CZBG Forum

Istorija KHK Crvena zvezda: Uroš Banović i Ivan Jovanović

Poštovani zvezdaši i ljubitelji hokeja, ovaj put imao sam priliku da razgovaram sa dvojicom bivših hokejaša Crvene zvezde čija su karijere nekako čudnovato bile slične. Rođeni beograđani, igrali jedno vreme zajedno na bekovskim pozicijama, proveli skoro identičan broj sezona u Zvezdi, bili članovi šampionske generacije 2004/05, dve sezone igrali zajedno u skopskom Metalurgu i igrali zajedno u reprezentaciji. Pred vama je intervju sa Urošom Banovićem i Ivanom Jovanovićem.

Image may contain: 7 people

Kada vam se karijera već tako isprepletala, recite mi da li je tako bilo i na samom početku vašeg bavljenja hokejom, kada ste bili klinci?

Ivan: Ja sam počeo 84-te i od tada smo nas dvojica praktično zajedno na ledu. Ne sećam se baš najbolje tog perioda samog početka, ali pamtim neke detalje. Jutarnje termine i roditelje koji su nas oblačili u opremu. Prijateljstvo se brzo razvilo i ostalo do današnjih dana.

Uroš: Taman koliko si stariji, toliko si ranije i poćeo 🙂 Baš tako nekako, od samog početka smo se nekako isprepletali.

Kako se kod vas dvojice rodila ljubav prema ovom sportu i kako su tekli vaši dečački dani što se hokeja tiče?
Ivan: Moj početak bavljenja ovim sportom je bukvalno bila igra slučaja. Klinci, sa kojima sam se družio u kraju, jednoga dana nisu bili kod kuće kada sam došao po njih da se igramo. Otišli su na hokejaški trening u Pionir, a ja sam se vratio kući. Ispričao sam ocu tu priču i on me je pitao da li bih i ja otišao na led. Već posle par dana bili smo u Pioniru i tako je sve počelo. Interesantno je da je moj prvi izlazak na trening škole hokeja bio u terminu Partizana, jer su i klinci bili tamo. Prvi i poslednji naravno (smeh) Njih dvojica su ubrzo prestali da dolaze, a ja sam ostao. Posle toga kreće priča u Zvezdi koja je trajala preko 20 godina.

Uroš: Mislim da je većina nas slučajno počela da trenira hokej. Želeo sam da idem na klizanje i kao dete koje je došlo iz inostranstva i koje slabo razume srpski jezik, pogrešno sam upisao vreme. U tom momentu završen je bio trening prvog tima Crvene zvezde, a počinjao je trening škole hokeja. Trener Dušan Ilić, inače prijatelj iz detinstva mog oca, pžonudio je da izađem na trening, ali da slušam trenera, a ne da klizam za svoju dušu. Dopalo mi se i iz treninga u trening došlo je do preko 20 godina aktivnog igranja.

Image may contain: 2 people
Foto: Uroš Banović

Uz koga ste u to doba odrastali na ledu i ko vam je kao klicima bio najveći uzor?

Ivan: Moji prvi koraci na ledu bili su uz Gaju i Gavrana koji su me naučili osnovnim elementima hokeja, a pre svega dobrom klizanju što je osnova u ovom sportu. Kasnije, kako je vreme prolazilo, to je svakako bio Dušan Ilić Ilke.

Uroš: Zašto ti odgovaraš za obojicu 😀 Inače, želim da napomenem da još uvek igramo sa profesorom Gavranom hokej. 

Kao seniori igrali ste na bekovskim pozicijama. Da li su vas na te pozicije usmeravali još u mlađim kategorijama?

Ivan: Ne. Moja priča je specifična jer sam ja praktično, do seniorskog tima, igrao kao napadač sa Borisom Danonom i Jovicom Rusom u navali. U jednom momentu, negde 1994/95, Vitalij Stain je počeo da radi sa mnom i na poziciji beka. Meni je to bilo interesantno i već 1995. igrao sam kao bek na svom prvom seniorskom prvenstvu u karijeri, u prvoj postavi sa Igorom Trifunovićem u tandemu, što je bila velika stvar za mene. Od tada, pa do kraja karijere, igrao sam kao bek.

Uroš: Postava, u kojoj smo dugo igrali zajedno, bila je zaista bez premca. Čak smo kao juniori igrali za prvi tim u istom sastavu – levo krilo Boris Danon, centar Jovica Rus, levo krilo Ivan Jovanović, desni bek Goran Pavlović Senfulja 🙂 i na levom beku moja malenkost.

Da li je, kako ste rasli i počeli da igrate za starije selekcije, konkurencija bila velika i da li se bilo teško izboriti sa pritiskom koji je pratio te dane i put ka prvom seniorskom nastupu?

Ivan: Moja generacija, 1977. godište, bila je dominantna u periodu koji je prethodio seniorskom hokeju. Mi smo zaista bili uspešni, kako u domaćem prvenstvu, tako i u reprezentativnom hokeju. Zvezda je uvek davala dosta reprezentativaca u omladinskom hokeju. Voleli smo to što radimo i dobro nam je išlo. Uvek je bilo pritiska da damo svoj maksimum, ali mi smo uživali u tome.

Uroš: Ja sam igrao sa njima 🙂

Image may contain: 2 people, people smiling, people playing sports
Foto: Uroš Banović

Ko je od trenera najviše uticao na vaš razvoj u tom periodu?

Ivan: Kao što sam već napomenuo, na mene lično najviše je uticao Dušan Ilić Ilke i kasnije, svakako, Vitalij Stain. Njegovim dolaskom u srpski hokej, stvari su se zaista promenile na bolje. Harizma koju je svakodnevno prenosio na nas je nešto što nikada neću zaboraviti. Tada sam razmišljao samo o hokeju i svakoga dana sam čekao da dođem u Pionir, obučem opremu i krenem da uživam u svemu tome.

Uroš: U početku, definitivno, Ilke, a onda Vitalij. To su dva čoveka kojima se zahvaljujem za moje hokejaško znaje i ljubav prema sportu.

Da li ste u tom periodu imali prilike da gledate neke video snimke hokejaških utakmica iz perioda bivše države? Da li ste slušali o starijim legendama ledenih ploha i da li su vas priče o nekima od njih možda inspirisale za vaš daljnji hokejaški razvoj?

Ivan: Slabo koliko se ja sećam. Sve što smo imali su sećanja, iz perioda SFRJ, kada su Zvezda i Partizan punili dvoranu Pionir i kada se tražila karta za hokej. Tada smo gledali tekme između beogradskih timova i Medveščaka, Olimpije, Jesenica…to su bili prava vremena ovog sporta. Legende sam imao prilike da gledam, a o njima sam kasnije i slušao. Na moj razvoj i podsticaj u hokeju najviše su uticali treneri koje sam napomenuo, a igrači koje sam gledao, kao mali, su pomogli da zavolim ovaj sport i ostanem toliko dugo u njemu.

Uroš: Nikada nisam imao idola već je ljubav prema ovom sportu bila inspiracija. Snimci su bili baš retkost, ali gledanje hokeja uživo, to je nešto što je ostalo u sećanju.

Kada krećete sa seniorskim nastupima i sećate li se svoje prve seniorske utakmice? Kako je to izgledalo? Osećaj je sigurno bio fantastičan.

Ivan: Moj prvi nastup za seniorski tim Crvene zvezde je bio derbi sa Partizanom 1994. godine. Odigrao sam samo nekoliko smena u celoj tekmi, ali sam u jednoj od njih, čistom srećom, postigao gol. Pak se odbio posle šuta beka, sa plave, od nečijeg štapa pravo do mene i ja sam ga prosledio u prazan gol. Toliko sam se radovao da mi je to kasnije bilo smešno. Ali to se pamti zauvek.

Uroš: Eto vidite, svog gola se seća, a moje asistencije ne. Pa ko je šutnuo sa plave? 🙂 Znate, kao igrati za prvi tim je uspeh, a igrati za prvi tim Crvene zvezde je čast. Taj osećaj nije moguće rečima opisati.

Foto: Uroš Banović

 

Ko vam je iz tabora protivničkih ekipa bio najtež za čuvanje?

Ivan: S obzirom da sam većim delom karijere bio igrač koji je trebalo da napada protivnički gol, a manje da se brine o odbrani, više pamtim da su imali problema sa mnom, nego ja sa njima 🙂 Kasnije, kada sam promenio mesto u timu, svakako su to bili stranci koji su nastupali za protivnike u domaćoj ligi. Oni su pravili razliku i parirati njima bilo je najteže.

Uroš: Bilo je tu, pored stranaca naravno, i zaista dobrih domaćih igrača. Izdvojiti nekog od njih bi bilo teško, ali u svakoj generaciji bilo je igrača koji su se izdvajali svojim znanjem i umećem. Dok smo bili mlađi, svi stariji igrači su bli noćna mora.

Derbi utakmice su uvek bile pune intenziteta. Neke se pamte, neke se žele zaboraviti. Kojeg derbija se najradije sećate, a koji bi voleli da se nije nikada odigrao?

Ivan: Prvi derbi i prvi gol, to ću uvek pamtiti. Od Partizana sam i gubio, ali ne bih mogao da se setim da mi je neki poraz posebno teško pao. S obzirom da smo već uveliko igrali ligu Srbije i povremeno međunarodne lige, najvažnije je bilo da igramo hokej koji je uveliko krizirao.

Uroš: Derbi – od prvog u mlađim kategorijama, do seniorskih duela je uvek bio meč za sebe. Koja god da je ekipa bila favorizovana na papiru, nikada ta prednost na ledu nije tako lako davala rezultate, pa su se dešavali i porazi i pobede.

Verujemo da ste za vreme provedeno u Crvenoj zvezdi imali dosta anegdota kojih se rado sećate. Npr. neki stariji igrači poput Šumenkovića i Čečena su nam ispričali anegdote iz svog vremena. Možete li čitateljima malo da dočarate šta se sve događalo na ledu i van njega u vaše vreme?

Ivan: Moja karijera u HK Crvena zvezda, kroz sve njene selekcije, podrazumevala je i mnogo putovanja. Kako u zemlji, tako i izvan nje. Prilikom jednog odlaska na gostovanje u Rumuniju, u okviru Balkanske lige koju smo igrali, izgubili smo se negde u rumunskim Karpatima. Bila je zima, sneg je padao i na sve to autobus se, posle nekoliko sati lutanja po putevima, pokvario. Svi smo izašli napolje da trčimo po snegu kako se ne bismo smrzli od zime. Na kraju se sve završilo dobro, u smislu da smo stigli tamo gde smo i krenuli, ali o rezultatu te utakmice ne bih da govorim 🙂

Uroš: Nemoj da zaboraviš da se dešavalo da smo i gurali autobuse 🙂 Jedna od anegdota je i nošenje, kroz pola Evrope, kočnice za vagone u svojoj opremi, do nekih anegdota koje će ipak ostati samo između nas 🙂 Svakako, naše druženje na ledu, i van njega, je drugarstvo koje traje i dan danas.

Sa Zvezdom ste osvojili titulu prvaka države u sezoni 2004/05. Sećate li se tih finalnih utakmica sa Vojvodinom? Kako je sve to izgledalo? Neki vaši saigrači (Aleksić, Bogdanović, Buri) su nam već malo to dočarali. Kako ste vi sve to doživeli?

Ivan: Tu sezonu uvek ću pamtiti. Kako po tituli, koja se vratila u Beograd posle nekoliko godina, tako i po činjenici da je to bila moja poslednja sezona profesionalnog bavljenja hokejom. Te godine Vojvodina je važila za favorita u finalnoj seriji, ali i mi smo bili dobro spremni. Tim je bio uigran i treneri koji su nas vodili (Ilić i Koljenšić) znali su kako da nas dodatno motivišu. Ne sećam se da je neko od nas posebno iskočio kvalitetom u tim utakmicama, ali baš to i smatram razlogom što smo uzeli pehar. Bili smo ekipa. Svako je dao svoj maksimum i radio je ono što je trener od njega zahtevao.

Uroš: Za mene je ta sezona bila više nego drugačija i za pamćenje. Te sezone sam bio na odsluženju vojnog roka, ali sam uz specijlane dozvole Ministarstva Odbrane izlazio na treninge kluba i reprezentacije, na čemu sam im i danas zahvalan. Jako naporna sezona koja je donela dugo čekan trofej i to uz samo jednog stranca u timu, što je bio presedan znajući da se godinam titula zadržavala u Novom Sadu, baš iz razloga pojačanja iz inostranstva, što je sportska svakodnevnica i danas, ali mi smo uspeli.

Uroše, ti u sezoni 2006/07 ideš u Beostar, a nešto kasnije zajedno ste se obreli u skopskom Metalurgu. Kakvo iskustvo nosite iz Makedonije?

Ivan: Ja sam se našao u toj priči na Uroševu inicijativu i ta epizoda je došla kada sam već uveliko prestao da igram iole ozbiljan hokej. Više je to bilo druženje i neko novo iskustvo, nego li želja za igranjem pravog hokeja. U svakom slučaju bilo je interesantno.

Uroš: Naš prvi trener, Dušan Ilić, osniva klub i moja želja da mu se zahvalim na svemu što je za mene uradio na početku karijere  i pomognem koliko sam mogao, me je preselila na kratko u Makedoniju. Ali kao što je već Ivan rekao, profi karijera je bila završena nakon osvajanja titule sa Crvenom zvezdom.
Metalurg je jedan jako zahtevan projekat koji je na sebe preuzeo još jedan zaljubljenik u ovu igu, sa ovih edž-Yu prostora. Gospodin Nikola Tasev oformio je tim sa momcima iz Skoplja i igrao bugarsku ligu, a onda i novooformljenu Balkansku ligu. Želeo je više uspeha sa nadom da razvije sport. Angažovao je tri igrača iz Srbije, tri Slovenca (među njima i Jure Vnuka reprezentativca Slovenije), jednog Rusa i osvojili smo ligu. Ja sam proglašen za najboljeg beka. Želja je bila da nastavimo saradnju, ali ovaj kratki Kambek je samo zaokružio jednu lepu karijeru. Vreme je bilo da se mlađima ostavi mesto u timu i da se okrenemo samo igri za svoju dušu, sa drugarima u Drvenim Nogicama i Noćnim Pticama.
*slike iz BAHL lige

Recite mi malo više o vašim reprezentativnim danima i koje svetsko prvenstvo najradije pamtite?

Ivan: Odigrao sam mnogo utakmica za reprezentaciju, u svim njenim kategorijama. Ako bih neko prvenstvo morao da izdvojim to je svakako Litvanija 1995. i moj prvi nastup za seniorski tim SRJ. Ekipu je vodio Stain i to je verovatno bio najbolji sastav ekipe čiji sam ja bio član. Došli smo do finala te godine i spletom nesrećnih okolnosti izgubili od Litvanaca u finalu 3:1. Utakmica je bila prava borba, pred punom halom njihovih navijača. Pravi hokej se igrao te godine. Ceo taj ciklus, od priprema do tog finala, nikada neću zaboraviti.

Uroš: Prvi nastup za reprezentaciju U18, pa onda definitivno reprezentacija genaracije ’79. i turnir u Beogradu. Ciklus koji je trajao skoro pa godinu dana, tim koji je igrao senirosku balkanksu ligu, kao vid priprema ekipa koja je disala kao jedan, i ono za šta svaki sportista živi – osvajanje zlatne medelja pred prepunim Pionirom. Moram spomenuti jednu činjenicu, Pionir je bio ispunjen do poslednjeg mesta sat vremena pre početka utakmice, što je nešto što se retko dešavalo u 40 godina ovog klizališta. 

Image may contain: 2 people, people smiling, people sitting, child and outdoor

Uroš i Ivan danas?

Ivan: U životu se trenutno bavim nekim drugim poslom, ali nikada neću prestati da dolazim u Pionir. Rekreairamo se u noćnim terminima sa veteranima HK Drvene Nogice i dobro se družimo. 

Uroš: Život ide svojim putem, ali ljubav prema hokeju je i dalje tu, pa smo kao tim na ledu dva puta nedeljno i putujemo po regionu na amaterske turnire, družimo se sa hokejaškom porodicom.
Image may contain: 14 people, people smiling

Kako ocenjujete stanje u srpskom hokeju danas? Da li vas brine budućnost ovog sporta? Posete su skromne, tenzije su na relacijama klubovi-Savez, klubova je sve manje…

Ivan: Nažalost, stanje u sportu nije dobro i ja lično ne vidim da mu predstoje bolji dani. Ipak, za nas kojima je hokej obeležio živote, uvek će to biti najlepši sport na svetu. Ko to nije doživeo ne može da razume o čemu pričamo.

Uroš: Dobro, Jovke dokle ćeš da odgovaraš mojim rečima? 🙂 Ovo non-stop radi. Zaista si omatoreo :D Nadam se da će hokejaški radnici naći pravi put i teškim radom uspeti da sačuvaju i uzdignu naš sport.

Planirate li da se možda bacite u trenerske vode?

Ivan: Ja sam angažovan u školi hokeja Crvene zvezde i radim sa najmlađim uzrastom, do osam godina. Ovaj posao mi prija, relaksira me na neki način. Uživam u radu sa klincima i trudim se da im prenesem, pre svega, ljubav prema ovom sportu. Za sada mi dobro ide.

Uroš: Za sada, ne.

Za kraj, recite mi da li ste imali priliku da pročitate intervjue koje sam uspeo da uradim sa bivšim igračima i kako vam se čitava ta ideja sviđa?

Ivan: Pratim Vaš rad, već izvesno vreme, i čitao sam intervjue koje ste do sada objavili. Ideja je sjajna i samo tako nastavite!

Uroš: Pratimo Vaš rad i nadam se da će biti još puno lepih priča.

Hvala što ste odvojili svoje vreme za ovaj intervju. Veliki pozdrav u ime našeg portala, svih Zvezdinih navijača i ljubitelja hokeja.

Ivan: Hvala Vama i pozdrav svim Zvezdinim navijačima i ljubiteljima hokeja!

Uroš: Hvala Vama i pozdrav svim Zvezdašima i ljubiteljima hokeja!

Share this...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *