CZBG Forum

Једна од највећих жеља Владице Поповића

Извор: званични сајт ФК Црвена звезда

Владица Поповић, легенда Црвене звезде, пре само неколико дана прославио је 82. рођендан! Подсетићемо се данас интервјуа који је у јануару 1976. године са Владицом направио новинар Радисав Гвозденовић, и то за ТВ Новости. Владица је у то време био тренер у Јужној Америци и иза себе је имао неколико титула шампиона. У самом интервјуу, Владица је рекао како му је жеља да се једног дана нађе на клупи своје Црвене звезде, а живот се постарао не само да му се испуни та жеља, већ и да са својом Звездом постане првак света. Оригиналан интервју, уз неопходне језичке и стилске корекције, можете прочитати у наставку.

540-vladica-4536.jpg

Нема симпатизера Црвене звезде, а вероватно ни других љубитеља фудбала, који нису запамтили име Владице Поповића. Бар они старији. Својим играма, понашањем и капитенисањем ушао је у ред оних играча чије ће име остати забележено у алманасима златним словима.  Одиграо је 502 утакмице за најдраже боје, пет година био капитен, у репрезентацији играо у оној славној генерацији која је у далеком Чилеу стигла до четвртог места на свету.

Владица Поповић са поносом се сећа тих минулих играчких дана, памти готово сваки датум, зна тачно када је дебитовао на пријатељској утакмици у Црвеној звезди.

— Било је то 10. фебруара 1954. године када смо победили Расинг из Буенос Аиреса са 2:1. Прву првенствену утакмицу одиграо сам 8. августа исте године, а за репрезентацију први пут сам играо у Београду 16. маја 1962. године против ДР Немачке (3:1), непосредно уочи светског првенства у Чилеу — говори Поповић.

Зна он и остале датуме (последњи пут у дресу Звезде појавио се против Ријеке 10. јуна 1965. године, а у репрезентацији шест дана касније у Ослу против Норвешке), али се најрадије сећа сусрета са Партизаном. Био је некако играч задатка па је у дуелима са Стјепаном Бобеком често бивао победник.  Касније је изврсно чувао Милана Галића.

— Питајте Галета да никако није могао против мене!

А и Тодор Веселиновић се није прослављао у окршајима са халфом Црвене звезде. Ако је Стјепан Бобек постао легендарни тренер у Грчкој са Панатинаикосом и Олимпијакосом онда га је Владица Поповић, који је своју тренерску каријеру започео далеко од Југославије, чак у Јужној Америци — надмашио.  За шест година тренирао је пет екипа, а свака је освојила по неку титулу.

Уз исечке из новина и већ пожутеле фотографије Владица Поповић се често враћа својим играчким данима. Али, пре него што каже било шта о себи као фудбалској величини, Поповић не може а да не спомене Ђуру Пешића из Земуна.

— Да није било брата Бранка Пешића, који ме је запазио у пионирском тиму земунског Јединства, можда не бих ни дошао у Црвену звезду — признаје Поповић.

На његову препоруку стигао је на стари Звездин стадион, под окриље тренера Жарка Михајловића и убрзо заиграо у другом подмлатку.  Као изузетно даровитог играча Михајловић га је пребацио у први подмладак који је освојио све титуле: првенство Београда, Србије и Југославије.

— У њему су играли Вељко Наумовић, Стипић, Ћурчић, Терзић, Петковић, а ја био десна полутка. И голгетер.

Касније је прекомандован у млади тим у којем се мало задржао.  Поповић и дан-данас захваљује тренеру Миловану Ћирићу:

— Он као да је осетио да сам „рођени“ халф. Када се Ђајић опростио од фудбала са полутке ме вратио у халф-линију и на овом месту сам заиста највише и пружио.

Може Поповић да се похвали још једним ретким куриозитетом.

— Играо сам са многим генерацијама и асовима Црвене звезде. Био сам у тиму са Мркушићем, Станковићем, Митићем, Тасићем, Спајићем, Златковићем, Шекуларцом, Костићем. Био сам капитен и Драгану Џајићу.

Као капитен Црвене звезде два пута је примао пехар за освојено првенство, а исто толико и у Купу.

— То су ми, свакако, најдражи тренуци у каријери.

Репрезентативни дрес и за њега је био као и за друге фудбалере — сан. Играјући у плавом дресу достојно је бранио боје Југославије. Светског шампионата у Шведској (1958) сећа се из два разлога:

— Био сам један од млађих фудбалера који се прикључио оној познатој репрезентацији, а два дана уочи поласка за Шведску сам се оженио. Супруга Љиљана и ја отишли смо код матичара 11. маја 1958. године пре подне и буквално из општине др Александар Обрадовић ме је одвео на Стадион ЈНА. Тог дана смо играли са Енглеском (5:0). То је био онај сусрет у којем су Петаковић, Веселиновић и Шекуларац одушевили фудбалску нацију.

Имао је част да буде један од ретких југословенских фудбалера који је учествовао у првој победи над СР Немачком.

— Било је то на светском првенству у Чилеу (1962), када су “плави” стигли до четвртог места, а за длаку им је измакло треће, пошто су у одлучујућем сусрету са Чилеом изгубили са 0:1 у 90. минуту аутоголом Влатка Марковића. У групи смо прво поражени од СССР са 0:2, али смо утисак брзо поправили победама над Уругвајем (3:1) и Колумбијом 5:0 — говори Владица Поповић. — Затим смо голом покојног Пере Радаковића победили Немце са 1:0 у игри која је била незаборавна.  Тада сам чувао славног Уве Зелера и према оценама стручњака „ставио га у џеп“.

На утакмици са Уругвајем Поповић је доживео велику непријатност:

— Први и једини пут сам искључен. У другом полувремену, већ код нашег убедљивог вођства халф Рока је налетео на нашег голмана Шошкића. Притрчао сам да станем између њих, да не дозволим да „букне ватра“, а судија ми је показао пут у свлачионицу.  Да је погрешио видело се кроз два дана, када ми је Дисциплинска комисија скинула суспензију и дозволила да играм против Колумбије.

У тој репрезентацији његове игре су оцењене највишим оценама, а домаћа штампа га је прогласила халфом првенства.

Пуким случајем Владица се као играч прославио баш у далеком Чилеу, а највеће успехе на овом тренерском послу опет је доживео у Јужној Америци. Можда за све што је постигао у Венецуели и Колумбији треба да захвали тасту и ташти.

— Не кријем да ми је ташта много помогла. После СР Немачке и Штутгарта супруга ме је натерала да одем у Венецуелу код таште и таста.  Да видим да ли могу тамо да играм, пронађем неки ангажман.

Ташта и таст су познавали многе утицајне људе и Владици Поповићу, за кога су чули да је био капитен и играч Црвене звезде, да је бранио боје Југославије на светском првенству у Чилеу, није било тешко да убрзо обуче дрес Канаријаса.

— Играо сам само годину дана. Нисам желео да играм дуже. Хтео сам да се бавим новим послом и почео сам да учим шпански.  Убрзо сам добио ангажман и већ на првом кораку сетио се речи некадашњег тренера Мише Павића да је седети на клупи као тренер много теже него бити играч.

Први клуб у коме је окусио тренерски хлеб био је Депортиво Италија:

— Још док сам играо положио сам неколико испита на њиховој тренерској школи, јер ми нису признали нашу, југословенску.

Депортиво Италија је после четири године освојила Куп Венецуеле.

Некако у исто време када се Поповић после овог успеха растао са Депортиво Италијом, Тодор Веселиновић, који је био на кормилу колумбијског Санта Феа постао је тренер репрезентације. „Хоћемо да нам и даље буде учитељ Југословен“, рекли су у Санта Феу.

И Веселиновић је препоручио Владицу Поповића.

Није се преварио: исте године (1971), Санта Фе постаје првак Колумбије. Драгослав Шекуларац, који је пре доласка Поповића у Боготу, носио дрес овог клуба, остао је у истом граду, али је заиграо за Милионариос. Ни у новој средини Поповић није остао дуже од годину дана: у Колумбији је почела трка око њега, сви су га хтели за тренера.

— Отишао сам и због тога што је председник Санта Феа, који ме је после препоруке Веселиновића и довео у клуб, смењен — објашњава Поповић. У сезони 1972-73. Насионал из Медељина под руководством Поповића преузима титулу Санта Феу.

Кали из Калија је његова нова средина (1973-74) и Поповић по други пут са новом екипом преузима титулу првака Колумбије – екипи са којом је раније тријумфовао! Последњих дана старе године, пошто је напустио Колумбију и поново се нашао у Венецуели, из Јужне Америке стигла је вест: Португеса из Акаригве је нови првак.

— Немам чаробни штапић. Једноставно, радим, користим сва искуства која сам и као играч покупио, када су ми „шефови“ у Црвеној звезди били Жарко Михајловић, Броћић, Бошко Ралић, Милован Ћирић, Миша Павић, Иван Топлак. Пласирали смо се у такмичење Купа шампиона Јужне Америке, које се донекле разликује од европског такмичења. Ми и Естудијантес (Колумбија), дакле два првопласирана тима, формирали смо групу са Ривер платом, прваком Аргентине и другопласираном екипом ове земље, такође Естудијантесом. Играћемо свако са сваким, шест утакмица и првак групе иде даље. Немамо шанси. Ривер плата је боља, али вреди покушати.

— Даљи планови?

— Велика ми је жеља да се вратим у Југославију, да будем један од тренера у Црвеној звезди. Ако то не успем, свакако се од марта враћам у Европу. Ваљда ће се за мене наћи неко место.

Share this...
Tweet about this on Twitter
Twitter

Остави коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *