Nekad i sad – Zufer Avdija

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter7Email this to someone

Autor: CZBG

Uredništvo našeg portala imalo je priliku i čast da razgovara sa jednim od legendi košarkaškog kluba Crvena zvezda, Zufer Avdijom. Bilo je zaista lepo pročaskati sa njim o onim lepšim vremenima kada je sport dostizao svoju kulminaciju u bivšoj nam državi, kao i prisetiti se mnogih lepih trenutaka koje smo doživljavali sa Zvezdom i Zvezdinim bivšim igračima. Nadamo se da ćete uživati u ovom intervjuu, a verujemo da će starijoj generaciji ovo biti lepa vremeplovska uspomena.

Gospodine Avdija, za sam početak ovog intervjua, da li nam možete reći malo više o svom detinjstvu. Rođeni ste u Prištini…kako je tekao vaš dečački život i kako ste se, i kada, odlučili za prve košarkaške korake?

“Tada, kao deca, svi smo nešto trenirali. Naravno, fudbal i košarka su bili najpopularniji. Ja sam dosta kasno krenuo da se bavim košarkom, negde kada sam napunio 15 godina. Pre toga sam pokušavao sa fudbalom, bio sam golman. Ali pošto sam rastao, rekli su mi da mi je bolje da probam sa košarkom i da sam previsok za golmana. Tako da ja u stvari i nisam imao neku juniorsku karijeru. Skoro da sam odmah uskočio u seniorsku košarku.

Počeo sam u Elektro Kosovu gde sam proveo 3 godine. Bio sam dosta dobar centar, a u to vreme su Zvezda i Partizan tražili talentovane igrače po manjim centrima. Rabotnički je bio izuzetno zainteresovan za mene, ali nisam dobio odobrenje da igram za njih.”

Dolazite u Crvenu zvezdu 1980. godine. Ko vas je primetio? Ko je uticao na vaš dolazak u crveno-beli tabor?

“Ranko Žeravica je uticao na moj dolazak u Zvezdu. Rekao mi je nešto ovako: “Slušaj, para nema, ali dobićeš stan u dogledno vreme, gledaće te cela zemlja, bićeš u reprezentaciji.” On me doveo na tu foru i, nakon što sam došao, odmah sam zaigrao za mladu reprezentaciju. Na kraju krajeva, Zvezda je Zvezda i to me privuklo da dođem i igram za crveno-bele.

Od dolaska u Zvezdu nakon 2 godine sam postao reprezentativac i odigrao sam 69 utakmica za tadašnju reprezentaciju Jugoslavije.”

Kako su tekli vaši zvezdaški dani, meseci i godine? Koja vam je sezona bila najteža, koja najlepša? Koju utakmicu najradije pamtite, a koju bi najradije izbrisali iz svog sećanja?

“Bio sam mlad, sam…nije moglo da bude bolje. Jeste bilo i teških trenutaka, pa i problema, ali meni su vrata, kao zvezdašu, bila uvek otvorena.”

“U to vreme mnoge utakmice su bile izuzetne, a posebno protiv Partizana i Cibone. Pune hale, navijanje. Ipak od svih utakmica najteže mi je pala ona protiv Cibone kada smo izgubili titulu. Iako mnogi krive sudije za taj poraz, moram da kažem da smo sami sebe pobedili. U drugoj utakmici smo rasturili Cibonu. Došli smo u Zagreb i veliki deo utakmice odigrali kako treba, ali nismo uspeli da izdržimo do kraja. Iskreno, da je situacija bila obrnuta tj. da se igralo u Beogradu, ne verujem da bi sudije nama sudile ličnu u napadu kao što ni u Zagrebu nisu dosudili Nakiću. Bili smo šampioni tih zadnjih 15-ak sekundi i velika je šteta što nismo izdržali do kraja. Da smo tada pobedili, mnogi bi igrači došli u Crvenu zvezde, a među njima i Dražen Petrović.”

U Zvezdi ste uspeli da dođete i do kapitenske trake, što uopšte nije bilo lako. Kako ste se osećali u tim trenutcima? Jedan naš čitalac je pitao kako ste se osećali dan/noć pre nego ste prvi put poneli kapitensku traku Crvene zvezde?

“Iskreno, nisam imao neku tremu. Te sezone je u Zvezdu došao Đurović. Ja sam imao 25 godina i bio jedan od najiskusnijih u ekipi. Nekako je sled događaja i trebao da bude takav da dobijem kapitensku traku. Iskreno, više bi me iznenadilo i razočaralo da je nisam dobio. Jednostavno sam to očekivao, tako da sam imao i veoma miran san” – kroz osmeh priča Avdija.

Ko vam je bio najdraži saigrač? S kim ste se najbolje slagali na parketu?

“Na parketu i van njega, najviše sam sarađivao i provodio vremena sa Stevanm Karadžićem. Sa njim sam više bio na putovanjima nego li sa mojom bivšom suprugom” – smeje se Avdija. “Naravno, tu je i Branko Kovačević koji mi je bio kum.”

 

Image result for stevan karadžić crvena zvezdaStevan Karadžić: “On je bio jedan od najboljih igrača na svojoj poziciji u Jugoslaviji. On je, 

pre svega, dobar čovek i dobar igrač. Kada je došao ’80. godine u Crvenu zvezdu bio je prototip jednog modernog igrača, dva metra, krilni igrač, pozicija trojke sa dobrim šutem, vrlo raznovrstan u napadu. Davao je koševe na mnogo načina. Uz dobar šut, posedovao je i izvanrednu leđnu tehniku. Došao je iz Prištine, gde je bio jedan od najefikasnijih igrača u tadašnjoj drugoj ligi, u Crvenu zvezdu i jako malo mu je trebalo da se adaptira na vrhunsku košarku. Za vrlo kratko vreme je postao jedan od najboljih igrača na svojoj poziciji u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je u to vreme slovila za najbolju ligu u Evropi. Našoj ekipi je nedostajalo tada sreće. Tako je u to u sportu i životu, pored uloženog rada i truda potrebna vam je i sreća. Mi smo igrali dva-tri finala, gde smo jedno nezasluženo izgubili. Nakić nam je dao koš u poslednjoj sekundi, bili smo grubo oštećeni i izgubili smo, iako smo vodili nekih pet razlike nepuna dva minuta do kraja. Ta utakmica je odredila i sudbinu jugoslovenske klupske košarke. Da smo mi pobedili Dražen Petrović bi verovatno došao u Crvenu zvezdu. Cibona ne bi postigla te uspehe. Druga dva finala smo takođe izgubili, ali je tu Cibona sa Draženom bila mnogo jača. Mi smo dobijali ovde u Beogradu, ali u Zagrebu nismo uspeli da pobedimo. Ostaje žal što ta generacija nije uradila više. Ranko Žeravica nas je skupio iz malih klubova iz cele Jugoslavije. Bili smo neafirmisani igrači, ali smo dolaskom u Zvezdu dobili dobre uslove za napredak, dobro smo radili, ali eto taj momenat, odnosno to finale sa Cibonom je bilo presudno. Ostali smo na neki način nedorečena generacija, ali su svi ti igrači, uključujući i Avdiju, imali duge i uspešne karijere u inostranstvu.”

 

Žeravica – Novosel…da li je među njima bilo rivalstva koje se prenosilo na igrače?

“Rivalstvo, kao rivalstvo uvek postoji. Da ste mi brat, ja bih želeo da vas pobedim. Tako je bilo i među njima. Ali to rivalstvo je bilo sportsko. Nikada (barem ne u ono vreme) nije prelazilo u političko. Pa to su bili ljudi koji su držali YU košarku i ništa od tog sportskog rivalstva nije uticalo na igrače.”

Kada odlazite iz Zvezde i kako je tekla vaša post-Zvezdina karijera?

“U to vreme je bilo pravilo da ne možete da idete u inostranstvo pre napunjenih 28 godina. Ja sam 1986. godine na utakmici protiv Cibone doživeo vema tešku povredu i odlučio sam da ostanem u Zvezdi i da probam da se vratim košarci. Tada je u Zvezdu došao Slavnić koji me je malo provokatorski pokušao vratiti. Govorio je u stilu “gde ćeš ti da prestaneš da igraš, ne mogu da vreujem da ćeš da odustaneš” i ja sam se vratio. Nakon tog povratka pokušao sam da nađem klub gde bi imao dovoljno minuta i otišao sam u drugoligašku ekipu Puljanku (iz Pule) da vidim da li mogu da pokušam da nastavim na nekom ozbiljnijem nivou. kada sam video da mogu, preko Emira Mutapčića sam došao u Izrael na godinu-dve, i tu sam ostao do današnjeg dana.”

“Srdačan pozdrav za Zukija! Zbog njega sam zavoleo basket kao klinac i počeo da pratim Zvezdu. Dok je živeo u G.Vučića gledao me je sa sa prozora svog stana i smejao mi se što sedim Iza rešetaka. Vozio me je svojom “bubom” u Pionir da gledam Zvezdu !!! Iako sam daleko od Beograda, ljubav prema basketu i Zvezdi još uvek traje. Kad god sam u Beogradu, trudim se da ispratim neku Zvezdinu utakmicu. ZUKI LEGENDO!

(Miša Marković)

 

Da li ste odmah posle igračke karijere ušli u trenerske vode i kako teče vaša trenerska karijera od kako ste se otisnuli u nju?

“Uporedo, dok sam još bio igrač, radio sam sa klincima i uvek mi je bilo zadovoljstvo raditi sa tim omladinskim pogonom. Jedne godine sam bio pomoćni trener u seniorskoj ekipi, ali brzo sam uvideo da to nije za mene i vratio se da radim sa mladima. Opredelio sam se za školu košarke. Direktor sam omladinske škole i škole košarke, a također sam direktor i košarkaške dvorane u mestu Herzlija, 7 kilometara od Tel Aviva.”

Kako Crvena zvezda danas kotira u Izraelu? Ovde najviše mislimo od momenta oporavka kluba (kada je g. Čović stabilizovao isti).

“Znate kako, dok je Partizan vladao ABA ligom, ligom Srbije i igrao dobro u Evroligi, Zvezda se nije ni pominjala. E sad, kako su se stvari promenile, i kako je Crvena zvezda preuzela primat od Partizana, sada se u Izraelu pominje samo Crvena zvezda, a Partizan je pao u zaborav. Tako je i sa bivšim šampionima Jugoplastikom, Cibonom, Bosnom. Njih se skoro niko više ne seća.”

Poznati navijač, Vlada Mauzer, pitao je Avdiju da li je na njegovu mirnoću uticala najlepša devojka, Zorica, s kojom je tada bio (naravno, ko o čemu, Mauzer o devojkama), na šta je Avdija odgovorio potvrdno, sa velikim osmehom.

Da li ima neki igrač koga bi ovog trenutka preporučili Zvezdi?

“Ne. Mislim da Zvezda treba da nastavi da radi sa svojim pogonom i da ne dopusti sebi luksuz da dovođenjem skupih stranaca završi onako kako je partizan završio. Mislim da u Zvezdi znaju kako treba da rade i nadam se da će ostati na tom putu.”

Da li ste u kontaktima sa ljudima iz Zvezde, i postoji li šansa da vas ponovo vidimo u Zvezdi (kao trenera, skauta ili na nekom od rukovodećih mesta)?

“Ne planiram da se vraćam. Moj život i posao je vezan za Izrael. Tačno je da i dalje imam kontakte sa ljudima iz Zvezde, posebno Nešom Ilićem, kao i da sam nedavno bio na jednoj fudbalskoj utakmici i da me ljudi prepoznaju i cene, ali ipak nemam nameru da se vraćam. Možda bi moj sin, Deni (16 godina), mogao da dođe u Zvezdu, ali on mora da pokupi malo balkanskog mentaliteta od mene, da dobije onu drčnost koju ovde igrači ne poseduju. Mislim da će on biti bolji od mene.”

Koga ste najviše respektovali iz protivničkih ekipa?

“U moje vreme si, u svakoj ekipi, imao nekoga za poštovanje. Teško je nekoga posebno izdvojiti, ali ako moram to su ipak bili Delibašić, Čosić, Moka, Kića, Praja, Skroče. Naravno, tu je i Dražen koji je radio šta je hteo sa loptom.”

Za sam kraj, recite nam neku zanimljivu anegdotu iz perioda dok ste igrali za Zvezdu, a koju najradije pamtite.

“Ma, anegdota nije moglo da bude kada smo bili pod diktaturom Ranka Žeravice” – kroz smeh govori Avdija. “Dobro, bilo je nekih anegdota, a ja bih izdvojio naše gostovanje po Sjedinjenim Državama, gde smo igrali protiv univerzitetskih ekipa. Pre nego što bi počela utakmica mi smo imali one zastavice i značeke koje smo trebali, za vreme pozdravljanja, da damo protivnicima, dok su oni spremili mnogo više za poklone. E sad, problem je bio taj što je nas uvek bilo 15 igrača, a njih 14, pa smo vi nestrpljivo čekal znak da krenemo da se pozdravljamo. U svoj toj trci ja sam nekako uvek ostajao sa svojom zastavicom i značkom Zvezde, dok su drugi uspevali da pokupe poklone od protivničkih igrača.”

Gospodine Avdija, hvala vam na izdvojenom vremenu za ovaj intervju. U ime našeg portala i svih zvezdaša želimo vam mnogo sreće i zdravlja, kao i mnogo uspeha u životu i vašoj trenerskoj karijeri.

“Hvala vama. Zaista mi je drago da smo mogli da razgovaramo. Veliki pozdrav vašoj ekipi i svim navijačima Crvene zvezde!”

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

© copyright by czbgtv

Powered by WordPress

Theme by SEOS