Nenad Ilić: “Bili smo džet set u gradu”

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Email this to someone

Veličina hokejaškog kluba Crvena zvezda gradila se decenijama koje su iza nas. Mnoga velika imena nalazila su svoje mesto na spisku priznatih i poznatih hokejaša crveno–belih. I ovog puta, poželeli smo da se vratimo gotovo preko trideset godina unazad i iskoristimo jedinstvenu priliku koja nam se ukazala, te smo o veličanstvenoj sezoni 1984/85 razgovarali sa gospodinom Nenadom Ilićem, koji je odvojio svoje vreme za naš portal. Prisetili smo se mnogih lepih momenata, shvatili smo da se oni manje lepi gotovo i ne pamte, a koliko je ime ovog Zvezdinog velikana bilo bitno, ostaje da sami izvagate uživajući u daljem intervjuu.

Image may contain: 1 person

U zemlji gde su skoro svi sportovi popularniji od hokeja, kako to da ste se kao dete odlučili da upravo stanete na klizaljke i zaigrate hokej?

“Pa da, to je interesantno, zato što sam praktično, odrastao na Novom Beogradu, u bloku 37, a dosta dece iz tog bloka su otišli u hokej – Kosović Igor, Kosović Saša (nažalost pokojni), Andrić Saša (nažalost pokojni), Vanja Čečen, njegov brat, Mirko Viličić, Vladimir Miljević… To je bila jedna grupa koja je trenirala na otvorenom Tašu, gde su i počeli. Onda smo mi s proleća (na rošulama) igrali uz njih, a obzirom da su trenirali, imali su štapove, pa je meni to bilo strašno zanimljivo. Te neke 1977. godine oni meni predlože da i ja dođem i počnem da treniram. To je zadnja godina Taša, jer smo ’78. ušli u halu Pionir (bila je tada već izgrađena), da bi ja počeo sa ženskim klizaljkama jer nisam imao druge. Onda mi je otac od Vanje Čečen rekao: “Ma slušaj! Znaš šta, skinućemo one zupce i moći ćeš tako da kližeš”. Tako sam krenuo i posle nekog vremena sam nabavio neke ruske klizaljke. Zahvaljujući društvu iz kraja, koji su već počeli da treniraju hokej na ledu, ja sam postao hokejaš.”

Kakav je osećaj bio stati prvi put na led, na klizaljke?

“Pa, iskreno, super intereantno. Šalu na stranu, zaljubio sam se. Specifičan je sport i činjenica je da je kao sport mnogo kompleksan i interesantan. Za decu je bio nov i zanimljiv, jer dete odraste na zemlji gde nije tako klizavo i hladno. Valjda je zato prelep osećaj. Mislim da ni jedan trening nisam preskočio. Imao sam sreću jer sam išao na treninge sa njihovim roditeljima. Tako je sve i krenulo.”

Kolika je tu bila uloga Vaših roditelja, a koliko trenera?

“To je baš interesantna priča. Kako smo prešli u halu Pionir 1978. godine, tu je stvarno bilo ozbiljno. Mi smo imali tu mogućnost da skoro svaki dan treniramo. Kako sam to zavoleo, svaku priliku sam koristio da idem čak i na slobodno klizanje, da što vise budem na ledu, da naučim, jer kasnije sam krenuo u sve ovo u odnosu na ostale. 1977. godine sam imao već 11 godina, a na hokej se kreće već od neke treće, četvrte godine, što znači da sam krenuo kasno. Imao sam tu sreću da se hala izgradila, pa sam mogao maltene svaki dan da idem. Svo slobodno vreme sam posvetio klizanju i druženju. Hteo sam da stičem nova poznanstva. Što se tiče roditelja, moj, nažalost, pokojini otac je bio oficir i nije uopšte bio oduševljen tom idejom. U jednom momentu sam, eto, nekako “sakrivao” opremu. Nisam svu opremu odmah dobio od kluba, nego sam imao klizaljke i štap, dok su štitnici bili oni za odbojku. Mi smo, sećam se, živeli na 7. spratu, pa sam ja izmedju 6. i 7., iza nekog cveća, nekih ogromnih saksija, krio svoju torbu i odatle je samo pokupim i izađem uveče. Kasnije je otac, tek kada sam ušao u prvu ekipu, počeo da dolazi redovno, a majka je retko dolazila. Možda je bila na par utakmica, ne često. Uglavnom, porodica me je kasnije pratila.”

Image may contain: 2 people, people playing sports and text

Došli ste već u pionirske i juniorske dane. Kako je to vreme prolazilo?

“I tu sam imao dosta sreće i predsnosti, na neki način. Samim tim što se Pionir izgradio, a na Tašu smo mogli da budemo samo 3-4 meseca zbog meterooloških uslova, koji, normalno, diriguju koliko će dugo tu bili leda i koliko dugo će se trenrati. Kad smo došli u Pionir, maltene, bili smo bez problema i do 11 meseci na treningu, tih prvih godina. Hala je radila dobro i tako je omogućila sportistima da imaju ozbiljan proces, tretman od strane trenera, ispunjenih zahteva u šampionatu, priprema. Tako da pionirski i juniorski dani imaju zanimljiv podatak – mislim da sam trebao da napunim 14 godina, ako se ne varam, a tada nije bilo to sa kategorijama kao što je sada. Tada, u naše vreme, pioniri su bili do 14 godina, juniori do 18 i odmah si prelazio u seniore. Ja sam u jednom periodu imao minimum dva puta dnevno treninge, da l’ sa pionirima i prvom ekipom, odnosno juniorima i prvom ekipom. Tu je bio i Igor Kosović,  jedan od najboljih jugoslovenskih igrača. Tu smo, da kažem, profitirali, imajući mogućnost da treniamo i za pionire i juniore. Sećam se, bio je već kraj godine kad su me Vojin Koljenšić Šilja i Dušan Ilić Ilke pozvali da igram protiv Olimpije. Daleke 1982. ili 1983., pred dolazak Kanađanina i Amerikanaca. Nisam, naravno, igrao celu utakmicu, ali sam izlazio kratko na led, što je bilo neverovatno. To putovanje vozom do Ljubljane, kako je to tek bilo! Već smo mi imali prilike sa pionirima i juniorima da putujemo, ali čini mi se da nije nikada bilo tako kao sa seniorima.”

“Veliki igrač, stasao uz Jožu Kovača! Izuzetan borac i vrlo dobar tehničar za beka. Kao kolega i drugar jedan od omiljenih. Imao je čist stav prema svima i svemu! U svakom smislu laf. Vrlo mi je drago što ima uspeha kao trener, pedagog…zaslužio je. Voleo bi da još neki put zaigramo za veterane. Njegov sin uspešno igra u Italiji. Ića je sigurno jedan od autentičnih predstavnika beogradskog hokeja kome je mnogo dao”, kaže, o Ići, Aleksandar Plaović.

Tako je. Vi već lagano prelazite u seniore.

“Pa, da…odakle krenuti? Došli su Kanađanin i Amerikanci, pa smo ih učili kako da kažu neke reči. E, ali, mi smo ih učili da kažu neku bezobraznu reč! Oni se onda obrate predsedniku, sa željom da kažu: „Dobar dan g. Atanasijeviću“, pa kažu takvu psovku… Pored Mome Kovačevića, on (Moša Atanasijević) je bio divan čovek, koji je radio za Zvezdu. Kolektivni sport je nešto, a ništa ovde ne kažem protiv individulnih, što je najbolje. Jer imaš po 25 nas iz tima, plus treneri, pa maseri, vođe puta. Uvek je bilo dešavanja. Znali smo i avionom da putujemo, ali nije to bilo to.”

Image may contain: one or more people, people playing sports and textImage may contain: 1 person

Igrali ste rame uz rame sa velikim imenima, poput Kovača, Sekelja, Beribaka, Tsygourova, Zubrilceva, Gimajeva, Ladockog, Piperskog, Bubnića… Kako je bilo biti njihov saigrač?

“Bilo je fenomenalo. Mi mladi smo ušli u taj tim, zahvaljujući Pioniru koji je imao taj led, gde su svi ti momci imali mogućnost treninga od 8 do 10 meseci. Vremenom smo uspeli, ne da ih prevaziđemo, nego, što je i logično u tim godinama pored toliko treninga, da bivamo malo, rekao bih, i superiorniji. Treba istaći da su, stvarno, svi bili svesni toga i primili su nas oberučke. Ta grupa igrača u Zvezdi je imala svoju, tako se govorilo, “svlačioncu”, u smislu pravila i druženja. Sada se prisećam da se znalo obavezno, posle treninga kad sam tek ušao u prvi tim, otići na pivo, a pošto sam bio klinac, bilo je “Ićo, ti jedno pivo i marš kući!”. Ne, nisi moglo da sediš sa njima, nego jedno pivo i ćao. Između ostalog, dosta smo naučili od svih njih, zahvaljujhući tim uslovima. Kasnije smo mi njih prevazišli, kao što su neki novi klinci prevazišli nas. Posle, se sve od 1991. godine izdešavalo se dosta toga lošeg za hokej i sve je stalo. Nažalost 1992. godine hokej je totalno zamro, ali i dan danas mi kao reprezentacija, u odnosu na ostale spotove, nikako da se vratimo, između ostalog jer je stvrno specifičan sport.

Tako da je taj ulazak u prvu ekipu meni ostao upečatljiv. Sećam se tih priprema na suvom. Sećam se, skup je bio na Zvezdinom stadionu, pa smo išli da trčimo. Trebalo je trčati iza tih momaka. Nova iskustva, novi motivi.”

Jedna od utakmica koje se pamte je svakako bila u sezonu 1984/85, protiv Jesenica.

“Ako se ne varam, bila je to peta utakmica u Jesenicama. Nisam dao milion golova, ali sam ih dosta dao. Jože Kovač je dao prvi, ja drugi. Tu smo pobedili. U Beogradu ispred hale bilo je po hiljadu ljudi, a unutra po dve hiljade. Arogantrno će zvučati, ali bili smo džet set u gradu, takva euforija se stvorila oko nas. Uđemo u kafić, a svi gledaju u nas. Mi klinci išli smo sa starijima u Nanu, Dugu, a ljudi tamo su svi bili u fazonu “Evo idu zvezdaši!”. Ali nije to bio samo osećaj u Beogadu. Znate šta je to kad odete u Ljubljanu pred 6, 7 hiljada ljudi? Pa, posle Olimpijade, u Sarajevu pred toliko hiljada ljudi. Jedne godine sam čak sa Salijem trebao da pređem u Bosnu. Kosović, Rakonjac, Aleksić, Mitrović, svi smo trebali da pređemo u Bosnu. Pokojni Šile u poslednjem momentu, kao vodeći iz uprave, kaže nama da ostanemo u Zvezdi i zahvljući njemu, eto i Ilketu, zeznuli smo ostale koji su otišli, a mi smo ostali. Hokejaški klub Bosna je bio u pitanju, a mi smo ostali u Zvezdi. A trebali smo tamo, jer smo imali sve gotovo, 24 sata da odlučimo. Imali smo ugovor, ma sve. Imali smo ponudu i od Medveščaka, Igor Kosović i ja. Đulnear Salij nas je. a bilo je i drugih dobrih igrača, najviše naučio. On je došao sa drugog nivoa, iz čehoslovačke lige. Bio je jedne godine i trener. Mi smo valjda juniori bili tada, ne sećam se, i stvarno je radio sa nama i naučio nas. Čovek kojem treba stvarno skinuti kapu. Ostavio je lep trag u Zvezdi.”

No automatic alt text available.

Kao što ste već napomenuli, Salij je bio jedan od ljudi koji su, uprkos što se nije popela na pobedničko postolje, učinili Zvezdu velikom. Za koga još smatrate da se može navesti pored njega?

“On je sigurno bio jedan od najvažnijih. Moram da kažem, kad sam tek ušao u prvu ekipu, Momčilo Anastasijević je tu bio dosta ključan faktor. Jednom kažem ja njemu: “Čika Mošo, je l’ bi mogao pored hokeja ja nešto i da radim? Imam vremena, završavam školu i treba da upišem informatiku.” Kaže: “Nema problema, Ićo” i zaposli me kao noćnog čuvara. Nije lepo reći, al’ zavalim se i zadremam ti ja tu, ujutru pravo na trening, popodne na drugi, odmoran! Radio sam svaki treći dan. Ujutru dođe on, a čovek direktor Invest importa, ozbljan igrač, a ja pred svima njemu: “Čika Mošo…”, a on će meni: “Nisam ti ja čika ovde, nego direktor!!”. Eto, kad pričam o o zaslugama, moram da kažem da, ne samo u hokeju nego uopšteno, mi smo bili prvi klub, ako se ne varam, koji smo doveli strance. Klub je imao viziju pa su novi mladi igrači dolazili. Klub je imao pojačanja, recimo Sekelja i Kovača, sa kojima sam u reprezentciji Jugoslavije igrao 7 godina. Znam ko su i šta su. Imali smo je i Kanađanina i Amerikance koji nisu bili NHL igrači, ali su toliko novog doneli u Jugoslaviju…novi stil igre. Mi smo ono što smo učili i znali, navedeni na taj način igre i komunkacije i motivacije prožeto sa emocijama, sve zajedno baš unapredili. Nik Pašić je igrač koji nije NHL, ali bio je fizički neverovatan. Rik Vilijams, napadač je isto ko zna koliko golova imao. Bek Majk Krouli, te Kovač i ja smo se rotirali na utakmicama, i tu je bilo sigurnosti i iskustva. Tek Kovača da ne pominjem. On je sa 16 godina dobio ponudu da ide u Ameriku. Imao sam pored sebe velike ljude. Moram da zahvalim Ilketu i Šilji jer su me stavili pored najboljih igrača u Jugoslaviji. Kada sam prvi put pozvan za reprezentaciju, stavio me je da igram sa njim i sa te strane sam imao dosta sreće, jer to nije dobar već najbolji igrač. Onda sam probao i uspeo da pokupim nešto od njega. E, to je velika stvar. Čuvao sam ga k’o Boga, niko nije smeo da ga pipne, mada mu nije trebala moja zaštita. Tako je bio dobar da je znao i kako da se ogradi i da ne ulazi u situacije da primi udarac. Pored upave, zahvaljujući sigurno i trenreima, oni s najzaslužniji što su napravili taj skup igrača, a ostalo je bilo na nama da demonstiramo. Te godine, to moram da kažem, Ivan Tomić (ovo mu se ovo neće svideti) je na kraju sezone bio malo emotivan. Dočekao je kraj pun emocija, malo se povukao, nije bio prisustan na svim treninzima, utakmicama. Neću da zamerim ništa Raletu Šemsedinoviću, ali on je imao već dosta godina i dobro je branio, ali golman je falio. A u svim ostalim segmentima smo bili stvarno ravnopravni. To nam je bilo presudno u finalu. Ako smo primili četri gola, trebali smo da damo pet. Ok, to stoji, ali ovo je sigurno, ostalo u sećanju i da smo ga imali do kraja (Tomića), onako kao je počeo sezonu, bili bi na vrhuncu. Mada i ovako, biti drugi u toj Jugoslaviji je više nego uspeh.”

Onda dolaze godine, u periodu od 1987. pa do 1990. kada iz Zvezde prelazite u Partizan, iako u Zvezdi ostaju mnogi perspektivni igrači.

“Baš tako. Dolazili su novi, perspektivni igrači. Trebalo je da mi budemo ti koji će da vuku te nove igrače i uvedu ih u nešto. Međutim, bila je to malo složenija priča. Malo su se stvari u Zvezdi promenile. Sledeće godine je došla nova garnitura stranaca. Možda smo i mi imali malo veća očekivanja. U svakom slučaju, moram da kažem da jesmo bili mladi, ali smo postali profesionalci. Nisam bežao nikada od toga, radio sam kao noćni čuvar, pa kao kurir, pa nove obaveze dolaze i nisam mogao sve da postignem, te je sve nekako palo u zapečak. Ali nije samo novac bio presudan, mada je Mirko Holbus (nažalost pokojni) koji nas je doveo u Partizan nudi izuzetne uslove. Za te tri godine nemam jednu ružnu reč o Partizanu da kažem jer ne bi bilo pošteno.  Opet smo igrali polufinale, pa smo izgubili od Medvešćaka. Igrli smo za treće mesto protiv Olimpije i dobili. Imali smo odličnu ekipu, strance, trenere. Ponavljam, bili smo tretirani na jedan profesionalniji način. Već 1990. godine, pošto je Zvezda išla kako je išla, htela je da vrati kući nas koji smo u beogradskom hokeju pravili prevagu. Šile nas je vratio na jedan korektan način. Ideja je bila idealna. Došli su Rusi, Cigurov, Zubrilčev, Gimayev, Sundrov, stranci koji su u odnosu na sve strance koje sam tada viđao, bili jaki i bili su pojačanja koja obećavaju. Igrali smo poslednji put u bivšoj Jugoslaviji.”

Upavo nakon Vašeg povratka u Zvezdu, a u sezoni 1991/92 uspeli ste da uzmete titulu prvaka države.

“Ne bih nista želeo da oduzmem toj tituli, ali to je bio nivo druge lige. Sada ta Vojvodina, Subotica odlično rade. Smatram da Beograd treba mnogo bolje da radi. Nama nedostaje mnogo objekata. Subotica ima led, tu je Spens i Beograd, i to je to. Ovde gde radim, jedna hala ima tri klizališta, u jednom gradiću za koji je Beograd milionski grad.”

Image may contain: 3 peopleImage may contain: 6 people, people smiling

Kako ste Vi dočekali kraj svoje igračke karijere?

“Gorko, baš sa gorkim ukusom. Nažalost u 26. godini sam prestao da igram. Krenula su sva ta dešavanja. Nebojša Ilić (moj prijatelj i kum) je u Italiji bio trener već pune tri godine. To je bila 1992., a 1993. godine ide jedna životna priča. U avgustu mesecu on je pričao sa upravom o meni i ponudili su da dođem, da radim sa mladima, a ja sam u Zvezdi tada više učio nego li ih trenirao. On je imao sve regularne papire, a klub je za mene poslao sve podatke. Nisam ni znao kako se to radi, da moram do ambasade i tako redom. On je imao neki itlijanski auto od kluba i krenuli smo preko Slovenije. Uđemo u Sloveniju i sve bude fazon ‘dobar dan–dobar dan’, on da svoj pasoš, ja dam svoj, a on krene da objašnjava o čemu se radi u vezi mene i kako oni tek treba da mi daju sve papire kada tamo stignemo. Carinik me pogleda i kaže: “Ilić?! Ti si onaaaj?” Krene priča, prepozna me i pusti nas. U odnosu na nas, tamo hokej više prate sa ljubaljvu u svakom pogledu. I bake čak prate. Taj papir je više bio poziv, ali eto, on nas je pustio, a u Italiji nas niko nije ni dirao kada smo ulazili iz Slovenije. Došli smo tamo i ja sam dobio papire preko kluba. Tako počinje moja trenertska karijera. Praktično sam bio plaćen da učim trenerski posao. Išao sam i van Italije na kurseve i seminare. Posle dve godine provedene u Italiji, dobijem ponudu od drugog obližnjeg kluba i eto tako sam tada došao u Vareze i napravio sam nešto. Radio sam od škole hokeja do selekcije U16. Posle prve godine sam postao šef i sportski direktor. Vodio sam, do prve ekipe, sve selekcije i tu je počeo profesionalni trenerski proces. 2000. godine sa mojom decom, koju sam igrački „napravio“, igram šampionat serije A i tu smo bili od 15 ekipa na 11. mestu, ali rezultat nije bio debakl. To mi je već bila 6. sezona i došlo je do zaićenosti.”

U međuvremenu, stvari su se u Srbiji polako stabilizovale.

“Ovde se situacija smirila i onda sam došao nazad i sa Ilićem, kumom, uđem kao ortak u njegovu novootvorenu firmu. 2000. godine to se sve nekako gubi. U međuvremenu, 2005-2006, sam bio u Zvezdi gde sam uzeo i titulu. Jao, kako su se oni radovali pobedi nad Vojvodinom, a meni to uopšte nije bilo jasno. Velika je razlika to u odnsu na ona prethodna vremena. Posle sam bio u Beostaru 2-3  godine, što je super iskustvo sa Duletom Novakovićem. Izuzetan čovek koji je inficiran sportom i ima izuzetna dva sina…odlični su! Trenirao sam ih dve godine i za Uglješu sam rekao da će biti baš dobar, a sad čujem i za Petra da potaje sve bolji. Sa njima sam išao i na Slo ligu. Kako je to bio doživljaj, po hostlima sa po desetoro nas u sobi! Rekao bi za Duleta da je čovek koji je imao viziju, ali sredstva su baš neophodna. Nije samo uložiti, treba i znati. On je dao celog sebe. Bio sam još trener u A reprezentaciji do 18 do 20 godina. To ne mogu da prežalim. U II diviziji smo finalnu utakmicu izgubili od Izraela. Da smo igrao još deset utakmica, dobili bi ih svaku sa 5 razlike. Ali tada su imali golamana, Rusa, i čovek nema šta nije odbranio, a imali smo i preko 50 šuteva. Momci su mi verovali, vratili smo se sa 0:3, hala je bila sa nama, prelepo sve, ali izgubili smo sa 3:5. Ti momci su verovali u mene i bio sam sa druge strane baš ponosan.

“O tatinim hokejaškim danima sam više čuo iz maminih priča. Tata je retko voleo da priča o sebi. Ali znam da je bio požrtvovan i velik radnik…volio je i voli hokej. Ja volim hokej, ali on ga voli više od mene. A od njega sam nasledio srce”, kaže Ićin sin Stefan Ilić.

“2008. godine, ta firma je počela da radi stvarno loše i da pravi minuse, pa smo razmišljali kako dalje. U međuvremenu, 2004. godine se  radilo normalno i nije bilo razloga da sumnjam u uspeh. Ali tada dobijem ponudu od Ambrija,  gde sam posle i otišao. Kažem im ja neku astronomsku cenu i rekoh ako daju, idem. Oni to normalno odbiju. 2008. godine sam vidio da nema boljitka u firmi. 2012. godine opet me pozovu u Vreze. Oni su uzeli Federejšn Kup, bili su prvaci Evrope. Moja kćerka, Darija, mi je tada imala 3 godine, pa je ostavljam sa suprugom, jer vidim da nema ništa od čekanja, prihvtim ponudu i odem u septembru da radim kao trener i sportski direktor. Druga je to bila situacija, ne baš zavidan rezultat koji sam ostvario. Na neki način to mi je bila odskočna daska i u januaru 2015. godine zvali su me švajcarci iz Askone i Ambrija. Askona je drugorazredni klub, da se razumemo, a Ambri je jedan od najprestižnijih klubova u Švajcarskoj. Popularniji je, dođe im 7000 navijača. Kada sam bio u Varezeu (sezona 1996/97), recimo, dobijem ponudu od Lugana, al’ šta ti je Srbin kad oseti vlast… Tu sam trebao da odem, možda se ovde ne bih ni vratio. Uglavnom, zadnje 3 godine sam tamo (Vareze) i prezadovoljan sam. To je tamo dosta ozbiljno. Prepodne sam sa starijim igračima, ko god je slobodan, i radimo individualne treninge. Imam dosta posla, a radim sa svim kategorijama. Moja je glavna selekcija U13. Uložio sam sebe 100% i već 3 utakmice smo dobili. Ekipa je krenula napred i rade na način na koji bih i želeo, i mislim da ove godine imamo šanse da napravimo ozbiljno iznenađenje u toj selekciji. Imam dobre uslove i ostaću još neko vreme, sasvim sigurno.”

Image may contain: 4 people

Obzirom da ste imali prilike da igrate za reprezentaciju, kako opisujete taj period svoje karijere?

“Ne znam kako da opišem to u jednoj rečenici ali…naježim se kada čujem himnu Jugoslavije. Ja sam u tome odrastao. Bože pravde je moja himna, ali jugoslovenska himna… Stajao sam i imao prilike, mada ne tako često, da pobedim na nekim utakmicama, pa da na kraju slušam tu himnu. Sin mi igra u Milanu i on se rodio 1990. godine (Stefan Ilić). On se recimo reprezentaciji uvek rado odazove, ako ugovorom nije drugačije vezan. Eto, bili smo u Mađarskoj na Svetskom prvenstvu. To je bila zadnja godina stare Jugoslavije. Bilo je, doduše, bez igrača iz Ljubljane, jer su bili problemi sa savezom, oko finansija čini mi se. Nebitno, ali Jeseničani i mi, i možda par momaka iz Hrvatske je bilo tu. Mi tu dobijemo Dansku i vratimo se u B grupu. Sledeće godine smo bili u Klagenfurtu, igrali smo kao SCG. E, to više nije bilo to. Ali osećaj… Jedne godine sam bio prskočen. Mislim da je bila 1989. ili 1990. Imao sam operaciju ramena. Bilo mi je krivo. Oporavio sam se ja i igrao pred kraj sezone, ali ekipa je bila napravljena tokom sezone. Ponavljam, danas kad čitam novine i vidim kako odbijaju pozive, bude mi teško. Ma, možeš ti da imaš i para…ali reprezentacija je vrh svega.”

Šta mislite o ideji da se organizuje neka revjalna utakmica za igrače koji su bili u Zvezdi i Jesenicama te 1984/85?

“Bilo bi prelepo, ali kako? Mislim, to je jako teško. Pajić iz Jesenica, sa kojim se često čujem, trener je u Italiji. Predložio sam ga nekom mom šefu, da bi bio dobrodošao kao trener. U kontaktu sam sa brdo ljudi…sa Sekeljom. Sa Kovačom sam totalno izgubio kontakt, ali viđam se starijima iz Slovenije. U Domu sportova u Zagrebu nalazi se moja slika. Nije Hall of fame, ali eto, drago mi je. Ovde, malte ne, kao da smo zaboravljeni, kao da je od 2010. počeo hokej, a nije baš tako. Bili smo nivo. Kad smo igrali B grupu, treba imati na umu da smo opstali u B grupi. A B grupa je imala osam ekpia. Bili smo i 14. na svetu. Ok, zove se B grupa, ali gde smo danas nije baš na zavidnom nivou. Slovenija je danas dokaz kako smo dobri bili. Nije kritika, znam da imamo problema, dolaze mlađi, ali sada smo 25. – 30. na svetu.”

Zafali li Vam ponekad atmosfera kakva Vas je dočekivala u ledenoj dvorani Pionira?

“Da, fali. Imam sreće da sam se vratio, kao trener, u sport i imam uslova da gledam Ambrij pred 7000 ljudi. U Cirihu, Bernu, odem u Milano. To je serija B, mada je tamo zovu hokejaška Italijanska liga. Nikad nemaju ispod 1500 ljudi. Nedostaje mi da ja budem protagonista, ali imam sreće da osetim taj ambijent, doduše više kao gledalac, možda, eto trener, ali ništa lepše nego kad toliko ljudi skandira IĆO, IĆO!

Moj Stefan, on je počeo u Varezu, baš kod mene. Došao je kad je imao 5 godina. Iz te genracije imam mnogo igrača koji su uspeli. U Ambriju, Tomazov Goi je bio moj igraći igra i sada. Na ozbiljnim su nivoima. Moj Stefan je izabrao do daljnjeg da ima taj igrački život, a interesuje ga i trenerski posao i drago mi je mnogo kada to vidim. Svima savetujem da decu angažuju za bilo koji sport. Danas se mi ne razlikujemo od Italije, Švajcerske, Nemačke. Pružiti deci sport je najbitnija sporedna stvar u vaspitavanju. Zato sam i Dariju upisao sa 3 godine na gimnastiku, a sada je u odbojci.”

I kao da nam vreme uopšte nije prolazilo, nakon završenog, onog zvaničnog dela intervjua, gospodin Ilić, poželeo je da nam ispriča još, makar, ovu anegdotu…

“Slavko je važio za ozbiljnog igrača, ozbiljnog čoveka, sa kojim nije bilo zezanja. Vraćamo se iz Slovačke i stariji  momci mu u torbu stave ono parče od šina. On je to vukao do Beogrda. Još smo presedali i u Budimpešti. Kada je došao u svlačionicu, a sada izvinite, naje*** nam se majke svima, nama klincima, a mi stvarno nismo to uradili. Još krenemo mi da se zaklinjemo kako to nismo bili mi. Ma, haos je sa njim bio! Gromada od čoveka…vidi on malo teža torba, ali šta sad, misli umoran je onako, od igre, pa vuče tu torbu sa sobom.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

© copyright by czbgtv

Powered by WordPress

Theme by SEOS