naučim sve što sam tada mogao da shvatim od njegove zaista impresivne tehnike. Iako je Saliji te “slavne” 1984/85. godine već bio veteran, meni je puno značilo da budem uspešan u timu u kome igra moj bivši trener i idol.  Najviše sam uživao da mu na treninzima prodam njegove finte, na šta se on ponosno smejao i uvek me hrabrio.  Čaba Ladocki i Saša Janković su me uvek štitili, kao i ostali veterani, pa je ta sezona za mene bila čisto zadovoljstvo.”

“Mislim da je velika šteta što sam posle te sezone napravio veliku pauzu zbog služenja vojske. Obzirom na konkurentnost tadašnje lige, sa jakim slovenačkim timovima, to mi je bila i najuspešnija sezona. Da Gile i Ica tu sezonu nisu presedeli u vojsci,  Zvezda je mogla imati još dva dobra mlada igrača, što bi možda bilo baš ono što nam je zafalilo u finalu sa Jesenicama.”

 

Pašić – Prusnik: U hokejaškom timu svaki igrač ima svoju ulogu i svoje dužnosti. Neke su važne, neke veće, neke manje i puno ih nije vezano za davanje golova.  Svaki tim želi da ima par igrača koji su fizički jaki, i koji se mogu suprotstaviti i izboriti sa grubom i nesankcionisanom igrom protivnka. Ta je uloga dosta važna u svakom timu. Te sezone uz našu pouzdanu i dugogodišnju “snagu” Slavka Bubnića, u Zvezdu je došao Nikola Pašić. Pašić je imao fantastičnu prirodnu snagu, veličinu, ali i brzinu. Inače je bio dosta miroljubiv, ali je vrlo efektivno koristio svoju snagu. U igri po ogradi i čoškovima, jednostavno bi kao buldožer gurao igrače i prolazio kroz linije odbrane.  Navijači su, naravno, to obožavali, i brzo su se navikli na novi standard. Olimpija je te godine, kao uostalom i svake godine, imala odličan tim. Pre te 1984/85 sezone, Olimpijin golman, inače izuzatan atleta, krupan i snažan, Darko Prusnik, odlučio je da igra kao napadač.

Foto: Nik Pašić

Prusnik je do tada bio ubedljivo najjači hokejaš u Jugoslaviji i nikome nije padalo napamet da se sa njime kači. I on je bio relativno miroljubiv, pa iako je mogao da ozbiljno utiče na fizičko zdravlje protivnika, nije često upražnjavao da “ubija” ljude po ledu, nego samo kada je trebalo ili kada su zaslužili. Na jednoj utakmici u Beogradu, koja je postala dosta napeta i na momente gruba, u jednom trenutku u našoj trećini došlo je do “koškanja” jer je Pašić razgrnuo par Olimpijinih igrača, dok se ispred gola nije zustavio na Darku Prusniku.

Kako se to već dešavalo ispred gola, igrači su počeli prvo da se guraju u gomili. Publika je zapazila svoju šansu da raspali strasti i hala se orila poklicima koji su bodrili Pašića. U tom trenutku napetost između dve ekipe bila je ogromna, pa su i Prusnik, i Pašić, jednostavno osećali da moraju da reše stavari za svoj tim i razbiju protivnika. U bilo kom drugom duelu ovih učesnika (Pašića i Prusnika) sa nekim drugim protivničkim igračem, to bi bilo rešeno za 4 sekunde. Međutim, dva džina su u potpunoj ludnici, koja je vladala u hali, bezuspešno pokušavali da udare jedan drugog. Iako ogromni i jaki, bili su vrlo slične težine i snage, pa ni jedan od njih nije mogao ni da oslobodi ruke za udarac. Cimali su se tako i vukli, u pokušajima da bace jedan drugoga na led, a publika je bila van sebe. Sudijama nije ni padalo napamet da prilaze. Mi igrači smo sa sigurne distance bodrili svoje heroje punih 2 minuta, što u hokejaškoj tuči izgleda kao večnost. I Prusnik, i Pašić, su se na kraju gledali sa nevericom i nisu shvatali kako je moguće da ne mogu da slome svog protivnika. Kad su konačno potrošili svu snagu i energiju, uz pomoć par igrača su se razdvojili, uz obostrano poštovanje. Njihovi zbunjeni pogledi i dans mi ostaju u sećanju. Publika je na kraju bila jako zadovoljna i nastvila da kliče “Nikola Pašić”, i ovu pat poziciju je doživela kao veliku moralnu pobedu. Obzirom da se do tada niko nije mogao suprotstavi Prusniku, i mi, Zvezdini igrači, smo to doživeli kao pobedu.

 

Foto: Vanja Čečen i Roy Russell (1989. godina)

 

Bio si jedan od retkih koji je u Zvezdi ostao celo vreme (do 1994), nakon čega si otišao za Kanadu. Možeš li nam reći šta je to Zvezdi nedostajalo u tim sezonama da dođe do šampionske titule, kao i da se osvrneš na prvu šampionsku titulu koju je Zvezda osvojila u sezoni 1991/92?

“Moje bavljenje hokejom bilo je omogućeno voljom i trudom mojih roditelja, koji su i meni i mome bratu obezbedili sve što su mogli.  Moj otac, Oleg, je puno truda i vremena uložio kao volonter kluba, posebno u ranim godinama posle otvaranje Pionira, radeći na organizaciji turnira, lige, pravilnika takmičenja za pionire i juniore. To je radio jedno 4-5 godina, dok moj brat Brana i ja nismo prerasli juniorku selekciju. Pošto sam, kao jako mlad, puno trenirao i igrao za Zvazdu, osećao sam se kao zvezdaš i nisam razmatrao mogućnost da prelazim u Partizan, u trenutku kada je 5-6 mojih saigrača i drugova otišlo u Partizan. Partizan je, malo posle Zvezdine 84/85 sezone, skupio odličnu ekipu, i uradio tačno ono što je i Zvezdi falilo u toj sezoni. Uz limitiran broj stranaca i par slovenaca, uspeli su da angažuju desetak najboljih beogradskih igrača, i time su dobili odličnu dubinu tima, u kojoj su svi, i starnci, i slovenački i beogradski igrači, bili jako produktivni. Da smo (Zvezda) 1984/85 imali Gileta i Icu, možda bi tim bio dovoljno jak da nadjača Jesenice. Oni su tu sezonu nažalost proveli u JNA. Problem beogradskih timova je bio taj što nije bilo dovoljno kvalitetnih beogradskih igrača. Svaki tim je mogao kupiti strance (3) i vrhunske trenere, ali je jako teško bilo pobediti Olimpiju i Jesenice, a kasnije i Partizan, igrajući sa 2 postave ili 10-12 igrača. Igrali smo nekada i sa 8-9, i duša nam je izlazila na nos. Dobijali smo po par utakmica, ali kad dođe do plej ofa, teško je bilo proći u finale bez tri dobre postave, za koje ti treba 10 dobrih domaćih igrača. Slovenački timovi su imali jako dobru školu hokeja i razvoj, zato što su uz dobar stručni rad imali mnogo duže sezone i pokrivena klizališta, pa im je priliv od 2-3 mlada igrača svake sezone bio dovoljan. Oni su i bez stranih igrača imali odlične timove. Od 1986. su i oni, posebno Olimpija, počeli da dovode jake strane igrače. Ni Zvezda, ni Partizan, jednostavno nisu imali uslove do vremena moje generacije da pariraju njihovim uslovima razvoja.”
Obično, kao član treće postave, te sezone nisam često imao priliku da budem na “paver pleju”, na teškim utalmicama protiv Olimpije i Jesenica. Pošto smo protiv ostalih timova bili dominantni, ipak sam dobijao tu priliku na manje važnim utakmicama. Te godine Partizan nije bio jak, i krajem druge trećine moja linija je izašla na “paver plej”.  Igrao sam na desnom krilu, a Prtizanov levi bek je bio Mile Rus (Milan Obradović). Mile je tada već bio veteran i “zaštitnik” partizanovih igrača. Dobio sam pak u čošku i umesto da pokušam da odigram uigranu kombinaciju sa mojim bekom, naglo sam krenuo sa pakom ka protivničkom golu i “Salijevim” dribligom probacio pak Miletu kroz noge, ali sam morao da se vratim nazad u čošak jer me je napao Partizanov centar koji je pokrio Mileta.  Igrači obično ne čuju publiku kad igraju, ali ja sam je tada odlično čuo. Tako sam rešio da to ponovo probam i pošto Mile to nije očekivao, opet mi je uspelo. Publika je poludela. Meni ni to nije bilo dosta, pa sam pokušao i treći put. Sada je i Mile poludeo i jedva sam uspeo da izbegnem par “sekira” (udaraca štapom). Nismo dali gol na tom “paver pleju”, ali ja sam bio zadovoljan. Međutim, u sledećoj izmeni, kada smo se Mile Rus i ja našli na ledu, negde ispred zapisničkog stola, osetio sam da me je neko zgrabio za uvo, što je dosta teško izvodljivo obzirom da igramo u rukavicama i imamo kacige.  Naravno, bilo je to dosta bolno.  Bio je to Mile. Skinuo je rukavicu, i uhvatio priliku kad sam se vraćao ka svom golu, i tako me zgrabio i vukao za uvo po terenu, jedno 5-6 metara.  To je sigurno bilo komično za publiku, ali ja od toga ništa nisam video jer me je jako bolelo uvo (u bukvalnom smislu) i naravno, u tim trenucima nisam čuo publiku. Mile je dobio kaznu, a ja sam otišao na svoju klupu da stavljam led na uvo.  Baš me zanimalo da vidim koji je to bio kod za kaznu u zapisniku. Još komičnije je bilo što je moj otac poludeo i hteo da dođe kod Mileta Rusa u ložu za kažnjene igrače, da se sa njime obračuna.  Srećom po našu porodcu, organizatori to nisu dozvolili. Sada kapiram da je to bila odlična lekcija za mene, ali tada, naravno, nisam imao takvo mišljenje. Realno, mogao sam proći mnogo gore, jer je Mile znao da udari, ali posle svih ovih godina mislim da je Mile bio odmeren u izboru kazne za nepoštovanje starijih igrača i protivnika. Par godina kasnije, Mile je došao u Zvezdu i postali smo dobri prijatelji i, naravno, mi mlađi igrači jako smo ga voleli i poštovali.

Za Zvezdu su posle te sezone 1984/85 igrali i Lazarević Poluga, Grof, Kožić, Trifunović, Prokić. Bili su to odlični igrači. Verujemo da si uživao igrati sa njima.

“To je bila dosta zanimljiva tranzicija. Ja sam posle te sezone otišao da služim vojni rok. Pogađate, naravno, “dobrovoljno” (smeh).   Kada sam se vratio, u jednoj sezoni Zvezda je izgubila 5-6 najboljih igrača između 64-66 godišta. Moji mlađi saigrači, Kolja Lazarević, Igor Poluga, Vladimir Grof, Zoran Kožić, Igor Trifunović, Ivan Prokić, Neša i puno drugih, već su uveliko igrali za prvi tim. Uz gubitak ’66-’64 godišta, dosta starijih beogradskih igrača prestalo je da igra, pa sam ja sa svojih 22 godine postao “veteran” u jako mladom timu. Naravno, bilo je zadovoljstvo igrati sa njima. Kolja Lazarević i ja smo igrali u istoj navali, do mog odlaska u Kanadu 1994. godine. Po raspadu stare Jugoslavije, većina igrača koji su se razvili u Zvezdi (mlađih od 1966. godišta), nastavili su da igraju za Zvezdu koja je u “srpskoj ligi” imala dobre rezultate.”

Možeš li nam reći malo više o svojim reprezentativnim dometima?

“Ah dometi… Hokej je timska igra, i igrati za reprezentaciju bila je velika čast, i licna a i klupska.   Mislim da je igranje u mlađim kategorijama bilo dosta zanimljivije sa aspekta odnosa slovenačkog i beogradsog hokeja. Naravno, ovo se odnosi na vremena kada su igrači generacija ’63-’66 počeli da igraju za selekcije stare Jugoslavije.  U to vreme hokejaški savez Jugoslvije, manje više, su vodili slovenački timovi i ljudi iz nihovih uprava. Međutim. mi igrači iz Beograda smo imali fer šansu da se priključimo i tim selekcijama, koje su do tada bile sastavljane uglavnom od slovenačkih igrača. Mladim igračima iz Beograda je to bila velika čast, i mislim da smo tu šansu i iskustvo jako dobro koristili. Bilo nam je jasno da smo na nivou mladih slovenačkih igrača, što nam je davalo samopuzdanje u klupskim takmičenjima protiv Jesenica, Olimpije, Celja i Kranjske Gore. Posle tih U14, U16 U18 selekcija, nije bilo lako ući u staru YU reprezentaciju koja se tradicijalno borila da ostane u B grupi. Imao sam prilike da odigram nekoliko turnira, i to je bilo odlično iskustvo. Po raspadu Jugoslavije, srpska reprezentacija je, manje više, bila odabrani satav Zvezde i Partizana, sa ponekim igračima iz Subotice i Vojvodine. Bila je to super prilika da igam sa dobrim drugovima. Na žalost u to vreme hokej u Srbiji je počeo da propada, usled jako teške ekonomske situacije, pa se to odrazilo i na konkurentnost lige, a samim tim i reprezentacije. A šta reći o sankcijama u vezi internacionalnih takmičenja?Slušati himnu na plavoj liniji i gledati u našu zastavu, jako je lep osećaj koji se ne zaboravlja (bez obzira ko je na vlasti).”
Foto: Luka i Brana Čečen (sinovi Vanje Čečena)

Kao što smo rekli, 1994. odlaziš za Kanadu. Ni tamo nisi mogao bez hokeja? Čak su ti i sinovi krenuli tvojim stopama.

“U Kanadu sam sa ženom, Mirom, otišao jula 1994. Nisam nikada razmišljao da ozbiljine nastavim sa hokejom jer nam je cilj bio, kao inžinjerima, da nađemo poslove u struci i počnemo novi život. Tako se i desilo. Tranzicija i asimilacija malo traje, ali zavisi od ličnih ambicija. U prvih 3-4 godine stvari su se odvijale jako brzo. Iz sadašnje perspektive gledano, razvoj situacije je daleko prevazišao očekivanja, i po poslovnom, i porodičnom planu, što je naravno pomoglo i po pitanju rekreativnog hokeja.  Ovde se hokej igra kao u Beogradu basket. U Torontu ima, recimo, 100 pokrivenih klizališta i bar još toliko otvorenih, pa je to raj za klince, a bogami i odrasle. Pošto sam došao dosta mlad (26) i u odličnoj formi, bilo mi je zadovoljstvo da igram po raznoraznim rekreativnom ligama koje su dosta jake. U Kanadi 95% mladih igrača ostavlja hokej u 19. godini jer je konkurencija prolaska u junior A, B, NCAA i OHL užasna. Često na običnom “pick up” utakmicama naletiš i na bolje igrače od naših prvoligaških kolega. Uglavnom, nove konekcije šire mrežu prijatelja, a imao sam sreću da se povežem sa 5-6 kanadskih saigrača koji su igrali sa monom u Beogradu, pa je i socijalna i hokejaška tranzicija bila odlična. 1995. i ’97 su se rodili Brana i Luka, i od 2003. počeo sam da treniram njihove timove sve dok nisu došli do 18. godine.  Puno sam naučio kao trener i znanje, o kome nisam ni razmišljao do tada, a koje mi je ostalo od mojih trenera, odjednom je postalo nešto što sam mogao da prenesem na klince od najmlađih uzrasta. Mislim da mi je u razvoju dečijih programa takođe pomoglo što sam inženjer. Kao trener hokejaša u Kanadi, automatski si povezan sa 17 porodica igrača u svakom timu, pa je i sve to bilo jako zanimljivo i za naše klince, a i za nas kao porodicu. Luka i Brana su došli do AAA nivoa i imali prilike da osete visoki nivo hokeja, a ja i dalje treniram neke druge klince, jer mi je trenerski posao jako zanimljiv i volim ga. I dalje klizam i uključen sam u sve vežbe koje kreiram i vodim, uključujući i dryland (suve treninge), pa mi je to odlična prilika da ostanem u dobroj fizickoj formi. Dugujem puno mojim trenerima, Gaji, Simetu, Šilji, Krnetu, Spasketu, Zefu, Saliju, Ilketu i Vitaliu Ivanoviću – Stainu. Nadam se da nikoga nisam zaboravio. Vodio sam desetak razičitih timova, i kroz sve programe često se mnogi momenti poklapaju sa ličnim ili timskim iskustvima iz Beograda i Jugoslavije, što je uvek jako dobar osećaj.”

Pratiš li danas rad hokejaškog kluba Crvena zvezda?

“Nemam vremena da pratim hokej u Beogradu. Povremeno se čujem sa Kojlom Lazarevićem i Bogdanom Dabovićem, bivšim saigračima, pa saznam koliko je teška situacija i u Zvezdi, a i u ostalim klubovoma. Zaključujem da ko god od mladih naraštaja želi da uspe u hokeju, mora naći put da igra u inostarnstvu jer su uslovi i konkurencija u Beogradu inferiorni u odnosu na zapadnu evropu i severnu Ameriku.  Definicija “uspeha” u hokeju, u Beogradu, je prilično tanka tema za debatu, sa aspekta svetskih dometa. Konkurencija za najviše nivoe hokeja u Kanadi i Americi je jako velika, i vrlo talentovani igrači iz celog sveta dolaze u Kanadu da pokušaju da odigraju nekoliko A i B juniorskih sezona. To im pomaže da vide da li da pokušaju da konkurišu za univerzitetske stipendije, ili da možda nastave sa igranjem u nadi da će dobiti neku šansu za OHL, AHL ili možda NHL. Dosta naših mladih igrača se školuje i igra u inostarnstvu, pa se na taj način bar ordžava potencijal za reprezentaciju. Ne bih ulazio u politički deo toga, ali za dobar razvoj sporta, treba uslova i sredstava kojih u Beogradu ima jako malo.”

Kolja Lazarević: Vanja je jedan od najboljih igrača Zvezde, pravi kapiten. Omiljen među igračima, kako zbog igračkih, tako i zbog ljudskih kvaliteta. Uvek je imao vrhunsku pripremu za utakmicu…niko ne zna da se istegne kao on 😉


Da li si u kontaktu sa starim “prijateljima sa ledene plohe” i postojili želja da se možda napravi neki revijalni meč gde bi pokušala da se okupi stara garda?

“Povremno dođem u Beograd, pa imam priliku da se sastanem sa najbližim bivsim saigracima – Kojom, Dabom, Giletom. Ima nas dosta i ovde u Kanadi i Americi (Poluga, Vatovec, Brelih, Viličić, Rakonjac, Vasović, Formetunović, Verko…) Mislim da su veterani (naša generacija i stariji) u Beogradu odlično organizovani po hokejaškom planu. U zadnjih 6-7 godina, Bogan Dabović je organizovao nekoliko sjajnih hokejaških skupova i narvno NHL (Night Hockey League). Mimo toga, tri beogradske ekipe igrale su 2012. na Bledu, na veteranskim Olimpijskim igrama u Sloveniji, a prošle godine bio je i veliki skup povodom revijalne utakmice sa famoznom Ruskom generacijom koja je osvojila Olimpijadu u Sarajevu. Ne verujem da će biti boljeg, masovnijeg i popularnijeg skupa od toga. To je bio skup i igrača, i trenera, navijača, porodica…prava poslastica. Naravno, ako Daba opet nešto organizuje sa Putinom, rado ću doći, ako još uvek mogu da igram. Treniranje klinaca ovde u Kanadi me održava u pristojnoj fizičkoj formi, bez obzira što je datum rođenja, na krštenici, dosta izbledeo.
Prošle godine, u vreme te utakmice sa Rusima, “trenirao” sam par puta sa veteranskim timovima Drvenim Nogicama i Kraljevima. Čak smo stigli i do Novog Sada da odigramo jedan ligaški meč sa Vojvodinom, gde su “Nogice” tj. veterani Zvezde i Partizana, predvođeni golamanom Dabovićem “dominirali”. To mi je bilo veliko zadovolstvo, i nadam se da ću opet imati priliku da se vidim na ledu sa bivšim saigračima i rivalima.”

Vanja, hvala ti mnogo na izdvojenom vremenu za ovaj intervju, kao i za sve fotografije (isečke iz novina) koje si nam ustupio. U ime svih navijača Crvene zvezde, veliki pozdrav!

“Hvala i Vama i veliki pozdrav svim navijačima Crvene zvezde!”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

© copyright by czbgtv

Powered by WordPress

Theme by SEOS