Đulnear Saliji: Zvezdu ću uvek pamtiti

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter3Email this to someone

Autor: CZBG

Uredništvo našeg portala spremilo vam je još jedno lepo rashlađenje u ovo vrelo leto. Verujemo da ste do sada bili zadovoljni intervjuima sa bivšim hokejašima Crvene zvezde, koje ste mogli da pročitate na našem portalu, pa se nadamo da vas i ovaj put nećemo izneveriti. Ovaj put vam donosimo intervju sa Đulnear Salijiem, igračem za koga mnogi tvrde da je preporodio hokej u Zvezdi i Srbiji u ono vreme kada su Slovenci dominirali. Saliji je govorio za naš portal o svojoj prvoj seniorskoj utakmici, o tome kako je došao u Crvenu zvezdu, čuvenoj sezoni 1984/85, ali i o svojim danima posle Zvezde. Bio je zajedno sa Dušanom Ilićem izabran da nosi Olimpijsku baklju kroz Beograd davne 1984. godine pred Olimpijske igre u Sarajevu. Nadamo se da ćete uživajti u ovom intervjuu.

Možete li nam, za početak, reći nešto više o Vašem detinjstvu? Kada i gde ste prvi put počeli da trenirate hokej i ko je najviše uticao na Vas i to da se bavite upravo ovim sportom?

“Počeo sam da treniram hokej sa deset godina, tada smo imali međuškolske turnire u Slovačkoj, na kojima sam upoznao trenera koji je trenirao hokej na ledu. Video me je kako igram i pitao da li bih hteo da se bavim hokejom. Onda sam počeo da igram za Nitru u svim kategorijama – juniorima, kadetima, a na kraju sam stigao i do prvog tima.”

Đulnear Saliji je rođen 6.9.1957. u Zrenjaninu, a odrastao u Čehoslovačkoj. Igrao je napadača, za Nitru (1976-1979), Crvenu zvezdu (1979-1987), Vojvodinu (1987-1990) i Tuln (1990-1993). Dres SFRJ je nosio na šest svetskih prvenstava. Od 1993. je bio trener u Slovačkoj, u čijoj elitnoj ligi je vodio Nitru. Sa juniorima tog kluba je dva puta bio prvak države. 

Kako su tekli Vaši pionirski i juniorski dani? Koliko je bilo potrebno truda i rada da bi se u to vreme probili do seniorskog tima?

“U tadašnjoj Čehoslovačkoj je zaista  trebalo mnogo truda i rada da biste postigli nešto u hokeju,  jer je bilo mnogo dečaka koji su igrali. Ipak, ja sam već kao šesnaestogodišnjak počeo da igram za prvi tim Nitre. Videli su moj talenat, četiri godine sam igrao za prvi tim Nitre, iako je bila velika konkurencija, praktično je svaki drugi dečak igrao hokej.”

U to doba mladosti, ko su Vam bili hokejaški uzori?

“Tada u Čehoslovačkoj je bilo mnogo dobrih igrača, poput Golonka recimo, koji je bio pravi svetski igrač. Ali, mi tada nismo imali mogućnosti da pratimo sve lige i igrače, nije bilo interneta da pratimo sve. Imali smo samo Čehoslovačke igrače, ali to su bili zaista vrhunski hokejaši.”

Krećete sa seniorskim nastupima. Koja je bila Vaša prva seniorska utakmica i kako ste se tada osećali?

“Moja prva seniorska utakmica je bila negde 1975. godine, počeo sam je na klupi i pola utakmice smo gubili. Onda mi je trener rekao da treba da se spremim za igru. Nisam bio nervozan i u drugoj izmeni sam uspeo da dam gol, pa onda još jedan u narednoj i pobedili smo 2:1.  Od tada sam bio standardan prvotimac i bio sam jako srećan zbog toga.”

Recite nam nešto o Vašim seniorskim danima, pre dolaska u Crvenu zvezdu.

“Pre Crvene zvezde sam igrao u Čehoslovačkoj, u klubu Nitra. I do odlaska u vojsku sam bio jedan od najboljih strelaca lige, do tada sam imao više od 18 golova. Onda je došla vojska i otišao sam u Jugoslaviju, u Zrenjanin, gde sam i rođen.”

Kada i kao ste došli u Crenu zvezdu? Da li je neko uticao na to?

“Došla je 1978. godina kada sam otišao u vojsku, u Jugoslaviju i tada su me prvi put  kontaktirali ljudi iz hokejaškog kluba Partizan. U međuvremenu, moj stric, koji je zvezdaš i koji je radio na Bulevaru, nekim zvezdašima je govorio o meni i o tome kako igram hokej, da bi oni došli po mene u Smederevsku Palanku i nakon vojske, odnosno 1979. godine sam prešao u Zvezdu.”

U intervjuima koje smo pravili sa bivšim Zvezdinim hokejašima, oni  mlađi najviše ističu da je Vaša igra bila skoz jedna druga dimenzijaza sve igrače Zvezde, jer ste ipak došli iz zemnlje u kojoj je hokej bio mnogo iznad hokeja u bivšoj Jugoslaviji. U stvari, čitajući između redova, Vi ste im bili hokejaški otac. Kako ste, po dolasku u Crvenu zvezdu, videli svoju ulogu u ekipi i klubu?

“Kada sam došao u Zvezdu, nisam mnogo znao o Jugoslaviji i njenom hokeju, ali tada sam bio na početku, i bilo je dovoljno da igram hokej i budem srećan. Tada je recimo u klubu bio Miodrag Šišić, koji je tada bio na kraju karijere. Odigrali smo zajedno dve sezone. Moja uloga je bila da budem vođa tima. Nadali su se da budem taj igrač više, a ja sam bio jako mlad. Nije to bilo ni loše, ni odlično. Morao sam da saznam kakva je to liga. Bilo je teško meni kao mladom igaču da preuzmem tu vodeću ulogu, kada su stariji igrači bili tu. Taba Popović, recimo, on je bio iskusniji od mene, ali želeo sam da napredujem i da budem neko u koga mogu da se uzdaju. Mogu reći da su me prihvatili vrlo dobro. Trener Šilja mi je dao dosta prostora da igram  i u navali, i u odbrani. Prve godine su bile teške u Zvezdi. Prvu utakmicu sa Jesenicama smo izgubili i to je bilo jako teško. Olimpija je takođe bila vrhunski tim, onda su se Partizan, Zvezda i drugi borili za treće i četvrto mesto.”

Crvena zvezda polako počinje da podiže ambicije i želje da ostvari što bolje rezultate, što kulminira onim drugim mestom  (poraz od Jesenica u finalu) u sezoni 1984/85. Ko je, po Vašem mišljenju, bio najzaslužniji za uspon  Zvezde? Pionir je na skoro svakoj utakmici bio dupke pun, a i dvorane u Jesenicama i Ljubljani su bile male da prime sve one koji su hteli da vide tu moćnu Zvezdu. Kako ste onda doživljavali sve to, a kako iz ove perspektive gledate na tu sezonu?

“Dušan Ilić je bio najzaslužniji. On je sastavio tim i uzeo Kanađanina i dva Amerikanca (Pašića, Vilijamsa i Kroulija) i dva Slovenca (Kovača i Sekelja). Imali smo domaćeg golmana. Neki igrači su prešli iz Partizana kod nas, Ilić recimo, tako da smo napravili dosta dobru ekipu. U toj godini smo već počeli da dobijamo i Jesenice i Olimpiju. Igrali smo finale sa Jesenicama, ali nam se tada povredio prvi golman. U to vreme nismo sve psihički savladali kao ekipa, bili su jači, imali su deset  reprezentativaca.”

“Bili smo jako složna ekipa i to je bio ključ, pobeđivali smo tada i Jesenice i Olimpiju, i to je bila vrlo interesentna sezona za sve nas. Uvek je bila prepuna hala i slobodno mogu reći da smo u Zvezdi, ali i u Jugoslaviji podigli hokej na neki viši nivo. I sada se vrlo rado sećam tog perioda.”

“Sali je bio otkrovenje, ne samo za nas koji smo učili od njega i igrali sa njim, već za celokupan srpski, pa i jugoslovenski hokej. Đula (tako smo ga i zvali) je pokazao kako izgleda moderan i školovan hokejaš, kompletan igrač, pravi predstavnik modernog svetskog hokeja. Do dolaska Salija, beogradski hokej se svodio na individualne akcije pojedinaca, sa, za to vreme, solidnom tehnikom klizanja i štapa, i veliku borbenost koja je krasila nas srpske hokejaše. O kolektivnoj igri, koju su već poodavno sprovodili Slovenci, gotovo da nije bilo ni govora. Vanja Čečen, Ilić Nenad i ja smo imali možda i najviše sreće što smo kao generacija „naleteli“ na njega, prvo kao trenera, a u kasnijim godinama i kao suigrača, baš u pravo vreme kad smo igrački stasavali. Konačno smo ispred nas i sa nama imali „pravog igrača“ iz čehoslovačke škole. Slobodno mogu da kažem da je Sali bio začetnik modernog hokeja u Beogradu i Srbiji!” – rekao je za naš portal Igor Gile Kosović.

Šta su, po Vašem mišljenju, bili osnovni uzroci Zvezdinog poraza u toj finalnoj seriji?

“Prvenstveno to što smo izgoreli u prevelikoj želji, ali i činjenica da nam se prvi golman povredio.”

Koja utakmica iz te sezone je Vama najdraža?

“Mnogo sam utakmica odigrao u Zvezdi, teško mi je da izdvojim neku, ali bila je jedna kada smo Jesenice dobili 5:3 kod kuće, mislim da sam tada  dao tri gola i asistirao za dva, tako da mi je ona jako draga.”

Možete li nam ispričati neke anegdote iz te sezone? Sigurno je bilo nešto što Vam se urezalo u sećanje i što nikada nećete zaboraviti.

“Mnogo ih je bilo, uvek smo bili složna ekipa, šale su uvek bile prisutne. Ne bih mogao jednu da istaknem, najviše smo se smejali sa sudijom Miletom Đokićem. Sa njim smo se uvek šalili. Šišić, Daba, Popović, svi smo bili raspoloženi za šalu. Bili su svi odlični saigrači, nikada se nisam osećao kao stranac. Imao sam osećaj kao da sam njihov od rođenja. Pa bio sam kapiten Zvezde, to mnogo znači i nikada ne mogu zaboraviti Zvezdu. To su bile mnogo lepe godine za mene.”

Kada odlazite iz Crvene zvezde i kako je tekao nastavak Vaše igračke karijere?

“Otisao sam u Vojvodinu, u Novi Sad 1986/87 godine. Posle toga je već počinjao rat, pa sam otišao nazad u Slovačku. Posle sam igrao u Austriji i na kraju sam se vratio da treniram pionire u Nitri.”

Znamo da ste sa našim najljućim rivalom stigli do finala Slovenačke lige, što nije bio mali uspeh u tom trenutku. Zašto su Vas oterali iz komšijskog tabora?

“Izgubili smo finalnu utakmicu i  više nisu želeli da nastavim taj posao. Otišao sam posle te poslednje utakmice. Kada sam trenirao Partizan imali smo vrlo malo vremena da pripremimu ekipu za takvo takmičenje, bez ijedne pripremne utakmice smo ušli u tu ligu, a na kraju smo došli do finala. Dosta nesrećno smo izgubili te dve utakmice sa Mariborom i više nisu želeli da nastavimo saradnju.”

Vaši sinovi su takođe hokejaši. Što bi se reklo u narodu, iver ne pada daleko od klade. Kakva je njihova karijera i koliko se, kao otac, zadovoljni onim što oni rade?

“Da, obojica su bili reprezntativci Slovačke u juniorskim kategorija. Samir je igrao i u hokejaškom klubu Beograd. Zadovoljan jesam, ali možda im fali malo sreće da bi mogli još više da napreduju, da ih neko zapazi i više forsira. Samir je prošle godine igrao u Beogradu, ali vidim da se taj klub raspao, više ne postoji.”

Image result for djulnear saliji
Foto: topolcany.sme.sk

Šta Đulnear radi danas i da li postoji  šansa da Vas ponovo vidimo u srpskom hokeju, ali na crveno-beloj strani?

“Treniram omladince i juniore u najvišoj Slovačkoj juniorskojl igi, u Nitri.  Postao sam prvak Slovačke sa juniorima, bio sam i selektor reprezentacije do 17 godina, trenirao sam prvu i drugu najvišu ligu u Slovačkoj, sa Nitrom. Zašto da ne, ako me budu tražili, postoji mogućnost. Svakako bih razmotrio uslove, ne vidim problem da dođem.”

Da li ste u kontaktu sa bivšim saigračima, posebno mislimo na one iz čuvene 1984/85 sezone?

“Sada ne. Dok sam bio u Partizanu, video sam se sa Kovačem, Popovićem i Jankovićem, recimo, ali sada više ne.”

Šta je, po Vašem mišljenju, potrebno Crvenoj zvezdi i srpskom hokeju uopšte da se uzdigne na jedan viši nivo?

“Mislim da se u omladinskom pogonu dosta dobro radi, ali u seniorskom ne. Kada sam bio u Partizanu 2009. juniorska liga  nije postojala, ali dobro je da se napreduje. Moraju da imaju kontakt sa igrom i da imaju kvalitetnu ligu, jer ti igrači su dosta spretni, dosta talentovani, mora da se radi sa njima.”

Omladinski pogon Crvene zvezde beleži odlične rezultate u svojim kategorijama. Imate li neki poruku za te dečake, šta biste najviše savetovali njima, ali i njihovim roditeljima i trenerima?

“Teško je odavde reći šta im treba, ali svakako mnogo truda i srpljenja, naročito roditeljima. To važi uvek i svuda, mnogo truda.”

Za kraj, u našem razgovoru ste me zamolili da dodate neke stvari koje ste smatrali važnim…

“Da…želim zaista da istaknem da sam izuzetno zahvalan Dušanu Iliću Iliketu, Šilji Koljenšiću kao i Duletu Marinkoviću koji je meni i mojoj porodici puno pomogao kada smo došli u Beograd. Dao nam je stan i svi u klubu su bili veoma ljubazni prema nama. Dosta vremena sam provodio sa Mišonom, Šiletom, Rakonjcem, Ladockim i Jankovićem. Sa Šumenkovićem sam takođe bio veoma dobar. Dolazio je kod mene u Slovačku.

Kada sam došao u Zvezdu, te godine su sa mnom došli i Branko Jug (Jesenice) i Miran Škof (Olimpija). U onoj sezoni kada smo igrali za prvaka zaista najviše moram da se zahvalim Moši Atanasijeviću koji je baš sve uradio da Zvezda izgleda moćno te sezone. Dobar prijatelj mi je bio i Šemsedinović, a posebno sam volio kada je branio za Partizan da mu dam gol. Poslje bi zajedno otišli na pivo i šalili se. Bila su to lijepa vremena.

I da…da dodam i ovo. Jedna od najdražih utakmica mi je bila u Ljubljani, kada smo pobedili Olimpiju. Sudija nam je isključio neke igrače, a ja sam u tom trenutku presekao napad i savladao Prusnika za pobedu.”

Gospodine Saliji, mnogo vam hvala na izdvojenom vremenu za ovaj intervju. Veliki pozdrav u ime našeg portala, svih Zvezdinih navijača i ljubitelja hokeja.

“Hvala i Vama i veliki pozdrav Vašoj ekipi i Zvezdinim navijačima.”

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

© copyright by czbgtv

Powered by WordPress

Theme by SEOS