CZBG Forum

Четврт века без Дражена

Аутор: Владимир Станковић, kosmagazin.com

Сећам се као да је било јуче. Иво Накић, на крају сезоне коју је провео у ТДК Манреси, преспавао је код мене у Барселони. Устао је неуобичајено рано. Затекао сам га у дневној соби са сузама у његовим плавим очима. Нисам стигао ни да питам шта се десило, сам ми је рекао:

– Погинуо Дражен Петровић…

Вест коју нико никада није желео да чује саопштио му је неки минут раније Данко Цветичанин. Несрећа са трагичним последицама догодила се дан раније у Немачкој, али до многих је страшна истина стигла дан касније…

Данас је 25 година од када нема Дражена Петровића. Као и за свим људима који су били успешни у ономе што су радили боље од других остало је дело, сећање на једног кошаркашког виртуоза, на “кошаркашког Моцарта” како га је својевремено, у јеку  највеће славе, назвао Енрико Кампана, новинар “Газете дело Спорт”. Недавно сам у Београду, током Фајнал фор турнира, видео Драженову (и Ацину) мајку Бисерку. Била је са унуком Марком, Ациним сином. Она је свој живот од тог кобног 7. јуна 1993, посветила очувању сећања на Дражена. Са највећим задовољством поклонио сам јој два примерка моје последње књиге, биографије 101 великана европске кошарке међу којима је, наравно, и Дражен. Она је мени поклонила дрес Нетса са бројем 3 који је носио Дражен…Сликао сам се госпођом Бисерком и Мирјам Потербин, мајком Луке Дончића кога многи сматрају највећим талентом од времена “Моцарта”.

Сећам се када сам први пут чуо за име Дражена Петровића. Негде ујесен 1979, на почетку новог шампионата Југославије, Шибенка је гостовала у Београду. Тренер-играч био је Зоран-Мока Славнић. На терену, одмах после меча, новинарма је рекао:

– Има у Шибенику један клинац који ће бити бољи од Киће и мене… Велики је таленат а воли да ради, врло је амбициозан. Зове се Дражен Петровић, запамтите то име.

Запамтио сам. Неколико месеци касније, 29. децембра 1979, у дуелу Шибенка-ОКК Београд 15-годишњи Дражен Петровић дао је свој први прволигашки кош. Дао га је преко руку Рајка Жижића, тешког центра од 210 центиметара. Тај кош тачно је одсликао карактер будуће звезде светске кошарке: урадио је нешто што је изгледало немогуће, нелогично, изабрао је најтежи пут јер је од најраније младости волео изазове. Уместо да се заустави и шутне пре евентуалне блокаде, забио се под кош и параболом надмудрио ривала.

На Европском јуниорском првенству 1981. у екипи са Велимиром Перасовићем, Стојком Вранковићем, Зораном Сретеновићем, Сашом Радуновићем… Дражен је неуморно “трпао”: 31 поен против Финске, 41 против Шпаније, 42 Израелу, 37 Француској, 43 Грчкој… Укупно 227 поена, просек 32,5.

Био је то тек почетак каријере која је, на жалост, потрајала само 14 година. После Шибенке играо је у Цибони, па Реалу, био је међу Европљанима-пионирима у НБА, прво у Портланду где Мајк Данливи није умео да види каквог играча има. Вероватно је схватио кад је видео Дражена у дресу Нетса са просеком од 22,3 поена и 45% за три поена (75/167). Био је пред потписивањем новог уговора у НБА док му је Панатинаимкос нудио “пола Акропоља” да обуче зелени дрес. У његовом стану у Њујорку родитељи и брат Аца нашли су имена три клуба: Њу Џерсија, Њујорка и Хјустона. Аца мисли да је Дражен био најближи преласку у Њујорк.

Дражена сам први пут видео у мечу Партизан-Шибенка 1980. Гости су неочекивано победили 99-100, о чему сведочи ова фотографија коју сам добио из Драженовог музеја у Загребу, али рекао бих да смо ту слику објавили у “Борби” у којој сам тада радио. Млади Дражен, са осмехом на лицу, чува лопту и велику победу. Од тада сам га гледао много пута, у Шибенки и Цибони и, наравно, репрезентацији. Када је служио војни рок у Земуну био је чест гост на утакмицама Партизана, понекад смо стајали иза коша и ћаскали. Желели су га сви водећи југословенски клубови, али одлучио се за Цибону јер је у њој већ био старији брат Аца, а тренер Мирко Новосел имао је визију стварања великог тима. Био му је неопходан лидер, и нашао га је у Дражену. Сећам се меча Цибона-Лимож у некадашњем Купу шампиона. Французи су водили 27-43 кад је Дражен у 7 узастопних напада погодио 7 тројки и окренуо ток утакмице. На крају је било 116-106 за Цибону, а иза Драженовог имена стајала је цифра 51. Незаборавно.

Можда ће звучити као јерес, али на мојој листи најчистијих кошаркашких талената Дражен Петровић није на првом месту. Предност дајем Креши Ћосићу, Драгану Кићановићу и Мирзи Делибашићу, али да сам био тренер увек бих у свом тиму, у првој петорци, пожелео Дражена. Великог играча чини комбинација талента и карактера, Дражен је имао оба елемента. Био је такмичар, победник, амбициозан, на терену није признавао никога, ни рођеног брата Ацу. Када је овај са Цибоном долазио у Шибеник на вратима некадашње заједничке собе било је написано: “Непријатељу улаз забрањен”.

Какакв је карактер био Дражен сведочи прича Владе Ђуровића, тренера Шибенке у чувеном поништеном финалу 1982. против Босне. Шибенка је стигла -19 и две секунде пре краја, при резултату 81-82, судија Илија Матијевић досудио је више него сумњив фаул Сабита Хаџића над Драженом. Ђуровић је узео тајмаут и, слутећи проблем који може настати, сугерисао Дражену да погоди само једно бацање и да меч уведе у продужетак који би Шибенка вероватно добила. Дражен није хтео ни да чује. Погодио је оба бацања, заокружио учинак на 40 поена, Шибенка је добила меч, Васил Тупурковски поделио је медаље, уручио трофеј “Политике”, а сутрадан сазвао ванредну седницу преседништва КСЈ и поништио утакмицу због судијске грешке… Наложено је одигравање нове, на неутралном терену у Новом Саду.

Вративши се у редакцију окренуо сам кућни број Петровића у Шибенику, чини ми се да се прво јавила мама Бисерка, потом ми је дала Дражена. Када сам му рекао каква је одлука, категорички је тврдио:

– Ја нећу ићи у Нови Сад, а верујем да неће ни Шибенка!

Тако је и било, Босна је била сама на терену у дворани СПЕНС и постала “административни” првак.

О Дражену се зна готово све. Предводио је Цибону до титула првака Европе 1985. и 1986, са Реалом је освојио Куп купова против Снајдера из Казерте са 62 поена за 45 минута на  терену. У јединој сезони у Реалу остварио је просек од 28,2 поена.

У мају 1992, пред Олимпијске игре у Барселони, добио сам задатак да за “Мундо депортиво” направим разговор са њим пред пријатељски меч Каталонија-Хрватска. Сачекао сам хрватски тим на аеродрому, не без дозе неизвености јер Дражена дуго нисам видео, а у међувремену се у бившој заједничкој држави догодило толико тога. Није било проблема, био је љубазан, добио сам интервју. Последњи пут гледао сам га на Олимпијским играма, Хрватска је стигла до финала пошто је претходно у полуфиналу у финишу надокнадила 8 поена мањка у мечу са ЗНД, Заједницом независних држава. Два последња, одлучујућа поена дао је Дражен са линије пенала.

Последњу утакмицу одиграо је за Хрватску 6. јуна 1993. у Вроцлаву на квалификационом турниру за Европско првенство. Словенија је победила Хрватску, а Дражен је дао својих последњих 30 поена. Наредног дана, са картом до Загреба, изашао је из авиона и сео у кола у којима ће завршити свој млади живот.

Дражен је, на известан начин, био “двострука личност”. На терену лав, борац, фајтер, максимално амбициозан. Ван терена је био тих, лепо васпитан млади човек који није запостављао образовање. Као играч био је универзалан, могао је да игра на позицијама 1 и 2, по потреби и 3 јер је имао све: технику, шут, визију, чак и скок. Увек је био беспрекорно физички спреман, још у Шибенику устајо је у 6 да би пре школе одрадио свој индивидуални тренинг. Био је класични “килер”, увек гладан кошева. Није му било важно против кога игра, његов циљ увек је био исти: дати што више поена. Тако је са 112 поена напунио кош Олимпије, није му било важно што су Љубљанчани због казне дошли са јуниорским тимом.

Ушао је 2002. у “Халл оф Фаме” у Спрингфилду, међу кошаркашке бесмртнике. Ми који смо имали срећу да га познајемо и гледамо памтићемо га и бити захвални за све тренутке радости које нам је приуштио својим кошаркашким умећем.

Дразенове бројке:

1979/80, Шибенка        16 утакмица, 13 поена, просек 0,8

1980/81-Шибенка         20/39/2,0

1981/82-Шибенка         24/392/16,3

1982/83-Шибенка         31/758/24,5

1982/83-војска

1984/85-Цибона          27/878/32,5

1985/86-Цибона          30/1241/ 41,4

1986/87-Цибона          25/932/37,3

1987/88-Цибона          24/860/35,8

Укупно југословенска лига       197/5.113/ 26,0

1988/89-Реал Мадрид  36/1026/28,5

1989/90-Портланд        77/583/7,6

1990/91-Порланд/Њу Џерси    61/623/10,2

1991/92-Њу Џерси     82/1691/20,6

1991/92-Њу Џерси     70/1564/22,3

Укупно НБА: 290/4.461/15,4

НБА плејоф:     29/297/10,2

Репрезентација Југославије 1982-1990 155/3.258/21,0

Репрезентација Хрватске 1992/93        40/1004/25,1

Све укупно: 747/15.159/20,3

Пхото: Приватни албум

Share this...
Tweet about this on Twitter
Twitter

Остави коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *