Boban: Piksi Bregović, Dejo Štulić

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter5Email this to someone

Izvor: sporto.me; b92

Podsetimo se intervjua legendarnog hrvatskog fudbalera Zvonimira Bobana u kome je za portal sporto.me govorio o fudbalu u bivšoj Jugoslaviji.

On se posebno osvrnuo na karijeru Dejana Savićevića sa kojim je kasnije zajedno igrao u Milanu.

Boban je upoređujući Savićevića sa Stojkovićem, rekao da mu se uvek više sviđao Savićević, iako je, kako kaže, Piksi bio „Bog fudbalske Juge“.

“U to vreme Bog fudbalske Juge bio je Dragan Stojković Piksi. Kompletan i harizmatičan, predodređen za najveće stvari. Kapiten Zvezde i apsolutna zvezda. Vođa. Dejan je bio prava suprotnost niškom velikanu. Bez obzira na neupitne veličine, meni je faca bio – Dejan. Sve što je Piksi mogao bilo je razumljivo ma koliko veliko bilo. A bilo je. Ali, ono što je mogao Dejan, to niko mogao nije. Neko je volio Gorana Bregovića, neko Branimira Štulića. Tako nekako… Ako je ikad postojao igrač koji je rođen i ostao, ne postao, to je bio veliki Crnogorac. Kao da ga fudbalske škole nisu dotakle. Kao da ga nisu mogle uokviriti, ni odrediti. Bazna tehnika, čista igra, standardi fudbalskog obrazovanja koji se vide kod svih igrača na kugli zemaljskoj, kod njega nisu igrali. Kad bi trebao da idigra povratnu loptu to bi bila muka Isusova, ali štopati je petom sa slabijom (desnom) nogom, s igračem na leđima i u primanju ga ostaviti na mestu – bilo mu je lakše. Njemu prirodnije”.

Boban i Savićević postali su saigrači 1992. kada je Dejo prešao u Milan iz Zvezde.

“Život nas je opet spojio u Milanu, tada najvećem klubu i ekipi na svetu. U leto 1992. Milan ga je kupio nakon utakmice Crvena Zvezda – Mančester Junajted, kada je izludeo Engleze u neviđenoj simultanki. Ali, Milan je funkcionisao drugačije i tu simultanke nisu igrale. Ortodoksni 4-4-2 i rezultat. I od prve. I trči zajedno. I pokrij zajedno. I umri zajedno. Jer, morao si riknuti da bi živeo, da bi igrao – da bi bio. Dejan se teško nosio s novom realnošću. Sve što nije hteo ni znao trebao je da trpi i prihvati. A nije išlo. Anarhičan i bezobavezan osjećao se kao divlja zver u kavezu, dok nam se u isto vrijeme istorija naplaćivala kroz rat i mržnju. Sve odjednom. I sve naopako. Godine apsurda smo prećutali braneći naše prijateljstvo od krive reči, od loših misli. Verujem da nije bilo potrebno, ali bi bilo bolno i radije smo okretali glavu. I tako, naša je fudbalska priča tekla u neželjenom ritmu. Sporo i mučno”.

Imao je Savićević mnogo problema da se privikne u Milanu, a Boban je otkrio i veoma zanimljivu scenu sa trenerom Fabijom Kapelom.

“Igrali smo u Kupu Italije, koji je bio bitan k’o turnir na Savici i Ligu šampiona, koja je po treneru i klubu bila slabija i manje bitna od Serije A… Prvi izbor bili su Rud Gulit, Marko van Basten i Žan Pjer Papen, plus sjajni Frank Rajkard. Mi balkanjerosi, nekada glavni, a tada sporedni likovi – drugi draft. Nije se mirio s tim i stalno mi je govorio: “E moj Bobane, ovi nemaju pojma, a mi… Đe smo mi?”. Jednoga dana ušao je u svlačionicu i samo seo bez pozdrava. “Šta ti je?”, upitao sam ga. “Ne pitaj”, reče. Kad sam izašao na trening, radio je krugove u nekoj rebelskoj sporosti. Trener Fabio Kapelo nas je okupio i počeo priču. U tom trenutku Dejo je protrčao kroz nas, mrtav hladan, kao da nije njegov posao. Kapelo nas je brzo raspustio, pozvao me i upitao što događa. Rekao sam da ne znam i da ga zasigurno nešto boli. Pozvao je Dejana, koji se nije osvrtao, nastavljajući svoju trku u protest i cirkus. Kad sam ga dovukao, a kako je tada “ciao” bilo sve iz njegovog novog vokabulara, morao sam da prevodim. Raspravu je počeo Dejan: “Reci mu da je magare i da ne razumije k…a. I da me ništa ne boli, i da mi neće on govoriti šta da radim. Neka govori onoj svojoj gubi, meni neće!”. Budući da sam ‘poslušnik’ već bio, a i počeo sam da igram u kontinuitetu, prevesti nisam hteo. Ne samo zbog nas, već i zbog velikog trenera. Rekao sam da se ne oseća dobro… Kapelo mi je zaurlao da ne lažem i da zna da ga psuje, dok je Dejan naređivao da prevedem što treba. Čista ludnica. Dok se vika nastavljala, odlepio sam se od njih i krenuo za drugima. Pokupio se i Dejo, dok je Kapelo trening preselio na drugi teren. Scena – za sve nezamisliva. Za mene ne. Bio sam svedok kada je nekoliko godina ranije obrusio Osimu – “ili igram, ili odoh”…

Ipak, Savićević je isterao svoje i postao jedan od omiljenih igrača Sivlija Berluskonija.

“Nedugo nakon cirkusa u Milanelu izjavio je da nije Berluskonijev pas i da želi da igra, a ne gleda. Uz sve te fajtove nesvjesno mu se događao – prilagođavanje. Ponos i inat nisu prihvatali poraz i počeo je drugi život fudbalskog genija. Kompletniji i bolji. S desetke je završio na levom krilu, postao odgovorniji i ojačao u trci. Prihvatio je i zavoleo Italiju, kao i italijanski sveti postulat – ekipa pobeđuje, ne pojedinac. Ali, kad se gubi – ti gubiš – tako je pritisak veći. Daš i volim te – ne daš i nosi se. Pobedi i kralj si – izgubi i smeće si. Tako nekako. Složio se skroz i nakon dve godine muke stigle su dve godine briljiranja. Te dve godine, nakon neprihvatljivog loba Barseloni u finalu Lige šampiona 1994, ostale su analima velikog kluba i svjetskog fudbala”.

Na kraju, Boban je uputio kritiku i Emiru Kusturici..

“Kada je genijalni reditelj napravio bezvezni film o Dijegu Maradoni i spustio sebe kroz njegovo ime, imao je puno bolji izbor – izabrati jugo-Maradonu. Njemu bližeg. I pravog lika za pravog Emira Kusturicu. Jer, Dejo je i u blatu plesao tango. Jer, Dejo je imao široki osmeh i dijamant na dvojci. Dijamant, koji je sjajio kao njegov fudbal umoran u šarene krpe ovdašnjih livada. I ništa neće razgraditi fudbalski Balkan Dejana Savićevića. Ni vreme… Ni genije”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

© copyright by czbgtv

Powered by WordPress

Theme by SEOS