Razgovor s povodom: Kako smo osvojili 5. titulu

Hokejaški klub Crvena zvezda je ove sezone osvojio 6. titulu prvaka države (prvu od osamostaljenja Srbije). Bilo je potrebno da prođe punih 13 godina da bi se titula vratila u crveno-bele vitrine. Upravo zbog toga hteli smo da se prisetimo te prethodne titule koja je došla posle velike vladavine novosadske Vojvodine, pa smo kontaktirali neke igrače koji su učestvovali u osvajanju te 5. titule i zamolili smo ih da sa njima malo porazgovaramo o tome kao i o drugim stvarima vezanim za hokej. Čast nam je da smo mogli da razgovaramo sa Urošom Aleksićem, Miodragom PavlovićemIvanom Bogdanovićem, bivšim hokejašima Crvene zvezde koji su učestvovali u osvajanju te 5. titule prvaka države (tada državne zajednice Srbije i Crne Gore). Kao što smo već rekli trebalo je dosta kockica da se posloži kako bi se tada, sa vrha, skinula neprikosnovena Vojvodina, pa je tako Zvezdina uprava, na čelu sa predsednikom Goranom Đakovićem, posegnula za pravljenjem ekipe koja će se popeti na tron. Doveden je Uroš koji je veći deo svoje karijere proveo u Partizanu, Miodrag i Ivan su ponikli u Zvezdi, a sva trojica su te sezone 2004/05 bili u crveno-belom dresu i bili jedni od ključnih igrača koji su Zvezdi doneli tu titulu (do duše Miodrag je bio mlađi, ali je za sezona za njega bila i te kako važna). Zamolili smo ih da malo porazgovaramo na tu temu kao i o njihvoj hokejaškoj karijeri.

Gornji red (s leva): Ristić Srđan, Bogdanović Ivan, Raković Nenad, Osmanović Boris, Juloski Marko, Danon Boris, Danon Viktor Srednji red (s leva): Banović Uroš, Pavlović Miodrag, Đorđević Ljubomir, Petrović Filip, Nikolić Nemanja, Ljutovac Vladimir, Banović Nebojša, Aleksić Uroš Sede (s leva): Jovanović Ivan, Trifunović Igor, Luković Milan, Marjan Buri, Rus Jovica, Jemec Miša (Foto: Pavlović Miodrag/Aleksić Uroš)

 

Pre svega, hvala svoj trojici što ste odvojili vreme i pokazali voljnost da govorite za naš portal. Pre nego budemo govorili o toj sezoni kada je Zvezda uzela titulu, recite nam malo o svojim hokejaškim počecima i kako ste zavoleli ovaj sport.

Uroš: Hvala Vama na pozivu. Pa, sve je počelo davne 1986. kada me je teča Lazar Dunda (čuveni igrač i reprezentativac u vreme SFRJ) prvi put odveo u Pionir. Čim sam video dimaničnost, brzinu ali i udarce (na telo), spretnost tih igrača sa štapom i klizaljkama, odmah sam napustio rukomet i posvetio se treniranju ovog sporta. I danas smatram da je hokej na ledu najkompletniji i najbolji ‘muški’ sport.

IvanHvala Vama na pozivu. Čast mi je da govorim za Vaš portal. Hokej sam počeo da treniram sa tri i po godine. Živeo sam u blizini Pionira, pa su me roditelji često dovodili do ledene dvorane. Na hokej me je upisala majka kojoj je delovalo zanimljivo da treniram ovaj sport. Istina, tatini drugari bili su hokejaši, stara garda sa Taša, pa je cela priča bila bliska mojoj porodici. Tata zvezdaš, njegovi drugari zvezdaši, to nije smelo da se propusti. Od prvog treninga uživao sam na ledu. Gledao sam stariju decu i učio sam. Veliki uticaj na sve nas imao je trener, čuveni Gaja. On je bio jedinstven, a njegova emocija prema hokeju bila je neverovatna. Mislim da smo uz njega svi zajedno zavoleli ovaj sport. Taj zajednički pozdrav kojim su se završavali treninzi…

Šta je najlepša sporedna stvar na svetu? HOKEJ!

Šta je najvažnije u hokeju? GOL!

Kako se postiže gol? SRCEM!

To sigurno pamte svi, svi oni koji su tih dana trenirali u Zvezdi… Kasnije, kako sam stasavao na ledu i napredovao, tako je rasla i moja ljubav prema hokeju.

MiodragPre svega hvala na pozivu za razgovor i što ste me vratili u možda jedan od najlepših perioda mog života. Hokej sam zavoleo jako mlad. Već sa nekih šest godina su me roditelji, na nagovor prijatelja, doveli u ledenu dvoranu Pionir na jedan trening škole hokej Crvene zvezde, gde se to meni dopalo i iz čega se, ispostavilo se kasnije, dogodila opsesija koje danas dan ne mogu da se odreknem. (smeh)

U početku je prvo bila samo zabava, a kasnije postala ozbiljna ljubav. Za to je bio najzaslužniji zdrav kolektiv u kome sam odrastao i gde, i danas dans, imam veliki broj prijatelja.

Pre dolaska u Zvezdu, Uroše, igrao si za Partizan, dok ste vas dvojica (Miodrag i Ivan) bili u Zvezdi. Da li ste bili veliki rivali na ledu i kako su proticali derbiji? Koji od njih najviše pamtite? Pored toga imali ste i nastupe za reprezentaciju Jugoslavije do 18 i 20 godina, kao i nastupe na svetskim prvenstvima seniora (D2). 

Uroš: Kod nas u hokeju je specifičan odnos između igrača. Nema mržnje. Na terenu smo ljuti protivnici, može da dođe neretko i do tuče, ali kad se utakmica završi sve se to zaboravlja i uglavnom se nastavi druženje uz neko pivo… Isto važi i za reprezentaciju. Nema tu klubaštva. Svi su deo tima i svi se trude da svojim maksimalnim doprinosom ispune zajednički cilj.

Nakon perioda sankcija, počeli su prvi nastupi za reprezentaciju. Prvo za mlađe kategorije, a kasnije i za senirsku ekipu. Tu bih pre svega napomenuo ubedljiv trijumf reprezentacije do 18 godina u Beogradu 1997. godine kada smo drugoplasiranu Španiju dobili sa 11:0, a primili ukupno 5 golova na celom turniru… Bili smo tada sjajna ekipa. Naravno, bilo je i posle toga velikih utakmica, velikih pobeda, ali i bolnih poraza.

Ivan: Miodrag je nešto mlađi, pa ga pamtim tek iz kasnijih, seniorskih, dana. Za razliku od njega, Uroš je dve godine stariji od mene i sećam ga se jako dobro… Opasan je to bek. Kako sam od malena igrao krilo, imali smo bezbroj duela. Oduvek je bio prljav igrač, kako je samo podmuklo udarao. Uglavnom su svi hteli da ga izbegnu, pa se često dešavalo da sam ja kao mlađi morao da idem po njegovoj strani…. Kako je tih godina, našeg hokejaškog odrastanja, bilo malo ekipa, igrali smo mnogo. Bilo je puno derbija, koje smo igrali sa različitim generacijama i u različitim selekcijama. Mnogo je to utakmica, a u sećanju su mi ostali samo trenuci, segmenti. Radost, tuga i sve ono što ide uz sport, a posebno uz sport kao što je hokej. Vremenom smo svi počeli da se družimo, ali je na ledu uvek postojala tenzija. Svakako, u sećanju nam je ostao rivalitet, koji se i danas oseća daleko van terena, u međusobnim razgovorima.

Imao sam tu sreću da igram za sve reprezentativne selekcije. Odrastali smo u vreme kada su se u Evropi raspadale države, tako da smo u juniorskim selekcijama imali priliku da igramo protiv daleko jačih reprezentacija koje se sada nalaze u svetskom vrhu. Posebna čast bila je igrati za seniorsku reprezentaciju, što za jednog igrača predstavlja i krunu karijere.

Miodrag: Skoro ceo život sam proveo u Crvenoj zvezdi, prošao sve mlađe selekcije, došao do prvog tima Crvene zvezde, a onda i do nacionalnog dresa, prvo reprezentacije do 18 i 20 godina, a kasnije seniorske reprezentacije. To je bio neverovatan put pun sjajnih dogodovština, iskustva, sreće, tuge… Slobodno mogu da kažem da je najbolji izbor, koji sam mogao da izaber, taj put.

Ko su vam u tim mladalačkim danima bili najveći uzori sa domaće scene hokeja?

Uroš: Pre svega Lazar Dunda zahvaljujući kome sam i došao na hokej, a pored njega od domaćih igrača izdvojio bih Gileta Kosovića, Saleta Kosića, Ivan Prokića…  Sjajni igrači i sjajni ljudi.

      "Meni su vaši intervjui sjajni. Kroz priče sa bivšim igračima, koji su ispisali istoriju kluba, imamo 
       priliku da se vratimo u prošlost i setimo se ili saznamo razne anegdote u vezi sa hokejom. Lepo je 
       da današnji hokejaši i ljubitelji Zvezde steknu uvid u to kako je sve nekada izgledalo... 
       Mislim da je uvek dobrodošla ta spona između prošlosti i sadašnjosti, jer samo tako možemo napraviti 
       bolju budućnost. Nekih novih klinaca ima... Led je tu. Bivši igrači, sada treneri, spremni su da 
       podučavaju i prave nove hokejaše i dobre ljude..." (Ivan Bogdanović)

Ivan: Nažalost, bio sam jako mali kada je postojala jaka liga sa Slovencima i Hrvatima. Moje mladalačke dane obeležilo je raspadanje jedne država… Svi su tada gledali da nađu neki filter. Nama je to bio hokej. Nas par dolazili smo stalno u halu i gledali smo treninge i utakmice svih selekcija… Gledali smo tada šta rade Kosović, Lazarević, Tatić, Kosić, Prokić… Bilo je tu i sjajnih stranaca… Ipak, meni je kao klincu bilo neverovatno šta radi Ognjen Ivanović – Ogi. Ta brzina, meni je to bilo fenomenalno. Pa ja sam bio opčinjen kako se taj čovek kretao po ledu. On je bukvalno leteo. Meni je bio san da klizam kao on… Nikada nisam dostigao tu brzinu, ali sam pokušavao da pokupim taj stil klizanja. Na moju veliku sreću, kada se Ogi vratio iz Amerike, sa koledža, imao sam priliku da odigram sa njim u postavi celu sezonu. To je bilo uživanje. Trener nas nije baš najbolje razumeo, ali nas nije ni bilo briga. Nama je tada cilj bio da damo gol iz voleja…
MiodragU to vreme, iako nisam igrao na istoj poziciji (ja sam bek, a on centar), veliki uzor mi je bio legenda Ruskog i NHL hokeja Sergei Fedorov. Obožavao sam njegov stil igre i tehniku.
 
Koliko ste kao klinci pratili one sezone kada je Zvezda umalo osvojila prvenstvo Jugoslavije (sezona 84/85) i kada je Partizan sledeće uzeo titulu? Da li su vas te utakmice, iz tog perioda, još više privukle ovom sportu?
Uroš: Nažalost, bio sam suviše mali da bih uživo gledao te utakmice, ali sam ih naknadno gledao na VHS kasetama. Prepuna hala, vatrena atmosfera na tribinama i na ledu. Neizvesne utakmice, puno prolivenog znoja, ali i krvi, poneki polomljen zub i arkada…  neponovljivo na ovim prostorima.
IvanU vreme kada je Zvezda umalo osvojila prvenstvo (84/85) bio sam baš mali, pa se ne sećam. Tada sam tek krenuo da treniram… Ipak sećam se nekih kasnijih sezona i punog Pionira. Jesenice, Olimpija, Medvešćak… Prenosi utakmica na televiziji. Svakako je sve to uticalo na mene da zavolim hokej.
Miodrag: Uh, ja još uvek nisam bio rođen tada, ali da, posle sam slušao dosta o tome i sama priča o tim danima je ostavila veliki utisak na mene.

Uroše, iako si partizanovac, te 2004. godine prelaziš u Zvezdu. Otkud to? Da li je neko posebno uticao na tebe da pređeš u naše redove? I kako ste vas dvojica prihvatili Uroša kao nekoga ko je došao iz redova večitog rivala?

Uroš: Bio je to čudan splet okolnosti. Vojvodina je u to vreme nekoliko godina za redom osvajala titulu. Oni su imali budžet, uslove, strance… Hokej u Beogradu je bio u drugom planu. Ključnu ulogu je imao Ića (Nenad Ilić). Brzo i lako smo se dogovorili oko svega. Pozvao je nekolicinu igrača iz Partizana i svi zajedno smo imali samo jedan cilj – da vratimo titulu u Beograd. Uz mnogo truda i malo sreće to smo i uspeli.
31143816_1003327283177207_5808887149797310464_n.jpg
IvanU hokeju se često dešava da ljudi promene boje, mada… Uroša smo svi već dobro znali i mislim da se brzo uklopio u kolektiv. Ma prijalo mu je… A te sezone, kada smo uzeli titulu, igrali smo zajedno u postavi. Bio je tu i Ristić, još jedan preletač… Dobro smo funkcionisali… Ispada da nam je baš Uroš falio da uzmemo titulu. (smeh) 
MiodragHokej je kod nas mali sport i uglavnom se svi znamo, najčešće kroz reprezentaciju, kada smo svi zajedno na pripremama i prvenstvu, dok kada igramo za svoje klubove rivalitet je uvek postojao i neretko, da ne kažem uvek, pobeda za klub za koji smo igrali je bila važnija od bilo kog prijateljstva! Često se dešavalo, a i danas dan, da se prelazi iz Zvezde u Partizan i obrnuto. Tako i te godine u naše redove su došli Uroš Aleksić i Nemanja Nikolić koji su bili lepo prihavćeni, ali svoje mesto su morali više da izbore na ledu i da pokažu kvalitet zašto su prešli u Zvezdu.

Ko vam je iz tog perioda bio najdraži saigrač na ledu, a ko van njega?

Uroš: Zaista smo svi bili kao jedan. Pojedinci se nisu isticali. Svi smo bili podređeni timu. To je bila dobitna formula. Trenera Iću bi izdvojio kao ključnu figuru ‘van leda’, mada kakvog je temperamenta, ne bi me začudilo da je uleteo na led i za vreme utakmice. Vrlo temperamentan, srčan i pravedan. Svakako, velike zasluge pripadaju i ostalim članovima stručnog štaba, doktoru i naravno upravi na čelu sa g-dinom Goranom Đakovićem.

IvanU tom periodu, a i uopšte, najdraži saigrač mi je Nebojša Banović. On je jedan od najvećih talenata, koji su kročili u halu. Umetnik. Tih sezona uživao sam da igram sa Markom Juloskim i Srđanom Ristićem, kao i sa Ivanom Jovanovićem i Urošem Aleksićem. Bila je to baš dobra postava. Van leda smo se svi družili i to je bilo nešto posebno. Mislim da sam u to vreme najviše vremena provodio sa Srđanom Ristićem i Filipom Petrovićem, a posebno je zabavno bilo provoditi vreme sa Igorom Trifunovićem. Neverovatan čovek, uvek je umeo da nas nasmeje.

Miodrag: Ako mogu nekoga da izdvojim, pošto smo ista generacija, to su Nenad Raković, Danon Viktor i Đorđević Ljuba. Ceo put do seniora i u seniorima prošli smo zajedno, svaki trening, svaku utakmicu, putovanje, pripreme, čak skoro ceo život igrali i u istoj postavi. Njih trojica su mi sigurno najdraži kako na ledu, tako i van njega, toliko da se i danas dan intezivno porodično družimo.

31388429_1007074812802454_8481818290790858752_n.jpg

 

Kada smo razgovarali, Uroš mi je rekao da je ta sezona, u kojoj je Zvezda uzela 5. titulu, bila dosta zanimljiva, kao i samo finale sa Vojvodinom. Možete li našim čitaocima malo dočarati tok te sezone kao i samo finale i proslavu titule?
Uroš: Te sezone su dve ekipe bile za klasu bolje od ostalih – Vojvodina i mi, tako da se celo prvenstvo može sažeti na 3 utakmice finala plej ofa. Kada bolje razmislim, dovoljno je bilo da se učestvuje ili gleda sa tribina ta poslednja utakmica. Vatreni navijači, njihovo gromoglasno navijanje i upaljene baklje na sve strane – kao na fudbalskom stadionu. Vojvodina je imala veliku podršku, ali i pritisak da pobede, ali mi smo uspeli to da iskoristimo.
Bila je to tvrda utakmica, malo golova, jako malo grešaka, svi skoncentrisani, egal… A onda produžeci, pa penali. Mihajlo Miki Ražnatović je šutirao poslednji penal za nas. Tada je izveo svoju čuvenu fintu – i pogodio.  Za nas je tog trenutka počelo slavlje. Ispunili smo cilj i želju. Zasluženo.

Ivan: U to vreme mi smo imali poseban rivalitet sa HK Vojvodinom. Oni su uzeli 7 titula za redom i bili su dominantni. Novi Sad bio je centar hokeja. Imali su stabilnu finansijsku priču, uvek su imali strane igrače i stranog trenera. Bili su organizovaniji, uglavnom i bolji. I HK Novi Sad je imao dobru ekipu sa nekoliko slovačkih igrača.

Ma imali smo mi i ranije prilike da uzmemo titulu, ali… bilo je tu svakakvih radnji… Ali eto, te 2004/2005 kockice su se poklopile.

Za razliku od novosadskih ekipa, naš tim je bio drugačiji. Sastav je bio isti godinama. Zajedno smo stasali u seniorima, a uz to smo dosta vremena provodili zajedno. Čini se da je Nenad Ilić, koji nas je vodio te godine, dobro uklopio ekipu, kojoj se priključio i Uroš, kao i novi golman i jedini stranac u ekipi – Marjan Buri.

Regularni deo sezone ličio je na prethodnih 7. Vojvodina je bila prva pred početak plejofa, mada smo im dobro parirali. U polufinalu smo prošli Novi Sad i opet nas je čekalo finale sa Vojvodinom. Sećam se poslednje uzakmice. Nervoza… Slabo smo igrali na početku. Vojvodina je povela. Posle izjednačenja uspeli smo da se konsolidujemo i do kraja utakmice imali smo prednost. Ako se dobro sećam, primili smo gol u poslednjem minutu… Užas. Produžeci, pa penali. Sreća nam se osmehnula. Kuriozitet predstavlja činjenica da je za nas tu tekmu odigrao Mihajlo Ražnjatović, koji prethodno nije odigrao ni jednu utakmicu u sezoni. On je u regularnom delu dao i gol, a kasnije je pogodio i iz penala. Svaka mu čast. Ipak, Vojvodini je presudio Igor Trifunović, legendarni bek sulude naravi.

E onda je nastupila euforija, ludilo…

Fenolmenalan osećaj. Prvaci. Mi. Zvezda je šampion, sve je gotovo… Selimo se u svlačionicu i slavlje može da počne.. Kao i uvek razvlačio sam se sa spremanjem. Naravno uz šampionsko pivo. Dok smo stigli u kafanu, u kojoj smo slavili, svi su već bili… Lepo beše. Na kraju onako veseo, dok sam kupio opremu, ostao sam poslednji, kada se pojavljuju ljudi iz rukovodstva i kažu daj momku za šankom štap za uspomenu. Ne sećam se da li smo ga potpisivali, ali znam da sam poludeo. Ma štap se ne daje. Takvo je vreme bilo, a i svako ko me i najmanje poznaje zna kako sam samo mogao da odreagujem… Ma to mi je ostalo baš u sećanju. Nikakva obećanja da ću dobiti drugi štap, bolji, dva… ma nema objašnjavanja. Jedva su iskamčili to od mene. Na kraju smo se onako polupani zavalilu u autobus. A u autobusu zajebancija, smeh… Na kraju sam se komirao. Kada smo stigli u Beograd, čekala nas je surova realnost. Stižemo usred noći, neki mraz. Sedamo u raspalog juga, ma ne znam ni kako smo se dokotrljali kući… A sutra opet fakultet…

31408351_1007074849469117_1016893538085896192_n.jpg

MiodragMoram da napomenem da smo te 2004. godine nas četvorica (Nenad Raković, Danon Viktor i Đorđević Ljuba i ja) bili ubedljivo najmlađi, da je meni bila izuzetna čast da budem deo tog i takvog tima koji nas je ravnopravno prihvatio i trenerima koji su nam dali šansu da budemo deo tima, a kasnije se ispostavilo šampionskog!!!

Seznona je bila jako dinamična. Znali smo da imamo dobar tim sa sjajnim pojedincima, jedino je golman Marjan Buri bio stranac u timu, sve ostalo su bili odlični domaći igrači. Vojvodina je dugo bila neprikoslovena, godinama za redom je uzimala titulu prvaka države i znali smo da je vreme da se to promeni. Kao dan danas se sećam tog osećaja finalne utakmice i penala koji su nam doneli toliko iščekivanu titulu. Bilo je napeto, puno tenzije, ali u penal seriji smo bili bolji i zasluženo slavili!
Slavlje je trajalo, dugo je Zvezda to čekala…
Mnogo sam ponosan i srećan što sam tako mlad bio deo tog tima koji je imao zdrav duh, pun energije i želje za pobedom, koji me je naučio za šta treba da se borim svake sledeće sezone!

Verujemo da je u tom periodu bilo i anegdota i na ledu i van njega. Možete li nam ispričati neku?

Uroš: Hahhaha. Bilo ih je zaista mnogo. Hokejaši su poznati kao neki koji prave razne ‘gluposti’, komične scene i sl. Toliko toga ima, ali verujte mi nije za novine.

IvanMa uvek je bilo svega i svačega. Da ne otvaram Pandorinu kutiju. Mislim da bi Orlov Aleksandar imao svašta da ispriča o raznoraznim događajima, koje smo proživeli tih sezona. Meni je u sećanju ostalo da je te 2004/2005 postojao veliki rivalitet na treninzima između prve dve postave. Naravno, uz puno zezanja. U skladu sa mentalitetom i autlukom. Prva postava okićena je epitetom Rumuni (oni su igrali ozbiljniji hokej i njihova reprezentacija imala je novu opremu), dok smo mi bili Bugari (bolje da ne komnetarišem). Koliko smo se sprdali sa time… Odatle i nadimci za nas Bugare: Ivanov, Piksov, Rifatov, Juloski i Lešov… (smeh)

Što se tiče dešavanja van leda… Uhhhh… Igor Trifunović je tu pravio najveće i najbolje gafove. Sećam se, ulazimo onako čoporativno u kafić. Gužva. Prolazimo između stolova… Kad za jednim sede neke devojke. Svi ih primetismo. Dok smo prolazili, Trifun onako u hodu izvuče protezu iz usta (falilo mu je par zuba) i ubaci je u piće jednoj od njih. Kakav šok. Jadna devojka se zgrozila…

MiodragUh, anegdota je bilo mnogo, mnogo više van leda nego na njemu…hahahahaha (sada sam se setio par). Verujte da nisu za javnost. Rećiću samo da je Igor Trifunovic prednjačio svojom ludom glavom.

Posle Zvezde ti Uroše nastupaš za Partizan, Vojvodinu, Beostar i Vitez, a imao si i još dva nastupa na svetskim prvenstvima. Miodraže, ti ostaješ u Zvezdi i poslednje 3 sezone svoje karijere ideš u redove večitog rivala, dok ti Ivane nastupaš za Beostar i Vitez. 
Uroš: Pre povratka u Partizan imao sam jednu polusezonu u Vojvodini koja mi je takođe ostala u lepom sećanju. Zatim slede igre i titule sa Partizanom.  Posle toga, zbog poslovnih obaveza, nisam mogao da se u potpunosti posvetim hokeju, pa sam odlučio da polurekreativno odigram još par sezona u Beostaru i Vitezu. I tamo je bilo mnogo lepih trenutaka kojih se rado sećam.

Ivan: Što se mene tiče, došlo je do zasićenja. Moj status u Zvezdi nije se menjao. Nisam više uživao. Ne samo ja… U to vreme osnovan je novi klub, HK Beostar. Nas nekoliko je prešlo, pa su se neki predomislili. Tada sam se baš razočarao. Nisam ni hteo da igram više, ali je na kraju Kića Jauković došao po mene i spakovao me u kola i odveo na Novi Beograd. Nova hala… Nisam odoleo… Tada sam već počeo i da radim, tako da sam bio rasterećen što se tiče finansija… Uživao sam i ja, ali i drugi. Dobro smo igrali… Iako smo bili poslednji, nikome nije bilo lako da gostuje kod nas u hali. Meni je ta sezona baš prijala i na kraju sam je krunisao igrama za reprezentaciju.

Sledeće sam dobio ponudu da radim van Beograda, pa sam prekinuo sa hokejom. Nakon nekoliko godina moji drugari iz detinjstva (uglavnom iz Partizana), a među njima i Uroš, oformili su seniorsku ekipu HK Vitez. To je bila prava stvar. Kako sam se u tom periodu vratio u Beograd na određeno vreme, iskoristio sam priliku da još malo uživam u hokeju. E to što smo doživeli u Vitezu, to je bilo nešto posebno. Entuzijazam. Ti noćni treninzi, putovanja i druženje uz hokej. Neprocenjivo.

Miodrag: Posle te sezone liga je nastavila da napreduje čime je privukla veliki broj stranih igrača koji su godinama dolazili da igraju u našoj ligi i podizao se kvalitet iste. Poslednje tri sezone karijere sam proveo u Partizanu sa kojim sam takođe uzeo titulu prvaka države, to je isto jedan period koji je obeležio deo moje karijere i ostavio lepe uspomene.

Pratite li danas hokej i šta mislite o trenutnom stanju u njemu?

Uroš: Nažalost, hokej u Srbiji je trenutno na najnižim granama i potrebno je mnogo truda, želje i uslova da se to promeni. U to moraju svi da se uključe i zajednički da se podigne kvalitet – pre svega od najmlađih kategorija.

IvanNaravno da pratim hokej. Koristim svaku priliku da na netu pogledam tekmu. Hokej je sve brži i kao sport stalno napreduje. Što se tiče našeg hokeja, njega pratim preko drugara koji su ostali u toj priči kao treneri. Ponekad odem da pogledam utakmice reprezentacije. Lepo je videti pun Pionir i ponovo sresti razne ljude koje sam upoznao preko sporta… Drago mi je da je Zvezda opet prva. Sjajno je što klinci imaju prilike da igraju utakmice sa ekipama iz zemalja koje su ispred nas u hokeju. Ipak, pozadina svega i nije baš tako sjajna. Iz godine u godinu je klasična priča, potreban je zdraviji odnos između Saveza i klubova, potrebno je još ledenih dvorana… Nije na meni da sve to komentarišem, jer mislim da nisam više kompetentan.

Miodrag: Danas redovno pratim šta se događa u hokeju i pratim rezultate Zvezde u slovenačkoj ligi. Mislim da bi morali da imamo mnogo više seniorskih timova kako bi mladi, koji se bave ne tako velikim sportom u ovoj zemlji, imali motiv zašto da treniraju i čemu da teže. Jako je mali broj igrača koji završe u inostranstvu. Treba tim mladim sportistima biti inspiracija, a to se može samo kroz seniorske timove, kako klupske, tako i reprezentaciji! Hokej je jako zahtevan sport i nadam se da će i u budućnosti klubovi, a i Savez naći način da privuku mlade koji će zavoleti ovaj fenomenalni sport koji donosi sve najbolje što može jednom mladom čoveku da se desi!

Imate li neku poruku za mlade hokejaše koji tek počinju da se bave ovim sportom?

Uroš: Žao mi je što hokej nije dostupan većem broju ljudi, pre svega u manjim gradovima. Siguran sam da bi mnogo dece pronašlo sreću trenirajući hokej na ledu i zamišljajući da jednog dana budu kao Grecki, Krozbi, Ovečkin, Lučić… To je pravi muški sport za koji vam je pored izuzetne fizičke pripreme, potrebna koordinacija, inteligencija, lucidnost… Ipak je ovo najbrži kolektivni sport na svetu.

IvanPa, mogu im reći da su izabrali najlepši sport na svetu. Treba da budu uporni i da što više uživaju u igri. Neka koriste sport da steknu što više prijatelja i životnog iskustva.

MiodragKo god da se odluči da počne da trenira hokej mora da zna da je uradio pravu stvar za sebe, jer je jako zdrav sport, kompletan – kako fizički, tako i umno, i da je koletiv zdrava sredina koja te nauči pravim vrednostima! 

Hvala vam na izdvojenom vremenu i pozdrav u ime svih ljubitelja ovog sporta, ako i ekipe našeg portala i Zvezdinih navijača.

Uroš: Hvala Vama i veliki pozdrav za sve ljubitelje hokeja!

IvanHvala i Vama. Bilo mi je zadovoljstvo da govorim za Vaš portal koji na jedinstven način prezentuje naš hokej. Šteta je da nema više takvih portala… Treba više da se priča o hokeju. Uvek više. Ipak je to najbrži kolektivni sport na svetu… i najlepši… Pozdrav za sve Zvezdaše!!!

MiodragHvala Vama što ste me podsetili na prelep period gde sam uživao u svakom trenutku provedenom kako u svlačionici, tako i na ledu! Pozdrav svim ljubiteljima hokeja!

 

 

 

Share this...
Tweet about this on Twitter
Twitter

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *