Istorija KHK Crvena zvezda: Bogdan Dabović

Dragi Zvezdaši, nadamo se da ste uživali u svim dosadašnjim intervjuima koje smo za vas uradili i tako vas podsetili na dalju i bližu istoriju našeg hokejaškog kluba. Ne nameravamo da se zaustavimo. Imamo još intervjua koji su već spremljeni za vas, a neke ćemo tek da radimo i verujemo da ćete u njima uživati.

Ovaj put donosimo vam intervju sa bivšim golmanom Crvene zvezde, Bogdanom Dabovićem, sa kojim smo se videli u Sarajevu, i verujemo da ćete (posebno vi stariji) za trenutak da se vratite u neka lepša vremena i prisetite se kako je sve to izgledalo 80-ih godina. Sa Dabovićem smo razgovarali i o trenutnom stanju u hokeju koje nažalost nije ni blizu onoga kakvo je bilo nekada.

Bogdane, tvoji počeci…

Jedna će stvar delovati ko naučna fantastika – ja nisam znao da klizam. U četvrtom sam razredu osnovne promenio školu. Došao sam u novi razred gde sam zatekao njih četvoricu u odeljenju koji su igrali hokej. U susednom odeljenju ih je bilo još. Bili su tu Piperski, Vatovec, Filipović, Saša Kosović, a u odeljenju pored je bio Mitrović Zoran. Nekako sam se sa njima uklopio, kao sa školskim drugarima, sa kojima sam do danas ostao nerazdvojan. A onda sam počeo da branim na malom fudbalu. Bio sam negde, peti razrd, oni početak šestog. I kažu oni meni, mi igramo hokej, a fali nam golman, pa kao, ajde ja da branim. I odvedu oni mene da ja gledam utakmicu. Svidelo mi se na Tašu, strašna utakmica, Zvezda, Partizan i ostali što su igrali utakmice…Druga liga, borili su se za ulazak u Prvu. Rekli su mi da imaju problem jer nemaju golmane (pionirima je trebao drugi golman). A tada su bile samo tri selekcije – U14, U18 i seniori, nije bilo smene kao sada, na svake dve godine. Kao, je l’ bi ti došao, malo da budem na golu i ja odem. E, pre toga, odvedu oni mene na građansko klizanje i tu me ubiju! Stave me na klizaljke i zavrte me. Kako sam tada udario o ogradu, još uvek pamtim, iako je od tada prošlo četrdeset godina. Šilja je bio trener i rekli su mu: “Ovo je naš drugar koji bi hteo da se pridruži. Brani dobro u fudbalu, pa bi mogai i kod nas”. Kaže on meni da se skinem i izađem da klizam. Ja izađem na klizaljkama i držim se uz ogradu. Mislim da je Šilja umro kad me je video na ledu ali hajde, kao nema veze. Bio sam malo uporniji nego druga deca i zadužio sam opremu. Krenuo sam da treniram, treniram i treniram i de fakto krenuo sam da igram hokej sa više od 11 godina što je za današnju decu naučna fantastika jer oni izlaze danas sa tri godine na led. Nisam ja jedini. Bilo je tkvih slučajeva tada. Slavko je, koliko znam, isto kasno krenuo da trenira.
E onda su se dešavale neke okolnosti – tako da te povrede i bolest Ivana Tomića, pa se drugi golman povredio, Božić Dule on je u Torontu sada, tako da je silom prilika došlo da ja za dve i po sezone debitujem za prvi tim. Ne da sam zaslužio kvalitetom ali takve su bile okolnosti i zadesio sam se na klupi kao rezervni golman, pa su me pustili da branim i to je uspomena za ceo život.

Da li si u to vreme imao nekoga ko ti je bio uzor?

Da, još jedna stvar. U zgradi pored mene živeo je Tomić. On je stariji od mene. Išli smo u istu onsovnu školu i znali smo se iz dvorišta. Znao sam da dobro brani i gledao sam naše golmane. I Rale je bio, ali je on tada već bio u godinama, ali najveći utisak na mene je ostavio golman Celja, Žbontar. Njega se sećam sa sa zgrevanja jedne utakmice na Tašmajdanu. Igrali su Celje – Zvezda, on je tada branio i za reprezentaciju. Bio je izvanredan, pa mi je ostao u sećanju. Prestao je da brani zbog neke povrede, ali Žbontar je bio vanserijski golman. I on mi je ostao, onako, u sećanju. I onda smo krenuli. Posle toga sam stalno trenirao sa prvim timom, što zbog zasluga, što zbog okolnosti, pa sam verovatno zato brže i napredovao. U tom društvu sa mnom našao i Milan Vatovec, što se tiče prvog tima. Krenuli smo tako da treniramo sa starijima. Imali smo uzore. Šile je bio kapiten ekipe. Njegov stariji sin je moje godište, što je samo po sebi bilo čudno. Bili su tu Ilić i neki mlađi igrači. Svejedno, dosta je starijih billo.

1976. godine, kad je krenulo rađanje te ekipe. ’78. se u martu se zatvorio Tašmajdan, a otvorio se Pionir da bi se održalo svetsko prvenstvo. Mi smo tamo prešli, igrali smo tako Zvezda – Partizan u pionirskom sastavu, posle su seniori igali na otvaranju dvorane. S one strane, u Partizanu su imali jednog Piperskog, a sa njim je bio Boban Aleksić, Denić. To je ta neka generacija ’63. godište. Sa ove strane, u Zvezdi, su bili Milan Vatovec, Mitrović, ja…ovi momci iz razreda, i još dosta momaka koji su bili u školi sa nama. Krenulo se tada sa ozbiljnim treniranjem. Leda je bilo mnogo više nego što je bilo na Tašmajdanu – dva i po puta duže je trajala sezona. Počeli smo da dižemo kvalitet. Imali smo u totalno amaterskim okolnostima dosta profseionalnih obaveza. Imali smo dovoljno leda, išli smo na pripreme, imali smo opremu. Ljudi koji su vodili klub sve su doveli na svoje mesto – Moša Atanasijević Moma Kovačević, Dule Novaković i još nekoliko njih, kao Prohaska. Bilo je tu još ljudi koji su pomagali. Uhvatili su se toga kao lični projekat kluba Crvena zvezda i digli ga, za naše uslove, na jedan zaista neverovatan nivo. Jednako su bili bitni kao i oni na ledu. Onda smo krenuli da malo ozbiljnije igramo i treniramo. Pokazivali smo neke rezultate, ali i dalje smo kaskali za Slovencima koji su već decenijama imali dvorane i sistem rada. Onda se desi da je već početkom ’80./’81. je napravljen presedan jer su u reprezentativne selekcije bili pozvni ljudi iz Beograda – a to je generacija Ivan Tomić iz Zvezde, Bojan Milovanović Boka, tu je Lazar Dunda. To su ljudi koji su nogom otvorili vrata i dokazali da imamo nešto što se radi u Beogradu, što može da konkuriše Slovencima (možda su tu bili neki igrači iz Zagreba). Rale je nastupao već i na ozbiljnim hokejaškim takmičenjima u vreme kada smo svi imali iste uslove. Posle su oni dobili terene i naravili dvorane i napravilo se bar 15 godina razlike gde nismo mogli da im priđemo reprezentativnim selekcijama. Onda je došla jedna generacij, došao je i Čaba Ladocki. Kengur isto. To su ljudi koji su otvorili vrata- To je opet rezultat velikog rada. Pričam o beogradskom hokeju. Kvalitet je uslovio da se miksujemo. Išli smo iz Zvezde u Partizan i obrnuto. Iza njih je došla moja generacija, nas nekoliko iz Beograda…to su dva godišta bila. Vanja, Gile, Mića posle dolaze, i neki od njih su dogurali sve do seniorske reprezentacije. Ivan Tomić je bio pozivan za seniorsku reprezentaciju, ja jednom. To je bio vandredan uspeh, a ja sam pozvan u vreme dok sam igrao u Bosni. Oni su tada dominirali i to što smo stvarali nije im bilo simpatično, ali je to nagovestilo jednu promenu. Mlađe snage su bile malo presečene vojskom. To je malo odložila napredak. Pojavio se tada i Salij, koji je došao da luži vojsku iz Slovačke (iz Nitre) i počeo je da trenia sa nama. Ukpirali smo koga imamo na ledu i maznuli smo ga. Ladocki je došao na studije u Beograd. Tako smo kompletirali ekipu koja je dovela do smene generacije. Ozbiljna smena. Ljudi više nisu mogli da prate ozbiljne obaveze, npr. Protić, Novaković. Tada je uspeh Zvezde kulminirao u sezoni 84/85. To je bila sezona koja je dala rzultate svega što smo radili nazad deset godina. Bila je to sezona za pamćenje jer sve ono što smo radili prethodnih godina dalo je rezultata.

Foto: KHK Crvena zvezda

Kako iz ove prespektive sada vidiš prvu, istorijsku, pobedu nad Jesenicama koja je ostvarena te sezone?

Ima tu nekoliko stvari. Čitao sm izjave drugih saigrača iz tog vremena i svako ima svoje viđenje. Govorili su nam tada samo jaki jer imamo strance. Da demantujem to malo – izgubili smo to finale, ali imali smo Kup Jugoslavije na kome smo tukli Olimpiju bez stranaca i izgubili od Jesenica u finalu. Mi smo 15 dana kasnije (posle finala u prvenstvu) igrali Kup u Mariboru i bez Kroulija i Vilijamsa, opet smo bili u finalu. To što je Zvezda napravila u Bogradu od igrača, bilo je vredno pomena. Ima raznih viđenja, posebno od strane drugih ekipa.

A slavlje nakon tih pobeda?

Svaka je utakmica slavljenja u Nani i u Knez Mihajlovoj gde je Cveja. Ali uglavnom su u Nani puštali snimak utakmice. Prve pobede se ne sećam, ali se sećam kraja – sve je to bilo proslavljenjo, veliki uspeh, šok za Slovence. Ali sve je to došlo kao rezultat svega što smo radili. Sezona je bila duga. Mi smo na kraju došli da možemo da ne uđemo u finale. Realno, mislim da je Slovencima više odgovralao da igraju međusobno kao prethodnih 15 godina, jer bi i dvorana bila punija. Mi smo im se tu umešali i napravili im problem u dve utakmice sa Olimijom i jednom sa Jesenicama. Završni deo pred plej of imali smo neke pehove u poslednje te dve – tri nedelje. Otišli smo u Ljubljenu da igramo sa Olimpijom. Rale i ja smo bili, sećam se, tada sam se pridružio. Izvukli smo tu utkmicu 3:3, a gubili smo  2:0, čak mislim i 3:0 i izvukli smo 3:3. To mi je lepa je uspomena. Imali smo par dana kasnije ključnu utkmicu sa Jesenicama. 6:5 se završilo i o to je bila ključna gde smo izbacili Olimpiju. To je bila utakmica koju pamtim. Čudan početak, ali se završilo jako dobaro za nas. Tad smo otišli u superfinale. Mislim da je superfinale moglo da bude mnogo bolje ali mislim da psihički nismo bili spremni. Ušli smo u to kao da smo sve završili, kao da smo prezadovoljni do tada urađenim. Iz ove moje perspektive tu je bilo taktičkih grešaka koje su po meni neobjašnjive, ali…

Koliko je Tomić falio u finalu?

Pa, me znam. Bio je bolestan već nekih mesec dana. Pitanje je šta bi bilo da je bio u punoj kondiciji, da je bio spreman…sigurno bi puno značio. Ta utakmica je počela tako što je trebalo on da brani i na samom početku je rekao da ne može, pa sam ja uskočio. Ali eto, čovek se razboleo.

Drago Mlinarec mi je rekao da su u Jesenicama veoma ozbiljno shvatili sve to što se dešava i da su borbenu gotovost podigli na najviši mogući nivo. Kaže da im je i trener tada rekao da mogu da izgube od Olimpije, ali nikako od Zvezde i Partizana.

To je njima bio jedan presedan koji se desio posle dugog niza godina, Nisu oni bili spremni za to, ali smo ih “pripremili” za sledeću godinu i za Partizan. Ali stvarno je to bio šok za njih. Olimpija je i godinu dana kasnije doživela šok u Sarajevu. Zvezda je te sezone tukla nekoliko puta i Jesenice i Olimpiju i zaista ne znam kada im se nešto tako pre desilo. Pokazali smo im ozbiljan hokej. Sve je to imalo ozbiljne konsekvence, i na reprezentaciju i na sve. Onda je Dušan Ilić posto selektor, ali nije ga htela sreća. Slovenci mi sada kažu da se nikada nije desilo da je na svetskom prvenstvu repezentacija koja je slavila tri pobede ispala iz grupe. Osvojili smo 5 bodova i ispali iz grupe. Iz B grupe… To sam tamo čuo. Imali smo igrače koji su u reprez ostavili traga – Piperski, Radović, Boka, Oaza, Dunda…

Od bivših igrača čuo sam da su svlačionica i zadnje sedište u autobusu bila posebna mesta gde su se događale i rađale anegdote.

Putovalo se jako puno. Tek kad sam došao ovde u Sarajevo sam napravio pregld putovanja i shvatio sam da smo znali da pređemo i po 25 hiljada km. Tad sam ukapirao što mi na kraju sezone nije bilo dobro. Od Skoplja do Jesenica i u krug. To je bilo jako puno. A da bi bilo rezultata, ekipa je morala da diše kao jedan. Bila je tu hijerarhija. Znalo se ko ge sedi u busu. Mi smo bili u sredini, kao klinci. Ovi najstariji na zadnjim sedištima igraju karte. Rukovodstvo napred,a ,i kao klinci smo bili tu pri ruci ako treba nešto da se radi. U svlačionici je bila takv atmosfera, a to pokušavam da objasnim ovim mlađima što igraju sada, gde smo namerno dolazili po sat pre i posle ostajali. Bilo je šale, zezanja. Svako zna da pukne u hokeju u nekom momentu. dođe do krize i jednostavno pukneš – dešavalo se i dešava se. Bilo je incidenata, ali je bilo mnogo lepših anegdota. Tu su bili Sale Jankovć, Bubnić i Mile kao kapiten, Šile naravno. Onda su polako izašli Šeremet i oni koji su bili stariji. Kada su ostali Sale i Slavko oni su komandovali svlačionicom. Bilo je tu uvek šale, zezanja…

Vanja Čečen mi je pisao o tuči Prusnika i Pašića…

Vanja je sve bisere pisao. Pametan dečko…
Darko Prusnik je glasio za najjačeg čoveka u Ljubljani. Taj je prevrtao fiće kad se napije. Ja sam bio u svlačionici kad je poludeo.  Vidi kuke u zidu i sa dva prsta ih uvezao. Tajac je bio. Niko ne sme da se javi. Onaj tunel ka Mežaklji, ima šipke koje su uvijene, ona ogada kod ulice. Iščupao ih je, jednom kad je bio besan. E takav je lik, kome niko nije smeo da priđe, on je udario na Pašića. Krenuo na jednu stranu, pa se iznenadio…vidi da ne može. Pa, krenuo na drugu stranu, vidi opet ne može, i onda ga pustio.

Prusnik je posle igrao za Zvezdu.

Da…igrao je. Ivan i ja smo se jako razočarali, nisu nam ni rekli, samo smo u novinama pročitali

Čečen, Vatovec i ja smo gazili poslednju paradu, 9. marta ’85. u Beogradu, posle toga je bila vojna vežba. Tada sam i pročitao. Tako sam i ja otišao u Bosnu. Na žalost, tako se završilo.

Foto: HK Bosna

U Bosni si igrao sa Giletovim starijim bratom, pokojnim Sašom Kosovićem.

Kole je bio ovde, Boban Aleksić je bio ovde (u Bosni). Umro je mlad, od srca, pre pet godina, 2013. godine. Ovde smo imali jako lepe uspomene iz Sarajeva. To je bio nastavak moje karijere.

Sadašnji selektor Bosne i Hercegovine, a tadašnji igrač Bosne, Džokat, bio je najbolji strelac u prvenstvu.

Kolja mi je to rekao. Vodi se kao najbolji strelac po sezoni u istoriji hokeja Jugoslavije. Imao je 70 poena,a igrao je za Bosnu. Od toga su uglavnom bili golovi jer mu je Džekson dodavao. Džokat je imao uglavnom golove, a ovaj asistencije.

Te sezone više gledalaca je znalo da bude na hokejaškim utakmicama Bosne nego li na košarkaškim, iako je u Skenderiju dolazio šampion evrope, ekipa Cibone.

To nam se osvetilo posle u sportskom društvu Bosna. Imali smo taj uspeh i taj problem. Ta sezona je bila strašno dobra za Bosnu. Sa Medveščakom je bilo 6 hiljada, sa 5:0 smo ih pobedili. Mi smo kao legija stranac bili. Ova trojica su bili fantastični, ali stvarno fantastični. Hejvort je bek kakvog nisam ideo! Odigrali su fantastično, a svi ostal i ja, koji smo izvisili iz nekih drugih sredina, takođe smo imali želju da se dokažemo. Sezona je bila fantstična, rezultat je bio takođe. Partizan je tad osvojio šampionat, ali mi smo imali pobedu u Zetri. Znam da je kad smo igrali u Zetri, imali smo 4 hiljade ljudi, a Bosna protiv Cibone oko 400…u isto vreme su se igrale utakmice. Žao mi je što to nije potrajalo, ali nije moglo da potraje. Ta jedna sezona je bila fantastična, a sve iza toga nije više bilo dobro. Malo smo mi morali da spustimo loptu.

Za golmane kažu da su posebne “biljke”, posebni karakteri…

Ta fama postoji u celom svetu. Moram da priznam da sam naišao na dosta kolega koji su čudni, pa opravdavaju takav stav. Ali pozicija u hokeju je dosta drugačija. On jedini na terenu koji ne komunicira sa igračima i trenerom. Branjenje je potpuno druga tehnika od klizanja. U fudbalu i rukometu golman može da se pridruži napadu, a ja ne smem preko plave, niti mogu da klizam kao oni, oprema je potpuno drugačija, tehnika je drugčija. Golman je, po svim statistikama, igrač kome se na treninzima posvećuje najmanje pažnje, a od kojeg se najviše očekuje. Posebna psihologija golmana mora da bude – tako makar kažu analize u knjigama. Mora to bili čovek koji ima određene mane ili pak kvalitete, zavisi kako se gleda. Može da se isključi u jednom trenutku. E sad, taj neko se isključi i kada ne treba (smeh).

Ali od strane igrača ste zaštićeni kao beli medvedi…

Tako je pravilo bilo. Kada krene tuča golman mora da se skloni. Ako njega izbace, tim je u problemu. Igrače možeš da zameniš. Znalo se to, pa su kidisali na golmane. Zato tu bekovi preuzmu stvar.

Kada zvanično završavaš karijeru?

Ja sam završio karijeru kad se Jugoslavija raspla. Što bi rekao Janković – to nije bilo više to. Uslovi su se dosta pomenili u Beogradu, ali sve je krenulo tu nizbrdo, sankcije itd. Nije bilo tog žara. Imao sam tu sreću i manu da sam igrao u najuspešnijeg perioda Zvezde i jugoslovenskog hokeja i nisam imao želju da dalje budem tu. U dvoranu nisam ušao nekih 9 godina i nisam jedini. Ružno zvuči, možda, zbog momaka koji su se trudili, ali to nije ni ličilo na ono što je mene držalo u hokeju.

Image result for bogdan dabović

Hokej je definitivno u krizi. Seniorsko takmičenje se prošle sezone odigralo na mišiće. Da li kao direktor takmičenja misliš da ima spasa za ovaj sport?

Imali smo sastanke sa Svetskom federacijom u poslednjih godinu dana. Sastajemo se kao Balkanske asocijacije, da bi nam se glas više čuo. Razlika u kvalitetu je velika. Od Turske, preko Makedonije koja nema hokej, pa do Slovenije koja igra top viziju i zadnja dva Olimpijska turnira. To je neverovatan raspon. Hrvatska, Srbija, Rumunija – mi smo na sredini. Svetska federacija je pokušavala da ima univerzalan pristup u svim zemljama…za ove slabo razvijene hokejaške zemlje. Mi smo im objasnili kako stvri stoje kod nas. Slovenci igraju Ol sa 7 dvorana, a mi igramo srednju kategoriju sa dve dvorane i naši rezultati su premašili infrastrukturu. Ne mogu da primenim nešto što vi propisujete, a može da se uradi u Austriji ge, na primer, ima 30 dvorana. Voleo bih da imao perspektive. Volim taj sport i trudim se da pomognem. Ali bojim se da možemo da uradimo neke stvari samo do određene granice. Kad bi se pojavila neka još dorana, neki centar, bilo bi bolje, mogli bi nešto da uradimo. U moje vreme mi smo tukli Mađare sa po 15 razlike. Tad je sve bilo drugačije. Danas su Mađari top divizija…ulaze i ispadaju kao Slovenci.

Dakle, sa jedne strane nam fali infrastruktura. Danas se zbog prbolma sa dvoranama pojavilo sledeće. Klubovi, osim Crvene zvezde koja ima sve kompletne sastave u svim uzrastima, prestali su da imaju u16 i u18, čak nemaju ni seniore… Vojvodina još i skupi seniore, ali nema 16-icu. Sve je to na mišiće. Analiza čime raspolažemo je neophodna. Moj zaključak je – da bi napravili ceo kostur kakav i treba da je za ovu godinu (a imamo dobru 8-icu i 10-ku, evo npr. Erste banka nas prati i organizuju se turnir), momci su neki prerasli 10-ku i ušli u 12-icu, možemo da napravimo ozbiljnu ligu u 12-ici.  Prošle godine smo imali 5 ekipa u 14.ici. To je bilo i više nego ok. I ove godine imam 5 ekipa u 14-ici, ali imam samo jednu 16.icu koja ne može da igra sama sa sobom. Dešava se da dečaci koji su igrali prošle godine 14-icu ove godine imaju 15 godina i nemaju gde da igraju.Da pauziraju godinu, teško. I onda napuštaju hokej što nam se dešava iz godine u godinu. Ne radi se o velikom broju igrača, mimo Zvezde.  Radi se o 10-15 igrača iz ostalih klubova. Ja sam onda predložio klubovima da ovu godinu ne igramo 14-icu, nego 15-icu da oni koji su igrali prošle godine mogu da igraju u kompletno istom sastavu. Neće tu biti razlike u kvalitetu da bi nekome ugrozili rezultate, ali da igraju sva ta deca, da ih spasemo i sačuvamo u hokeju. Sledeće god da se vrati selekcija 14-ice, a svi koji su igrali 15-icu će igrati 16-icu. Moja je računica da će bar tri ekipe imati imati 16-icu, pa ću moći da napravim prvenstvo. Pa onda opet pravim presedan i umesto 16-ice pravim 17-icu, tako da za tri godine imao 18-icu. Niže kategorije stižu i sve je na svom mestu. Teorijski zvuči izvodljivo, logično i jedino moguće u ovom trenutku. To ćemo da krenemo ove godine, sa u8, u10, u12 i u15, a za seniore ne znam šta ćemo da uradimo. IHL ligu igraju Zvezda i Vojvodina i oni će u okviru te lige da igraju 4 puta. Predlžio sam da sednemo svi zajedno, ja kao direktor takmičenja, Savez i da vidimo ša ćemo, Kakoo to da izvedemo jer liga mora da postoji.

Činjenica je u poslednjim godinama bilo tenzija koje su izlazile izvan domena hokeja. Postoji li šansa da čelni ljudi, pre svega Zvezde i Partizana, nađu neki model i dogovor kako bi se stvari vratile na svoje mesto?

Ja bih voleo da to može i da se tonapravi. Ne učestvujem u tim razgovorima, ali mislim da je problem u viđenju šta je dobrobit hokeja, šta je pravi put. Treba se ipak napraviti strategja ka pravom putu i onda da se u tom pravcu deluje. Razumem i jedno i drugo stanovište i to traži ozbiljnu analizu. Razumem Zvezdino stanovište. Zvezda ima kvalitet koje treba izgurati. Ima tu gro igrača koji su 18-ica, 20-ica i seniori. Nisu to sve Zvezdina deca, ima tu momaka i iz Novog Sada, generacija ’96. godište. Ali sa druge strane oni ne mogu da opstanu sami. To teba da se razume. Ne može Zvezda da bude jedini klub. One sekunde kada stranic osete da ovi nemaju alternativu, počeće da uslovlajvaju na načine koji su možda i neprihvatljivi. Sa druge strane njihova dužnost, ili bolje da kažem bilo bi lepo da pokušaju da izvuku iz bule i ostale klubove. Da ih nateraju da igraju, da se stvori liga. Mora se imati ekipa, takmičenja. U neko normalno vreme – gde je normalan razvoj, napredak…ako iz juniorske ekipe ubacim trojicu u seniore i po kvalitu, ne samo po godnama, to znači da imamo vrlo kvalitetnu školu. Ako dođem u situaciju da mi cela juniorska ekipa treba biti seniorska, onda sam u nekom problemu, imam znli ozbiljan problem. Mi ovde nemamo alternativu. Momci ako ne uđu u prvi tim, napuštaju hokej. Mi nemamo B ligu, nemamo ništa. Ali to je bilo i u moje vreme.

A šta je sa klubovima kao što su Taš, Vitez, Beostar? 

Ugasili su se zbog finansija.

Projekat HK Beograd. Da li je mogao da se napravi neki kompromis koji bi ostavio u životu taj klub, a da ne našteti Zvezdi i Partizanu?

Sa strane sam to sve gledao, ni u jednom segnemntu nisam učestvovao. To je bio odvojeni projekat. Mislim da je presudna stvar bila, pre svega otvorene karte. Dogovor klubova je morao biti sa otvorenim kartama. Interesi, viđenja, strategije su različiti. Da je Beograd postigao bolji rezultat i ušao u plej of, bilo bi drugčije. Ta zašto nije ušao u plej of, to nisu krivi klubovi. Led su dobili i suviše kasno i tu je trebao da odreaguje Beograd kao grad i tašmajdan. A kada su stali na led, liga je tada već počela. Posle mesec dana su krenuli ozbiljno da igraju, ali izbljeno je osam utakmica i to je bilo nenadoknadivo. To ih je koštalo ulaska u plej of. Da su imali led u avgustu, da su u setembru ušli spremni, da su ih poslali 20-30 dana u Češku, Slovačku, na led, bilo bi drugačije. Da su došli spremni, imali bi drugi rezultat, Plej of bi drugačije izgledao, a ovako je bilo samo nezadovoljstva i pitanja čemu sve ovo.  Mislim da su ti faktori sa strane su uticali da ceo taj projekat ne zažvi kao ideja. Druga je priča ko je šta imao od ideja.

Kako ti se sviđa ova naša ideja oko istorije hokejaškog kluba Crvena zvezda i hokeja uopšte?

Kao što si i rekao, meni znači puno i drago mi je da tako nešto postoji. Rado se sećam tog perioda, jako lep hokej se igrao i lepe su uspomene…moje lične i mojih prijatelja sa kojima sam igrao, sa kojima sam  još uvek u kontaktu i sa kojima se čak družim na ledu. Nadam se da će i drugima da znači da pročitaju i da se upoznaju sa tom istorijom, da vidi šta se nekad dešavalo i da isprve neke greške.

Neki veterani su mi rekli da bi voleli kada bi se organizovala neka utakmica sa Bosnom u Sarajevu, pa da se malo sedne i da uz koje pivo krenu da se prepričavaju anegdote. Ima li šanse za to?

Mi smo imali neko okupljenje povodom neke godišnjice. Imli smo takvih okupljanja. Viđali smo se, dolazili smo. Moja ekipa, Drvene nogice, iako smo raštrkani po svetu, ali dolazili smo. Zadnjih godina ne, jer ih malo ima, vreme čini svoje, više ne treniraju…realno ko zna u kakvom su svi stnju. Sa Džeksonom sam se čuo, on je sada advokat u Kanadi. Zasto da ne? Uvek mogu to da pokrenem u Beogradu, stalno ih pozivam, ali je teško okupiti se. Zvezdini su oko 70% van zemlje ili nisu u stanju da igraju. Ali, bez problema bih to organzvao. Bilo je februara ove godine neko okupljanje. Naša veteranska liga je bila deo neke ruske organizacije. Napravili smo spektakl i bilo je nezaboravno.

Share this...
Tweet about this on Twitter
Twitter

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *