CZBG Forum

Marian Bury: “Nikada neću zaborviti Zvezdu”

Donosimo vam još jedan intervju iz novije istorije našeg hokejaškog kluba i opet sa igračem (golmanom) koji je nastupao u sezoni 2004/05 kada je osvojena 5. titula prvaka države. Razgovarali smo sa Marianom Bury-em, slovačkim golmanom koji je bio jedan od ključnih igrača u osvajanju 5. titule. Evo šta je Bury rekao za naš portl.
Image may contain: 28 people, people smiling
Mariane, pre nego budemo pričali o tvom dolasku i igranju za Crvenu zvezdu, reci nam malo više o tvojim hokejaškim počecima, juniorskim nastupima i početku seniorskih igara.
Hokej sam počeo da igram kad sam imao šest godina, ovde u mom gradu Levice. Prvi put na ledu bio sam na ribnjaku (smeh). Jedan put nedeljno sam klizao sa mamou, tatom i maminim burazerom. Klizao je tamo i jedan trener iz kluba i pričao je sa mojom porodnicom. Tada im je taj trenar rekao da dolazim na hokej u ledenu dvoranu. Rekli su ok i u sledeču subotu smo došli u dvoranu. Sećam se da je takmičenje bilo u 6 ujutru (smeh). Teško je bilo ustajati. Ali eto, od tada sam počeo sa hokejom. Počeo sam kao odbrambeni igrač, ali samo na toj poziciji bio samo 3 meseca. Posle sam postao golman. Ne pamtim zašto, ali kad sam pitao roditelje zasto sam hteo da budem golman rekli su mi da sam na televiziji gledao svetsko prvenstvo i odmah sam hteo da budem onaj koj zaustavlja sve pakove  (smeh). Tako je počela moja hokejaška karijera.
Igrao sam u svima kategorijama. Kada sam napunio 16 godina došao je do mene trener seniorske ekipe. Hteo je da treniram sa nima, da dođem u seniorsku kategoriju. Seniori  su tada igrali 2. ligu. I od tada sam počao da treniram sa A-grupom. Bio sam još mlad. Na početku je bilo teško, ali kad sam hteo da igram morao sam da treniram i dam 110% od sebe. U seniorima je bio starji golman, ali bio je mnogo dobar. Naučio sam se od njega mnogo. Posle, kada je on završio svoju karijeru, postao sam prvi golman.
Ko ti je bio najveći uzor među golmanima…na koga si pokušavao da se ugledaš?
U tome vremenu mi je uzor bio golman Chris Osgood iz Detroit Red Wings-a. Odličan golman. Imao sam i kacigu kao on (smeh). Samo nisam igrao u Detroitu nego u Levicama (smeh).
No automatic alt text available.
Gde si sve igrao pre dolaska u Zvezdu?
Igrao sam samo ovde u mom gradu.
Kako se dogodilo da dođeš u Crvenu zvezdu? Ko je odigrao presudnu ulogu?
Kako sam došao u Zvezdu? Posle škole i vojske počeo sam da radim na poslu. Jednog lepog dana sam bio napolju sa psom. Tad me na mobilni telefon nazvao trener Peter Hričina koi je nekad igrao u Srbiji. Pitao me da li hoću da igram u inostranstvu, u Srbiji, u Crvenoj zvezdi. Tad sam mu rekao da ne znam, da moram da pričam sa roditeljima. Odmah sam otišao kući da izvestim roditelje šta mi je rekao trener. Bio sam jako srećan. Svaki igrač hoće i sanja o tome da igra kao profesionalac. Od malih nogu sam hteo da živim od hokeja i za hokej. Došao sam kući i tata se (kada sam mu saopštio vest) složio da odmah odem i da igram. Sa mamom je to bilo malo teže. Kad sam rekao gde mogu da igram, nije bila srećna zbog rata ili bombardovanja koje je to bilo  1999. godine. Ali posle, kad je videla da ja to hoću i da sanjam o tome da odlazim, složila se. Završio se transfer i otišao sam. To je, mislim, bilo u novembru mesecu. Sećam se kako smo sa Petrom Hričinom putovali u Beograd vozom iz Budimpešte. U Beograd smo došli negde uveče. Na stanici su nas čekali predsednik klubu Goran Đaković, kapiten Zvezde Jovice Rus i mislim da su tu još bili Aleksandar Protić i Daba, ali sad se više ne sećam imena. Bio je trener golmana u Zvezdi. Otišli smo prvo u restoran, a posle na trening Zvezde. Meni je to sve izgledalo odlično.
Kako si se snašao kao jedini stranac u Zvezdi? Kako su te prihvatili saigrači?
Bilo je super. Saigrači su me odlično prihvatili. Mnogo dobri momci. Od prvog minuta mi je bilo super sa njima.

 

“Svi mi, koji smo tih godina igrali u Zvezdi, pamtimo Marjana. Posle dužeg vremena imali smo sigurnog golmana, za koga znaš da te neće prodati. To nam je bilo preko potrebno, a ispostaviće se da je on bio i jedan od presudnih faktora u osvajanju titule… Marjan se nekakako razlikovao od svih nas, a opet mislim da se dobro uklopio. Čini  mi se da se uglavnom držao po strani i nije se previše nametao… On je sve govorio na ledu…  

Kako smo često putovali u Slovačku, dosta toga smo znali o toj hokejaškoj naciji. Neki od nas su naučili da izgovore svakakve gluposti na tom nama bliskom jeziku. Neki? Ma svi. Bilo je tu dosta sprdnje na slovačkom… Neki su samo na slovačkom i pričali. Zove te čovek telefonom i priča na slovačkom… Sretneš ga na ulici… Ista stvar. To se dešava i dan danas… Tako da verujem da je Marjanu bilo zabavno da provodi vreme kod nas, u Zvezdi” – rekao je tadašnji saigrač Mariana Burija, Ivan Bogdanović.
U sezoni 2004/05 Zvezda osvaja titulu. Protivnik je u finalu bila do tada neprikosnovena Vojvodina. Kako si video celu tu sezonu, a posebno finale? Dočaraj nam malo to osvajanje titule, penal seriju i slavlje posle toga.
Misli da je moja prva utakmica za Zvezdu bila protiv Vojvodine. Igrali smo odmah protiv ekipe koja je prošle sezone osvojila titulu. Saigrači su mi pričali da su sedam godina za redom gubili od njih u finalu. Ali pobedili smo u toj utakmici 2:0. Prvo pa muško…i odmah sam morao da kupim pivo.  (smeh) Pak sam sačuvo do današnjeg dana. Tad sam rekao da ova ekipa može da uzme titulu. Bili smo jaki i hteli smo da se trofej vrati u Beograd. Utakmicu po utakmicu i došli smo do finala. Pobedili smo Novi Sad u polufinalu i došli u finale sa Vojvodinom. Igralo se u Novom Sadu. Došli su navijači Vojvodine. Na toj utakmici je dvorana bila puna. Bila je to teška utakmica. Sećam se da smo primili gol 2 ili 3 sekunde pred kraj utakmice. Ako se dobro sećam, posle produžetaka su bili penali. Jedan gol za Zvezdu je dao Trifun (Igor Trifunović), a ko je dao drugi, ne sećam se…izvinte (smeh). Pobedili smo 2:1. Poslednji penal je bio slovački igrač protiv slovačkog golmana. Tad sam uhvatio pak rukavicom. Žao mi je da sam izgubio video  sa te utakmice. I tad je počelo veliko slavlje. Titula je posle sedam godina opet u Beogradu. Sećam se da sam posle slavlja sa saigračima na ledu došao kod trenera Illića i tad mi je rekao: “Znao sam da pobeđujemo”. Pitao sam ga kako je znao da ćemo pobediti, a on je rekao: “Video sam ti to u očima”. To je bio mnogo jak trenutak za mene i to da smo uzeli titulu. Nikad u svojoj kraijeri nisam igrao za titulu. A sada je to bila stvarnost. Došli smo u svlačionicu i počelo je slavlje. Odmah sam uzeo telefon i znazvao brata i roditelje. Bili su mnogo srećni kad sam rekao da smo uzeli titulu. Samo mi je bilo žao da nisu mogli da budu uz mene na finalnoj utakmici. Slavili smo do jutra.
Sigurno si imao nekih anegdota za vreme boravka u Zvezdi. ispričaj nam neku.
Anegdota? Igrali smo prijateljsku utakmicu sa Olimpijom iz Ljubljane. Tad je kod njih igrao Manny Malhotra koji je igrao u NHL-u. U NHL-u je bio lock-out, pa je on došao da igra za Olimpiju. Posle utakmice smo svi otišli na party, u neki disko klub. Pričao sam sa Manny-em i pitao ga kako su (kanađani) igrali na svetskom prvenstvu 2002. godine. Bila je to utakmica Slovačka – Kanada i oni su izgubili od nas. Tada je Slovačka pobedila, a Kanada otišla kući. I onda smo Manny-u pokazali  srednjake (smeh). U Zvezdi je sigurno prednjačio Trifun. Trifunovića su znali svi u tako velikom gradu kakav je Beograd. Stalno sam sa pitao kako to da svi znaju Trifuna…u svim diskotekama, kafićima…ma na svakom mestu (smeh).
Bury posle Zvezde?
Kada sam završio u Zvezdi dolašao sam kući i počeo da branim ovde u Levicama i branim ovde do današnjeg dana. Sada imamo mnogo jake pripreme zbog toga što ćemo igrati 1. ligu. Pored toga radim na poslu u atomskoj centrali. Imam trogodišnju devojčicu koja voli hokej  (smeh). Hvala Bogu (smeh).
Pratiš li i danas Zvezdu i da li se čuješ sa nekim od saigrača iz tog vremena?
Naravno da pratim Zvezdu. Ona sezona, kad smo uvzeli titulu, bila je najbolja sezona u mom životu sa odličnm grupom momaka iz Beograda. Čujem se sa njima, ali ne tako često. Ove godine želim da dođem u Beograd na odmor, 2-3 dana…na odlične palačinke (smeh). Nikad u mom životu neću zaboraviti Zvezdu!
Hvala ti na odvojenom vremenu i veliki pozdrav u ime svih Zvezdinih navijača.
Hvala i tebi za intervju i kad već mogu, uz tvoju pomoć,, pozdravljam sve koji su bili u toj sezoni u Zvezdi i sve Zvezdine navijače.
Share this...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *