Andrej Zwick o hokeju lično

Njemu ćemo dugovati zahvalnost za velike stvari. Biće vlasnik naše naklonosti, za brojne golove, bravure, utakmice, za sva dostignuća koja srpski hokej zapisuje u svoju istoriju. Već je ponos, biti deo onih koji ga bodre sa tribina. Dečko je spartanskog duha. Izuzetnog karaktera. Odvažnosti. Dečko je jake volje i svog cilja. Poezija je na ledu, kojoj vredi posvetiti vreme. Trenirao je i igrao u inostranstvu, imao nekoliko ozbiljinih povreda, izbrojao sate nespavanja, ali je i dalje na ledu, upravo Srbije i veruje da su nam bolje godine hokeja blizu. Pribeležite mu ime, tek da se setite, kada za to dođe vreme, da smo ga godinama unazad pratili, podržavali ga i aplaudirali njegovom hokejaškom umeću. Dajemo reč, da će on, Andrej Zwick, postati još jedna naša legenda, koju smo već počeli da pričamo na ledu dvorane Pionir, pod bojama Zvezde.

Kako si se našao u ovoj priči, u hokeju?

“Na led sam stao sa nekih 5-6 godina u skolici klizanja u Subotici i sećam se da su nakon nas hokejaši uvek imali trening tako da sam jedan dan ostao s njima na ledu i tad je sve počelo.”

Kakav je bio osećaj stati prvi put obuti klizaljke i stati na led?
“Ne mogu tačno da se setim osećaja, mada rekao bih da je bilo divno i drugačije od svega ostalog čim sam i dalje tu.”
Sećaš li se prve utakmice koju si odgledao? Najzanimljiviji trenutak sa tvoje prve odigrane?
“Moja prva utakmica je bila verovatno dok se igralo u trećini, pa nije bila toliko upečatljiva, ali se sećam prvog gola, bilo je protiv Zvezde u Pioniru i baš je Arsenije bio na golu.”
Jesi li u toku karijere imao nekih ozbiljnijih povreda?
“Pre par sezona sam povredio obe prepone, pa sam propustio 2-3 meseca zbog toga dok se nisam potpuno oporavio, mada i dalje zna ponekad da mi pravi problem. Imam sam i potres mozga isto pre nekoliko godina dok sam igrao u Madjarskoj, ali se toga svi ostali bolje sećaju od mene.”
Koliko je bilo teško / problematično izdržati sve treninge / putovanja u toku odrastanja?
“Definitivno ima teških momenata, dosta odricanja i propustanje raznoraznih događaja koja se nekako podrazumevaju za svako drugo dete u odrastanju. Pritom veoma je naporno putovati nekad i po 10 sati u jednom smeru samo zbog jedne utakmice, ali u autobusu i svlačionici mi postajemo ekipa, tad se vode najzanimljiviji razgovori, pričice… ne biste verovali kakvih se tema dotaknemo. Na kraju se uvek secamo lepih trenutaka, a i da nema hokeja nikad ne bismo videli sva ta razna mesta.”
Kako je bilo prolaziti kroz sve više selekcije u toku odrastanja?
“To je ogromna razlika, svake dve godine novi, brži, veći ljudi. Često u svlačionici pričamo kako hokej do 18, 20 i seniori ne mogu ni po čemu da se porede, sve je priča za sebe. Tako da ta tranzicija iz selekcije u selekciju uopšte nije laka, ali se naviknes i treneri te drugačije pripremaju za svaku od sezona.”
Jesi li igrao i van Srbije? Kakve paralele možeš po tom pitanju naglasiti?
“Igrao sam u Budimpešti 3 godine i bio sam u Finskoj mesec dana na probi. Velike su razlike u poređenju sa Srbijom. Pre svega tamo postoji veći broj igrača i samim tim veća je konkurencija. Treba mnogo više truda uložiti da bi dospeo u neku ekipu, ali i održavati svoju igru, jer vrlo lako mogu da vas zamene. Tamo je i organizacija jednog kluba na mnogo višem nivou, recimo svaka selekcija ima svog trenera, pomoćnog trenera, ekonoma tako da svako ima svoje zaduženje. Ovde to jednostavno nije moguće te je jedna osoba odgovorna za 2 ili više generacija, ali mislim da dobro funkcionišemo s ovim što imamo.”
Imaš li neki ritual pred izlazak na led?
“Kao mladji sam pred utakmicu uvek slušao neku muziku, ali sam s godinama prestao, shvatio sam da mi tako malo odlutaju misli. Trenutno nemam neke posebne rituale, uvek čim udjem u svlačionicu uzmem prvo štap da ga izoliram i oblačim sve s leva na desno, ali nisam sujeveran jednostavno se tako oblačim. E da, kad sam bio baš mali imao sam srećnu majicu koju sam nosio na svakoj utakmici, a kad sam je izrastao uvek sam je imao sa sobom, mislim da je i dalje imam negde u torbi.”
Kakav ti je tok misli u toku utakmice?
“Tokom utakmice se trudim da budem maksimalno fokusiran iako to, naravno, nije uvek moguće zbog raznih drugih faktora, zato nekad bolje nekad lošije odigramo. Pred svaku smenu zacrtam sebi neki mini cilj i trudim se da ga ostvarim, ali tamo na ledu se toliko toga desi tokom jedne smene da nekad to nije izvodljivo. “
Kako je bilo naći se na spisku igrača reprezentacije Srbije?
“Najupečatljivije mi je bilo kad sam se našao prvi put na spisku uopšte i prvi put za seniore. To je neopisiv osećaj, znam da me je tokom pozdravljanja na plavoj liniji non stop prolazila jeza i da sam jedva čekao da počne. Većini ekipe, kao i meni, je to bilo prvo Svetsko prvenstvo pa je čitav taj osećaj bio još lepši. Svi isti pogled i prizor svih njih u tom dresu je doprinelo doživljaju.”
Može li reprezentacija da napravi iskorak u odnosu na ranije? Kako?
“Ja sam uvek optimista i recimo moj neki moto je: “uvek nešto može da se desi”, ali iskreno nisam siguran da imamo neke realne šanse ove godine. Projekat Hk Beograd je bio dobro usmeren, odlična liga sa mnogo jakih utakmica je bio dobar korak ka višem rangu i da se to nastavilo čini mi se da bismo mogli nešto da postignemo.”
Otkud ti baš u Zvezdi?
“Kad sam završio sa Mađarskom, kontaktirali su me ljudi iz Zvezde, svidelo mi se, a pritom sam mogao i fakultet da upisem tako da sam pristao.”
Kako doživljavaš trenutno stanje u klubu? Koje domete Zvezde vidiš što kroz takmičenja, lige, što kroz same odnose u klubu?
“Čini mi se, a i saigrači dele to mišljenje, da je situacija sve bolja i bolja, podigli smo našu igru na viši nivo pred plej-of i svakako nas vidim u finalu IHL lige, a tad ćemo videti šta će se desiti, ali sve manje od finala mislim da ne bi trebalo da se smatra za uspeh.”
Kako ti doprinosiš ekipi? Koja je tvoja pozicija na ledu i šta ti je kod tvoje pozicije najdraže?
“Igram krilo i volim što krilo mora da bude brzo, agilno, treba brzo da se menja pravac i kvalitet igrača se razlikuje po kreativnosti na ledu i donošenju pravih odluka u datom trenutku.”
Kako vidiš trenutno stanje hokeja u Srbiji?
Čime bi se to moglo popraviti? Kako privući publiku?
“Definitivno hokej u Srbiji ide na bolje, pogotovo sa mladjim generacijama. Imaju dobre trenere u svim klubovima, igraju puno utakmica i to je super, ali ima još mnogo mesta za napredak i verujem da će se za nekih 10ak godina videti rezultat. Kao što su i svi ostali rekli, izgradnja novih hala bi potpomogla popularizaciji hokeja ovde. Trenutno privući ljude na seniorske utakmice, pogotovo one što nisu čuli za hokej, uopšte nije lak posao, ali svako ko je jednom bio na utakmici uvek se vratio opet, jednostavno je zanimljiv sport. Preko društvenih mreža može nešto da se uradi, promovisanje igrača i hokeja generalno tim putem, uključivanje u razne akcije, da se prosto procuje za hokej. Što se tiče novih polaznika mislim da u osnovne škole u sklopu fizičkog vaspitanja treba uvesti klizanje. Znam da neke škole to i rade, ali smatram da deca uopšteno treba da nauče da klizaju da savladaju to kao motoricku sposobnost, pa će se sigurno nekom, kao što se i svima nama, svideti i ostaće da trenira.”
Šta bi poručio novim naraštajima u hokeju? Šta svojim saigračima?
“Nikad nisam znao sta da kažem na ovo, ali eto, hokej je igra i treba da se igramo dokle god nam predstavlja zadovoljstvo i uživanje.”
Andrej Zwick
Share this...
Share on Facebook
Facebook
0Tweet about this on Twitter
Twitter

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *