Slavko Bubnić: Presrećan sam i prezadovoljan onim što sam ostavario kao igrač

Share on Facebook263Tweet about this on Twitter4Email this to someone

Autor: CZBG

Dragi posetioci našeg portala, nastavljamo sa hokejaškim treš romantizmom 🙂 U ove vrele dane, dok mnogi od vas pokušavaju da se rashlade i sklone od sunca, mi vam nudimo istinsko i pravo osveženje – istoriju hokeja na ledu. Stavite na sebe svoje virtuelne kacige, obujte klizaljke i obavezno ne zaboravite svoje štapove, jer pred vama je novi povratak u budućnost. Ovaj put razgovarali smo sa još jednom crveno-belom legendom, Slavkom Bubnićem, koji se prisetio svojih početaka, sezona kada su nas Jesenice i Olimpija glatko pobeđivali, ali i one čuvene sezone kada se Zvezda umalo popela na sam tron. Govorio je i o razlozima neuspeha u finalnoj seriji protiv Jesenica, kao i svom post hokejaškom periodu. Nadamo se da ćete uživati dok budete čitali intervju koji je pred vama.

Foto: Privatna arhiva Slavka Bubnića

Slavko, kako su tekli tvoji hokejaški počeci? Ko je najviše uticao na tebe da se baviš ovim sportom? Da li se sećaš svog prvog štapa, klizaljki, kacige?

“Rođen sam 1955. Prvi koji me je naveo da klizam, a posle i da počnem sa hokejom je moj pokojni otac koji je imao puno strpljenja, ljubavi i volje da me svaki dan vodi na Tašmajdan. Prve klizaljke koje sam imao su tzv. klizaljke gvinterice koje su se šrafovima ili gvintovima pričvršćivale za gvojzerice da bi mi otac jednoga dana, vraćajući se sa službenog puta iz Ljubljane, doneo hokejke (adidas Toronto) u kojima sam ja klizao i bio jako uporan u tome, kao i moj otac koji me je svaki dan vodio na klizanje bez obzira što je svaki dan i radio. Naravno, kad nešto voliš, to uvek donese neki rezultat. Kada sam imao 11 ili 12 godina, prišao mi je čovek koji je jako bitan za istoriju hokejaškog kluba Crvena zvezda, pokojni Moša Atanasijević. Prišao je do ograde i rekao: ‘Dečko, dođi ovamo, ja sam Moša Atanasijević. Vidim da jako lepo klizaš. Da li tebe interesuje da igraš hokej’? Bio sam potpuno oduševljen i rekao sam: ‘Da’. Tako je sve počelo. To je bilo vreme romantizma. Počeo sam da treniram i posle relativno kratkog vremena, dobio sam hokejašku opremu koja je za današnje pojave neverovatna. To su bile rite i krpe, ali sam ja bio toliko srećan kada sam je dobio, iako je to bila stara oprema, oprema koju su odbacili prvotimci. Iako je majka negodovala, ja sam to prisvojio i tako je sve počelo. Vrlo brzo sam dobio i štap. Tada to nisu bili štapovi sa krivinom, nego su bili pravi štapovi.”

Reci nam malo više o juniorskim danima. Kako si se razvijao kao hokejaš? Kada si prvi put zaigrao za Zvezdu i ko te doveo u Zvezdu? Teško je u to vreme bilo doći i do juniorskog reprezentativnog dresa jer su Slovenci dominirali. Ipak, zabeležio si dva nastupa u juniorskoj konkurenciji.

“Jako brzo sam napredovao i počeo da igram za juniore. Bio sam brzo priključen treninzima prvog tima. Za juniore sam igrao sa 15 i 16 godina, a već sa 16 sam bio priključen prvom timu. U staroj Jugoslaviji postojala je juniorska liga Srbije. Slovenci su imali svoju ligu što je tada bilo normalno. U juniorskoj ligi Srbije je igrao Spartak iz Subotice, Vojvodina iz Novog Sada, Zvezda i Partizan iz Beograda, kao i Vardar iz Skoplja. Igrali smo dvokružno, putovali u goste i nazad. Sa 16 godina, 1971. godine, bio sam priključen prvom timu. Išao sam sa prvim timom u Kladno. To je grad koji se nalazi 50 km od Praga, a koji je u to vreme imao vrhunsku prvoligašku ekipu. Mislim da im je kapiten bio Vaclav Pospešil. Bili su tada hokejaška velesila. Tu su bile prve pripreme i prava povreda (arkada) od štapa ili od paka. Tu sam bio kršten. Tako da ja te dve godine igram uporedo, kako za juniore, tako i za prvi tim. Iz juniorskih dana, želeo bih da naglasim nešto što će posle biti jako važno za nastavak ove priče, a to je podatak da je sa mnom, u juniorima, bio i Aleksandar Janković. Prve godine je on bio kapiten. Posle je prešao u senirski tim, pa sam ja preuzeo ulogu kapitena u juniorima. Nakon juniora, nastavljamo da igramo za prvi tim. Igrali smo Prvu ligu.”

Ko su ti bili hokejaški uzori u to vreme?

“U to vreme, potpuno sam bio opsednut NHL-om koji je bio mističan za nas. Zašto? Zato što nije bilo TV prenosa. Stizale su tek po neke slike, a ja sam išao u američku čitaonicu da gledam “Sport ilustrated” gde sam gledao neke hokejaše bez kaciga, sa čudnim frizurama, za koje su pričali neke neverovate priče da su nadljudi. Naravno, u to vreme nam je bila bliža sovjetska reprezentacija sa fantastičnim igračima. Vrlo brzo sam bio specijalizovan da igram beka, a uzor mi je bio Bobby Orr iz Bostona, koji je takođe bio bek. Naravno, uzori su mi bili i gomila tih igrača koji su tada igrali za NHL.”

Foto: Privatna arhiva Slavka Bubnića

Kada krećeš sa svojom profesionalnom karijerom, koja ti je bila prva utakmica i kako si se osećao kada si prvi put izašao na ledenu plohu u Zvezdinom dresu?

“Naravno da je bilo treme. Ja nisam bio deo jedne generacije, ali sam jedini iz mog godišta ušao u prvi tim. Saša Janković je bio godinu dana stariji i jedino smo nas dvojica ušli u to vreme na Tašmajdan. Naravno da nam je sve to bilo jako čudno, ali tada to nije bio profesionalni hokej. Pre je to bio hokej niskog kvaliteta, neki romantičarski hokej. U to vreme tašmajdanskog hokeja u Zvezdi, najbolji igrač je bio Šišić. Ostali su bili romantičari i sve je to bilo lepo dok nisu došli Slovenci. Tada to više nije bila igra. To je bilo zamlaćivanje. Slovenci su bili jedna potpuno druga dimenzija za nas.

Što se tiče pravih nastupa, pravi nastupi počinju onog trenutka kada smo mi dobili dvoranu 1978. godine. Mislili smo, samim tim što smo dobili dvoranu, da ćemo biti dobri. Prva utakmica je bila u Beogradu 1979. godine. U toj sezoni došle su Jesenice i tukle nas 16:4. Videli smo tada da, samim tim što smo dobili dvoranu, to ipak nije to i da ima dosta da se radi. Nastupio je period gde smo mi mnogo trenirali i mnogo radili. Pojavili su se neki novi ljudi. Tek tada je uveden delimični profesionalizam. Tada sam već imao neke utakmice iza sebe pa nisam ni imao tremu. To je tada bio predivan osećaj. Kada te gleda osam hiljada ljudi u Ljubljani i devet hiljada u Jesenicama. Ipak, najlepši je osećaj kada se rasproda hala Pionir, to je nešto za šta se živi.”

Kao što si i rekao, Beograd dobija malo bolje uslove za hokej, pa samim time se i podiže nivo Zvezdine igre. Šta su po tebi bili osnovni razlozi zbog kojih Zvezda nije napravila neki ozbiljniji iskorak sve do one čuvene 1984/85 sezone?

“Ipak, bilo je potrebno vreme da se podigne nivo hokeja u Zvezdi. Bilo je tu i pomalo sretnih okolnosti. Klub je takođe vukao dobre poteze. Pored Saše Jankovića, koji je bio napadač, i mene koji sam igrao beka, počeli su da se pojavljuju neki mlađi igrači. Tada sam i ja uvideo da moram nešto da radim između letnje i zimske sezone, da bih fizički mogao da pariram zahtevima koje je hokej tada nametao. Velika razlika između Slovenaca i nas, u to vreme, bila je tehnika. Mi nikada, ni približno, nismo imali takvu tehniku kakvu su imali Slovenci. Jednostavno, nismo bili školovani igrači. Kako smo mogli njima da pariramo? Mogli smo da pariramo srčanošću i boljom fizičkom spremom od njih. Međutim, trebao nam je i drugačiji pristup hokeju. Naš trener Dušan Ilić, koji je još igrao na Tašmajdanu, u prvoj godini dolaska u halu prestaje da igra i postaje trener. Vukao je dobre poteze. Doveo je u Zvezdu igrača iz Slovačke, Đulnear Salijia, koji je imao naš pasoš i koji je došao iz Slovačke Prve Lige. On nam je bukvalno pokazao kako izgleda prava igra i kako izgleda jedan obučeni igrač.”

Foto: Đulnear Saliji

“Celokupna koncepcija igre je počela da se odvija oko njega jer je i Šišić tada otišao iz kluba. Bio je izuzetno pozitivna ličnost. Pokazivao je i mlađim igračima kako da igraju. Koliko je bio bitan za razvoj hokeja govori i činjenica da su tadašji treneri, Ilić i Koljenšić, bili upućeni u Slovačku da polažu neke dodatne ispite i da idu na neke dodatne kurseve i seminare, što je opet inicirao Saliji. Naravno, bio je najbolji igrač tima i samim tim nivo tehnike je počeo da se podiže. Istovremeno, mi smo kao tim počeli da idemo na pripreme u Slovačku, u Košice. Pojavili su se mlađi igrači. Bili su tu Milan Vatovec, pa Zoran Mitrović, vrlo brzo se pojavljuju i Vanja Čečen i Igor Kosović, koji je bio naš najbolji navalni igrač, kao i Nenad Ilić.”

Pokojni predsednik Crvene zvezde, Momčilo Moša Atanasijević, pokušao je sve da Zvezdi donese titulu. Reci nam malo više o Mošinom uticaju na Zvezdin uspon?

Moša Atanasijević je pre mene bio u Crvenoj zvezdi. Pored pokojnog Moše, postoji još jeda osoba koja je mnogo bitna, a to je Momčilo Kovačević. Njih dvojica su fantastično funkcionisali. Momčilo Atanasijević je bio direktor jedne velike firme, a Momčilo Kovačević je bio visoki funkcioner policije. Vi vrlo dobro znate kako je to funkcionisalo. Zvezda je bila pod patronatom policije, Partizan pod patronatom vojske. Funkcionisali su odlično i razlikovali se od današnjih političara. Radili su za korist kluba. Momčilo Kovačević je konkretno zaslužan za otvaranje ledene dvorane 1978. godine. Povod za otvaranje je bila organizacija Svetskog prvenstva B grupe. Njih dvojica su neverovatno zaslužna. Brinuli su o nama, za naše živote, da nam pomognu oko studija, dobijanje pasoša, posla…”

“Turneja u Francuskoj, otprilike 1981. godina. Svaki dan utakmica u drugom gradu, svaki dan drugi hotel, a između utakmica putuje se autobusom preko Alpa. Neke utakmice dobijamo, neke gubimo, ali svakako odlično igračko iskustvo (posebno za nas nekoliko, u to vreme, mlađih igrača).

Foto: Privatna arhiva Milana Vatoveca

I definitivno fenomenalan provod. Posebno se sećam jedne smešne situacije sa Slavkom u glavnoj ulozi. Odseli smo u nekom malom hotelu, više kao pansion. Tek stigli. Sedimo valjda u nekom predvorju ili nekoj zajedničkoj sobi, skoro ceo tim je bio tu. Čekamo večeru, ili tako nešto. Odjednom se Slavko pojavljuje u nekoj ogromnoj bundi koja izgleda kao da je direktno iz filma Superfly (makroi bi pozavideli), i kaže: ‘Ima gore neka soba, piše ‘prive,’ Ne znam šta znaci, ali ima odlična garderoba.’ I nastavi da se šeta kao po manekenskoj pisti. Svi umiru od smeha. Naravno, vratio je posle tu bundu, ili bar ja mislim da jeste (nisam ga posle više video u njoj). Ta turneja je bila iskićena sličnim ‘incidentima’, priča za naš portal Milan Vatovec, saigrač Slavka Bubnića iz tih dana.

Da se osvrnemo sada na onu čuvenu sezonu u kojoj je Zvezdi zamalo izmakao trofej prvaka države. Kako si, kao igrač, doživeo tu sezonu, a kako je vidiš danas? Zvezda je te sezone zabeležila prvu, istorijsku, pobedu protiv Jesenica 6:2. Na ledu, tribinama, u svlačionici vladao je delirijum. Posle se slavilo u kafani Palilula, dok su igrači nakon toga otišli u “Nanu”. Kako je izgledalo to veče iz tvog ugla?

“Skoro sam se podsetio te sezone. Video sam da je Saša Janković vašem portalu dao snimak utakmice protiv Olimpije. To je bila samo jedna u nizu fantastičnih partija te sezone. Ta sezona je zaista bila jedan san. Čak i danas, posle toliko godina, smatram da je ta sezona bila neverovatan uspeh. Kako se to zapravo desilo? Počelo je sa Salijem, ali je te godine naš trener, Dušan Ilić, neverovatnm komunikacijskim sposobnostima uspeo da dovede Jožu Kovača (beka) i Matjaža Sekelja (napadača), a opet, nekim neverovatnim sticajem okolnosti, dovedena su dvojica Amerikanaca i jedan Kanađanin. To su bili Nik Pašić, Rik Vilijams i Majk Krouli. To su bili solidni igrači i nisu pripadali kremu kanadskog-američkog hokeja, ali je klasa i ubedljivo najbolji igrač te godine bio Jože Kovač. Sekelj je isto bio odličan, ali je bio sklon povredama. Kanađanin i Amerikanci su bili pravo osveženje jer su doneli jedan potpuno drugi pristup hokeju kod nas, hokeju koji se igrao u Kanadi i Sjedinjenim Državama. To je tamo pitanje časti. Tamo se igra srcem, to se voli. Slovenci, koji su bez dvojbe bili naši najbolji igrači, bili su zbunjeni. Njihov mentalni sklop ipak nije bio takav. Naravno, tu smo bili i mi, domaći igrači, koji smo pružili više od maksimuma te sezone. Biti u svemu tome, a ovde mislim na Sašu Jankovića i mene je bio neverovatan uspeh. Mi smo došli iz jedne potpuno druge priče, iz hokeja koji je bio više romantičarski, iz nekog kamenog doba. Mi smo odjednom došli da igramo sa ljudima koji su igrali hokej na visokom nivou.”


“Ta sezona je bila bajka. Došle su Jesenice koje su nas pre samo pet godina tukle 16:4, a mi smo ih u toj utakmici pobedili 6:2. Tada se već u vazduhu osetilo da će sezona biti neverovatna. Mi smo te sezone, u regularnom delu, pobedili sve sem Kranjske Gore, sa kojom smo remizirali 4:4. Pobedili smo Jesenice i to je bilo super. Bila je puna dvorana naših navijača. Ali, onda smo otišli u Ljubljanu i Jesenice gde su dolazili autobusi iz cele Slovenije da gledaju te utakmice u kojima smo mi pobedili. Postali smo popularni. Sačekivali bi nas ljudi na stanici. Posle pobede protiv Jesenica u Beogradu, išli smo u ‘Nanu’ gde smo gledali snimak utakmice. Naravno, mladi ljudi, okruženi pažnjom i lepim devojkama. Slavilo se uz puno piva (smeh). Bili smo veseli i nasmejani. Šalili smo se malo grublje, jer ipak to su šale koje nisu za balet (opet smeh). Bilo nam je super.”

Kada smo radili intervju sa Jože Kovačom i Matjaž Sekeljom, Sekelj nam je rekao da si ti bio zadužen za podizanje atmosfere u svlačionici. Rekao je da si jednom prilikom rekao”Idemo “prebit” ove Slovence” i da si baš gledao u njega i Kovača, a on je rekao “Pa, hajdemo”. Možeš li nam ispričati neku ili nekoliko anegdota koje su tebi, te sezone, ostale u sećanju?

“Moram reći da sećanja blede. Najlepše od svega je blo što je cela ta sezona protekla u dobrom zezanju van leda, kao i u jednoj pozitivnoj atmosferi. Verovatno se neki drugi bolje sećaju anegdota. Što se mene tiče, deo svog profesionalnog bavljenja sportom sam proveo u boksu. Valjalo je ostati konkurentan i u fizičkoj spremi. Bio sam zbog toga i srčan, voleo sam potegnuti i šake, i da tako bodrim svoje drugare. Slovencima je to bilo interesantno. Sećam se kada sam rekao Joži i Matjažu ‘Idemo prebiti ove Slovence’. Njima je to bilo simpatično sa jedne strane, ali sigurno da im sa druge strane i nije im prijalo. Kao kada bih ja sada igrao negde, pa trebam da igram protiv Zvezde i da kažem: ‘Hajde da bijemo ove Cigane’.”

Kakvi su saigrači bili Pašić, Krouli i Vilijams i koliko su uz Sekelja i Kovača doprinosili Zvezdinoj igri?

“Oni su bili jako opušteni momci. Pratim hokej sve ove godine, pogotovo kada internet i televizija pružaju mnogo veće mogućnosti da se gleda hokej. Pratim NHL, pratim KHL. Kanađani i Amerikanci imaju jedan potpuno drugačiji pristup hokeju od nas. To je muški sport, sport časti i srčanosti, i oni to shvataju. U profesionalnom sportu oni igraju za pare, ali i kada igraju za svoju reprezentaciju, uvek igraju punom snagom. Oni ga vole. Naši Amerikanci i Kanađanin nisu bili na najvišem nivou njihovih igrača, ali su bili deo tih nacija i shvatali su hokej na taj način. Jednostavno, uneli su tu jednu novinu. Nas su poneli. Nama se to sviđalo, a Slovenci su bili iznenađeni tim ponašanjem. Taj njihov odnos prema hokeju se vido i na pripremama. Išli smo na pripreme, gde smo igrali protiv mnogo jačih ekipa od nas (iz Nemačke i tadašnje Čehoslovačke). Oni te utakmice nisu gledali kao revijalne. S kim god da su igrali, njima nije bilo bitno. Oni igraju te mečeve istom snagom. Ako je protivnik grmalj, nema veze, oni ulaze u taj duel, pa ako si bolji, bolji si. Pašić je van hokeja bio dobar čovek. Zvali smo ga dobri meda.Visok 180 cm, težak 95 kg, bez trunke sala, sa velikim šakama. On kada se zaleti u nekoga, on ga grune. Bio je jak. Imao je rukavice koje su bile pocepane sa unutrašnje strane. Mi smo mu govorili: ‘Uzmi normalne rukavice’. ‘Ne, ja kada jurim onog protivnika, malo ga prstima povučem za dres, malo sa jedne, malo sa druge strane, a najbolje je što sudija to ne vidi i bukvalno ga usmerim kako meni odgovara’. Kada ga stigne sa 50 km na čas, tom više nije dobro (smeh). Takvi su bili i Vilijams i Krouli. Nisu oni bili nivo kao naši Slovenci, ali su imali taj ratnički stav i to je ono što se gaji u Sjedinjenim Državama i Kanadi.”

Nedavno smo od kapitena iz te sezone, Saleta Jankovića, došli u posed i nekih videa, a neki od njih su sa utakmice Zvezda – Olimpija 7:4 koju su obeležile dve velike hokejaške tuče Pašić-Prusnik i Krouli-Ogrin, kao i fantastično navijanje na samome kraju kada su navijači ushićeno skandirali “šampioni, šampioni” očekujući da osvojite titulu.Ipak, finale je bilo više nego razočaravajuće za sve vas, kao i za navijače. Šta su po tebi najveći uzroci ta tri poraza i gubitka titule?

“Dugo se bavim sportom i posmatram ga iz raznih aspekata. Uveren sam, te sezone smo išli mnogo iznad svojih fizičkih mogućnosti. Kada stalno igraš iznad svojih mogućnosti, to je kao kada auto stalno voziš u crvenom polju. Kada smo došli do finala, mi nismo više imali snage, potrošili smo svu energiju.”

“Imali smo želju, ali jednostavno nismo imali odakle to da izvučemo. Za sve te pobede tokom sezone, koristili smo više snage, sile i energije nego što je bilo potrebno. Zašto smo to radili? Odgovor je jednostavan, tehnički smo ipak bili slabiji od Slovenaca. Isto je tako i u tenisu. Neki mladi igrač pobedi nekog iz top 10, sledeći meč vuče se po terenu. Imali smo taj primer i u košarci, Crvenu zvezdu koja je igrala divno do jednog trenutka sve dok ne dođe do zamora materijala. Jesenice su uvek bile dobre. Imale su taj kontinuitet i što je najbitnije, imali su tri postave dobrih igrača. A mi? Imali smo tri vrhunska igrača, imali smo dva Amerikanca i jednog Kanađanina, ratnike, i imali smo nas koji smo došli iz kamenog hokejaškog doba. Tada nisu postojala nikakva stimulativna sredstva. Kada se sve ovo postavi na papir, jasno se vidi da su imali mnogo više spremnijih i boljih igrača za to finale.”

“Kada smo bili na Svetskom prvenstvu u Bilbaou i San Sebastijanu 1977. godine, on se kao sredio da izađe u grad sa nekom španjolkom. Dolazi kod mene u sobu, a pošto sam ja bio jedini iz Beograda došao je da me pita da li se lepo sredio, pošto smo mi iz Beograda bili pojam za sve, kao i sada”, priča za naš portal, jednu od anegdota, legendarni golman Crvene zvezde, Ivan Tomić, pa nastavlja: “Slavko je Roki Balboa Dorćola, i likom i stasom. Surovi profesionalac, talenat za mnoge sportove – boks, tenis, skijanje, hokej…” 

Tomić još dodaje: “Moram javno da mu zahvalim jer me je spasao u Kortini Dampeco, da me ne istuku, pošto sam sam sebi slučajno dao gol pred kraj utakmice, a izgledalo je kao namerno. Tada sam još bio klinac. Tada sam jos bio klinac”.

Kada si završio hokejašku karijeru i da li si zadovoljan onim što si uradio kao igrač?

“Završio sam hokejašku karijeru potpuno iznenada. Završio sam fakultet za fizičku kulturu (DIF), oženio sam se i bio sam prinuđen da tražim posao. Nisam mogao da živim od primanja iz hokeja. Dok sam bio sam, bilo mi je jako lepo, ali to je bilo premalo za porodicu. Moja hokejaška karijera je završena 1986. godine time što sam otišao na Kopaonik da radim kao ski učitelj i posle postao direktor te škole. Tu je bio kraj karijere. Međutim, ima jedan deo o kome nisam specijalno pričao. Tamo neke 1995., 1996. i 1997. godine, kada se raspala Jugoslavija, igrao sam rekreativno za TAŠ. Da se razumemo, ja pravom hokejaškom ligom smatram ono što je imala nekadašnja Jugoslavija. Sve posle toga, uz dužno poštovanje, nije to. To je bio neki period kada nisam na Kopaniku imao posla, period od septembra do sredine decembra. Pojavio se tada tim TAŠ Novi grad koji je nastao kako bi se povećao broj učesnika u osiromašenoj srpskoj ligi. Nastao je kao peta ekipa od igrača za koje nije bilo mesta u Zvezdi i Partizanu. Ja sam tu igrao, onako rekreativno, pola sezone.
Da li sam zadovoljan onim što sam uradio kao igrač? Prezadovoljan sam. Ako sam došao iz situacije polu profesionalnog igranja hokeja do vicešampiona 1984- 1985, mogu reći da sam prezadovoljan i presrećan.”

Ko ti je bio najbliži saigrač kroz karijeru?

“Kapiten Sale Janković. Mi smo praktično od pionirskih dana zajedno. Kasnije je bilo i drugih igrača. Moram da napomenem da mi u jednom vremenu mnogo pomogao Čaba Ladocki, moj mlađi kolega sa DIF-a. Došao je iz Subotice u Beograd da studira, bio je fantastični sportista i plivač. On je na univerzitetskim prvenstvima osvajao prva mesta u plivanju. Posle sam bio jako blizak sa mlađima jer sam im bio trener. Tu je Ilić Nenad na koga sam ponosan, koji je posle izrastao u najboljeg beka Srbije. Moram da napomenem da smo  posle imali dosta dobrih mladih igrača, ali da nismo to mogli da pretvorimo u vrhunske igrače jer nismo imali ligu. Nisam bio nešto preterano blizak sa nekim, ali te 1984/85 sam bio blizak sa celim timom. To je bio i jedan od ključeva uspeha te sezone. Da smo se mrzeli, tih uspeha ne bi bilo. Sve nedostatke koje smo imali, nadoknađivali smo odličnom atmosferom. Te godine je bila fantastična hemija.”

Foto: Slavko Bubnić (CZBG)

Slavko Bubnić posle hokeja?

“Posle hokeja sam se odmah zaposlio na Kopaniku kao ski instruktor u tadašnjem centru koji je bio u fazi razvoja i razvijanja. Otuda i naziv Genex. Kao uspešan DIF-ovac, stekao sam na faksu i neka druga znanja sem hokeja. Otišao sam tamo zajedno sa svojom kćerkom i suprugom i bio jako uspešan. Prvo sam bio učitelj skijanja jednu godinu, a naredne tri godine i direktor ski škole. Te godine se i smatraju najuspešnijim u istoriji  Genexa. Otvorena je i dvorana na Kopaoniku 1991. godine koja je ugostila naše najbolje sportiste. Bio sam svedok svih naših uspešnih sportista poput Grbića i Divca, kao i mnogih drugih. Postao sam i sportski direktor. Tu sam živeo sledećih 14 godina do bombardovanja. Onda je sve to puklo i tada sam se vratio u Beograd.”

Koliko si u kontaktu sa bivšim saigračima i da li i danas igraš hokej sa veteranima?

“Od bivših saigrača sam u kontaktu sa dosta njih. Jedan sam od retkih hokejaša kojima je hokej ostao rekreacija. Sa Banetom Popovićem, sa Vladom Korenićem iz Partizana, sa Zečević Dušanom. Takođe sam u kontaktu sa Sašom Jankovićem, ali se on ne bavi više hokejom. Ovih dana sam i u kontaktu sa starijim igračima, sa Nikolom Rebračom koji je igrao dosta pre mene. Igram hokej rekreativno. Igrao sam hokej sa veteranima do pre pet godina. Više nema moje generacije, a malo je neumesno igrati sa nekim ko je 20 godina mlađi. Ali me i dalje privlači i pratim ga.”

Pratiš li Zvezdu danas i može li se hokej u Srbiji izdići na jedan viši nivo?

Igor Kosović je dao možda i najbolju definiciju vezano za to pitanje. On je ostao u trenerskim vodama, kao hokejaš je bio najbolji, posle je igrao profi u Nemačkoj i došao je u jednom trenutku u Srbiju sa Nenadom Ilićem. Pokušali su da daju doprinos, ali su morali da odu odavde jer je sve otišlo u drugom pravcu. Država je bila bez para, a ono što je najtužnije je da su u klubove došli ljudi koji su tu iz nekih drugih pobuda. Crvena zvezda i Partizan su institucije bivše Jugoslavije. Pošto je ponestalo para, tu dolaze ljudi koji to prisvajaju i koje vode neki drugi interesi. Žalosno je da se ligaške utakmice odigravaju u terminima od 10.15 časova, da se ne bi platila puna cena dvorane, da se ne bi uključila sva svetla, da nema obaveštenja u novinama. Meni je jako žao, ali ne vidim način. Šta bi moglo da s uradi za jačanje hokeja? Ne možete ga imati samo u Beogradu. U Novom Sadu ga ima, pa ga nema. jednostavno, potrebno je i u drugim gradovima napraviti hokejaške timove iz kojih će se crpeti baza za naša dva najveća kluba, a to su Zvezda i Partizan. Mi smo onda imali solidnu ligu (Jugoslavija). Koliko je bila solidna, govori i činjenica da smo imali gledaoce, prenose, imali smo i sponzore. Kako se raspala država, sve je krenulo nizbrdo. Isto je to i za druge sportove. Ostalo je batrganje. Uzeću i primer tenisa: Srbija je imala tri tenisera koji su bili na prvom mestu ATP ture. Imamo ekipu koja je osvojila salataru, a nemamo niti jedan ATP ili WTA turnir i Čelendžer. Ne radi se to tako.”

Foto: Privatnna fotografija Slavka Bubnića

Evo, pred sam kraj ovog intervjua sa tobom, reci nam malo o svojim uspesima. Dosta toga se nalazi i u monografiji Sportskog društva Crvena zvezda povodom 50 godina postojanja.

“Povodom obeležavanja 50 godina sportskog društva Crvena zvezda, izdata je monografija. U toj monografiji piše da sam ja sa juniorskom ekipom Zvezde osvojio ekipno prvenstvo Jugoslavije u Splitu. Naravno, piše i da sam odigrao 15 sezona za prvi tim našeg hokejaškog kluba, što je krunisano vicešampionskom titulom. A to nije sve. Moj sin Nikola Bubnić, kome sam ja bio trener, igrao je za tenis klub “Crvena zvezda” i osvojio titule ekipnih prvaka države u pionirskoj, juniorskoj i seniorskoj konkurenciji. Ne znam da li je neko više dao za Crvenu zvezdu? Od Bubnića toliko.”

Čitao si ove intervjue koje smo uradili sa bivšim Zvezdinim hokejašima. Kako ti se čini ovaj naš “mali projekat”?

“Čini mi se izvanredno. Ja sam malo inertan, ali entuzijazam s kojim vi to radite je za svaku pohvalu. Želim vam puno uspeha u ovome što radite. Čak ste uspeli da nas, bivše igrače, ‘naterate’ da prikupljamo fotografije i šaljemo vama. Onda to Dario uklapa i izbacuje na sajt. Niko se pre vas nije pojavio da piše o hokeju, tako da mi je izuzetno drago da ono što smo radili ipak nije zaboravljeno.”

Slavko, hvala ti na izdvojenom vremenu i veliki pozdrav u ime svih navijača Crvene zvezde, kao i ekipe našeg portala.

“Hvala tebi i tvojoj ekipi na trudu i strpljenju i pozdrav svim Zvezdinim navijačima.”

One thought on “Slavko Bubnić: Presrećan sam i prezadovoljan onim što sam ostavario kao igrač

Comments are closed.

© copyright by czbgtv

Powered by WordPress

Theme by SEOS