CZBG Forum

Goran Radović Kengur: U Zvezdi smo imali najlepše druženje ikada

Poštovani čitaoci našeg portala, a posebno vi koji volite i pratite hokej i koji ste čitali sve intervjue koje smo do sada uradili, ovog puta razgovaram sa Goranom Radovićem – Kengurom, osobom koja je ostavila trag u jugoslovneskom i srpskom hokeju, i koja je po komentaru Igora Trifunovića  (na društvenim mrežama i naravno, u šaljivom tonu), starija od skadarlijske kaldrme.

Elem, istina je da kada sam počeo da radim ove intervjue za neke igrače mi je rečeno da bi bolje bilo da se nađu u istoriji našeg večitog rivala, ali ja ipak nekako pokušavam da se dotaknem svih onih koji su ostavili neki trag u Crvenoj zvezdi, ali i koji u krugovima domaćeg hokeja znače jako mnogo. Na primer, sigurno se sećate intervjua sa legendarnim Rašidom Šemsedinovićem. čovekom koji je u srcu zvezdaš, ali je skoro celi svoj životni vek proveo u taboru našeg najljućeg protivnika, Partizana. Tu su bili i intervjui sa malo mlađom gardom, Aleksandrom Kosićem i Urošem Aleksićem. Istini za volju, njihova imena se mnogo više vežu za crno-bele, nego li za crveno-bele boje, ali svi su oni pre svega veliki ljudi i sportisti, i kao što su nam redom rekli – oni koji pre svega vole hokej, najbržu kolektivnu igru na svetu.

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Gospodine Radović, pre svega  voleo bih da nam malo dočarate Vaše hokejaške početke, Vašu ljubav prema ovom sportu i ko je zapravo najviše uticao na Vas da se bavite ovim sportom.

Hokej sam počeo da treniram malo kasnije od ostalih. Desilo se da je moje društvo iz kraja počelo da ide na legendarni Taš. Zatražio sam od oca da mi kupi klizaljke. Pošto je njegov prijatelj Gaja vodio školu hokeja, otac mi je predložio da prvo odem na par treninga škole hokeja, pa tek onda na klizanje sa društvom. To je bila daleka 1974. godina. Ja sam tada već imao 12 godina. Prvi dodir sa ledenom pločom i hokejaškim štapom je za mene bila životna prekretnica. U to vreme sam trenirao košarku i fudbal, ali od tog trenutka za mene postoji samo hokej…ljubav na prvi dodir. Znači, sasvim slučajno sam otišao na taj tening i ljubav se rodila zahvaljujući Gaji (Gavrilo Mihajlović), jednom od najboljih klizača ikada i igrača Crvene zvezde, koji je sa neveovatnom energojom i entuzijazmom preneo ljubav ka hokeju na nas klince koji smo ga sa ushićejnjem gledali dok nam je pokazivao kako šta treba…

Odrastali ste u neko sretnije doba, kada je hokejaška liga bivše Jugoslavije imala klubove poput Jesenica, Olimpije, Zvezde, Partizana, Medveščaka i drugih klubova.  Sigurno ste i kao klinac išli na utakmice. Ko Vas je u to vreme najviše impresionirao i na koga ste se kao klinac najviše ugledali?

Da, odrastao sam u vreme kada je bilo puno kvalitetnih klubova. Sećam se Albina Felca. On je za mene tad bio kao mađioničar, sitne građe, mršav, omalen, ali niko ga nije mogao uhvatiti na ledu. Gledao sam ga i divio mu se…
Kada pogledate se ove distance, šta mislite da je u ono doba bilo bolje za klince koji su počinjali hokej (tj. šta je to zbog čega su postajali bolji hokejaši) i pored toga što su imali manjak leda i mnogo slabiju opremu nego danas?

Sa ove distance kad pogledam, mislim da je ono staro vreme bilo lepše, humanije… Ja am vrlo brzo, već posle dvadeset dana trniranja dobio poziv od  Partizana da se učlanim, što sam i učinio. Gospodin Tadija Arsić, u to vreme sekretar kluba, je pozvao telefonom i sa mnom i roditeljina dogovorio sve. Tako da sam prvi turnir odigrao već iste godine, u Subotici, možda mesec dana nakon prvog dodira sa ledom. U to vreme dovoljno je bilo da dete bude talentovano. Sve je bilo besplatno, i oprema (iskreno rečeno, već potrošena, dotrajala, ali nama najdraža) i treninzi, putovanja na utakmice, a kasnije i pripreme…sve je to bilo besplatno. Sada mi se često čini da je sport generalno, ne samo hokej, previše iskomercijalizovan. U ono vreme treninzi su bili oko 23 časa, pa smo sa hokeja dolazili kući u sitne sate, ali ništa nam nije bilo teško.

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Sa koliko godina krećete da igrate za seniore i sećate li se svoje prve utakmice?

Na moju sreću, pokazao sam se kao vrlo talentovan, i već 1977. godine, sa 15 godina, sam odigrao prvu seniorsku utakmicu. Igralo se u Novom Sadu, protiv Vojvodine, i dobili smo ih 10:0 ili 10:1. Buca Šemsedinović je dao tri gola i bio najbolji igrač na toj utakmici, a ja sam debitovao za prvi tim. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Iz svake generecaje je po nekoliko klinaca ostajalo u hokeju i zaigralo za prvi tim…oni najuporniji i najtalentovaniji. Za Partizan sam odigrao oko 30 sezona, tako da sam ispratio mnoge generacije. Igrao sam i sa sinovima od mojih starih hokejaša, a neki od njih (sinova) su prestali da igraju hokej pre mene. Bojan Šemsedinović, na primer, a sa nekima sam i dalje na ledu -Nikola Dunda, Bojan Milovanović, Stefan Ilić. Ja sam uveliko igrao sa njihovim očevima kad su se oni rodili, a sećam se dana kad su rođeni. Nikolu sam u rukama nosio kao bebu. Često u u sali kažem “Kud te ne ispustih onomad…”
Kao igrač Partizana sigurno da su Vam utakmice protiv Crvene zvezde bile ili najdraže ili najtužnije (u zavisnosti od ishoda). Koji derbi vam je ostao u pamćenju? U to vreme sigurno je da je u redovima Crvene zvezde bilo igrača sa kojima ste vodili “rat” na ledu. Pošto ste bili odbrambeni igrač, ko Vam je zadavao najviše muke iz Zvezdinih redova?
Što se rivaliteta tiče, bilo je puno Zvezdinih igrača kroz toliko godina. ’77, ’78, ’79 pokojni Šile je bio najveća muka za nas. Kasnije ’80-ih se pojavio Saliji koji je bio virtuoz sa pakom. On nam je zadavao muka… igrao je sa lakoćom i voleo da se nadigrava, pogotovo sa golmanima, kad izdribla odbranu. Već u to vreme sezona nam se produžava i zahvaljujući ledenoj hali polako hvatamo korak sa slovenačkim timovima. U to vreme ’84-’85 Zvezda pravi sjajan tim i prkosi Slovencima. Već ste dosta pisali na tu temu, ali eto da pomenem…
Meni je u pamčenju ostala jedna utakmica iz  sezone 83/84, kad sam dao tri gola i doneo pobedu Partizanu. 1985/86 Partizan pravi tim koji po prvi put, posle par decenija, donosi titulu u Beograd. Imali smo sjajan tim sa velikim brojem stranaca. Kostka, Bednaž, Matičuk, pa Slovenci: Kavec, braća Lomovšek, Lepša, Vidmar… Sve hale, gde god smo igrali, bile su prepune, tražila se karta više. Vrlo često je ostajalo par hiljada ljudi ispred hala. Kakvo lepo vreme…
U sezoni 86/87 prelazim u Zvezdu. Imali smo odličan tim. Nije bilo puno stranaca, ali je stasala jedna strašna Zvezdina generacija. Još uvek je igrao Sali, ali uz njega pojavljuju se neki novi klinci… Igor Kosović, koji je jedan od najvećih igrača i tehničara, zatim Nenad Ilić (“zli patuljak” ili što bi Sali rekao “trpaѕlik”), Vanja Čečen, a već se pojavljuju i Kolja Lazarević, Igor Poluga, Zoran Kožić, Grof, Bora Ilić, uz već ozbiljne igrače Vatoveca, Mitrovića, a i mog Landaru (Miloš Piperski). Tu je bio i Cveja koji nam je bio zadužen za dobro raspoloženje. Sećam se u Sarajevu ulazimo u diskoteku i Cveja prvi ulazi i kaže ”Ovi su sa mnom”. Vratari nas propuštaju i čujem u pozadini, kad smo već ušli, “A ko je ovaj, bolan?” U Zvezdi smo imali najlepše druženje ikada. Svi smo bili pravi prijatelji i provodili vreme i van leda zajedno. Sa velikom nostalgijom se sećam tih vremena. Možda mi je to najlepša sezona ikada.
Kasnije se pojavljuju novi, budući, nosioci Zvezde. Moram specijalno da podvučem jedno ime – Ivan Prokić, naš najbolji hokejaš ikada. U dve reči sam Vam sve rekao. Onda se pojavlju i Joca Rus, Nenad Milinković, pa onda puno novih mladih igrača… Leš, Balavi, mali Balavi…  Tako puno njih, sigurno sam mnoge i preskočio i izvanjavam im se zbog toga…

Ipak, kao što su neki igrači Zvezde znali da pređu u redove večitog rivala, tako ste i vi 1987. godine zaigrali za Crvenu zvezdu. Ko Vas je doveo u crveno-beli tabor i kako ste se uklopili kao neko ko je došao iz crno-belih redova?

Niko me nije doveo, već sam sam otišao u Zvezdinu kancelariju i potpisao pristupnicu, bez ikakvih uslova. Bili su u čudu…

Kao igrač Crvene zvezde, šta Vam je najviše ostalo u sećanju…utakmica, neki derbi ili nešto sasvim treće?

U Zvezdi mi je ostalo u sećanju druženje koje sam već pomenuo. Bili smo na ledu i van leda zajedno. Kasnije kad smo prešli u Partizan nastavili smo da takvim druženjem, ali sve je počelo tada u Zvezdi.

Ono što je jedna od najzanimljivijih stvari vezano za ove intervjue, jesu anegdote. neki igrači su ih s radošću ispričali, dok su neki ipak hteli da to ostane “sakriveno” od očiju čitalaca. da li vi imate neke anegdote koje rado pamtite, posebno mislim na tu sezonu dok ste igrali u Zvezdi, ali i u Partizanu i reprezentaciji.

Bilo je puno lepih trenutaka i dogodovština, ali evo jedne sa Univerzijade u Štrpskom Plesu iz ’87. godine. Kako smo imali dosta slobodnog vremena, između utakmica, koristili smo ga za skijanje. Naravno, pošto je i naš sport (hokej) zimski, nismo imali prilike da idemo na skijanja i svi smo bili apsolutni početnici. Na žalost, sad već pokojni Deba (Saša Andrić), ne znajući kako se tanjirača stavlja, on je umesto napred stavio otpozadi. Kad ga je cimnula napred, napravio je dvostruki salto i raspao se na sve strane. Urnebesno. Da je neko snimio i dan danas bi se puštao klip. I sad mi je smešno kad se setim. Zahvaljujući tome, nas nekolicina je morala u sobu na presvlačenje. A Pop kome je otpala skija, tražio je vez svukuda. Tek posle nekog vremena videli smo da mu je vez i dalje na nozi…

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Pre nego Vas pitam o Vašoj reprezentativnoj karijeri, da se osvrnem na projekte Beostar i Vitez. Elem, igrali ste i u jednom i u drugom klubu i ti klubovi su na neki način trebali da donesu kvalitet više srpskoj ligi i da je ojačaju. Ipak ni jedan ni drugi klub danas nisu “u životu”. Zašto? Šta se generalno, po Vama, dešava sa srpskim hokejom? Ima li izlsak iz ovonastale situacije gde trenutno Zvezda daje dva kluba kako bi se prvenstvo koliko-toliko održalo?

U periodu od 2000. do 2006. godine, bio sam i predsednik HK Partizan. Posle toga došli su novi ljudi sa novcem i novim apetitima. Partizan postaje ponovo prvak i preuzima primat od Vojvodine. To mi je poslednja sezona u Partizanu. Nisam mogao da se složim sa rukovodstvom. Rastali smo se na korektan način. Ubrzo se osniva Beostar i od samog početka sam bio tamo. Zahvaljujući  Duletu Novakoviću, zaživeo je jedan novi klub. Nismo bili prvaci, ali smo skinuli skalpove svim ekipama. Na žalost, usled ekonomske krize, bilo je teško održati seniorsku ekipu i posle 4/5 sezona Beostar napušta seniorsko takmičenje. Iduće sezone se ponovo okupljamo i, najviše zahvaljujući Bogdanu Jankoviću, ponovo formiramo tim Vitez. Sa puno muka, ali sa velikom ljubavi i odricanjima svih igrača, ipak opstajemo četiri sezone. Na žalost, dolaskom novog upravnika u hali, i bez imalo sportskog duha, oduzimaju nam svlačionicu i ne daju nam ulaz na led, iako smo sve naše obaveze izmirili. Rukovodstvo hale je naše uplate knjižilo za stare dugove Viteza sa kojima mi nismo imali nikakve veze… ali eto, preveslali nas i ugasili još jedan klub.

Šta je po Vama rešenje za ovakvo stanje u hokeju? Šta uraditi?

Teško je naći rešenje. Ljudi koji mogu (izuzimajući g. Đakovića) nemaju volju i interes da održe hokej. Ponekad mi se čini kao da namerno rade protiv interesa sporta. Ne znam, želim im sve najbolje, možda ja ne vidim dobro…

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Pre nego završimo ovaj intervju, recite nam malo o Vašoj reprezentativnoj karijeri. Šta najviše i naradije pamtite dok ste igrali za reprezentaciju? Da li Vam je neka utakmica ostala u posebnom sećanju?

Za reprezentciju sam prvi put zaigrao daleke 1979 godine. U raznim selekcijama sam igrao na sigurno petnaestak svetskih prvenstava. Od toga, nisam vodio evidenciju, ali sam bio kapiten iste siurno 7-8 godina. Utakmica reprezentacije koju pamtim je 2006. godina protiv Australije. Posebno mi je ležala njihova igra. Nenaviknuti na naše bezobrazluke i driblinge, često su ispadali smešni. Prodao sam im “nogicu”, gde sam trojicu “poslao po burek”, i još nekoliko puta razne “moše” i pri tom dao dva gola i namestio jedan. Cela naša klupa je navijala i veselila se. Na kraju sam proglašen igračem utakmice. Sve to u mojoj 45. godini. Rado se sećam toga. Često sam voleo te neke bezobrazluke, da bi razveselio saigrače. Draže mi je da “prodam nogicu”, nego bila šta.. znaju to moji saigraći.

Radović i Fetisov
Foto: Radović i Fetisov

Da li imate poruku za klince koji su se počeli da igraju hokej? Mogu li uspeti u ovom sportu pored svih ovih problema o kojima smo pričali?

Klinci koji počinju da igraju hokej nažalost nemaju neku perspektivu. Hokej u Srbiji je, nažalost, spao je na par ljudi koji pokušavaju svojim sredstvima da ga održe u životu. Tu pre svega mislim na gospodina Gorana Đakovića. Nažalost, ostali klubovi ne pružaju podršku (neki usled manjka sredstava, neki usled manjka ličnog interesa…), a hokej je vrlo skup sport. Ledena dvorana, skupa oprema, putovanja… Naravno, zagovaram da klinci istraju u hokeju, jer hokej je najlepši sport, a osim toga, opšte je poznato da je najbolji lek za pluća. Oni najtalentovaniji mogu otići negde u inostranstvo i uz stipendiju završiti škole i igrati hokej.

Što se tiče zabrane igranja, mislim da je to jedna mnogo tužna epizoda srpskog hokeja. Prosto ne verujem da je to istina… Nadam se da ta zabrane neće istrajati, jer je protivna svemu što sport propagira.

Za kraj, recite mi da li ste imali priliku da pročitate intervjue koje sam uradio sa bivšim Zvezdinim hokejašima i kako Vam se svej to čini?

Čitao sam dosta intervjua i baš sam uživao čitajući ih. Često me vrate u neka lepša vremena.

Gospodine Radović, hvala Vam na izdvojenom vremenu za ovaj intervju i veliki pozdrav u ime ekipe našeg portala i svih ljubitelja hokeja.

Hvala Vam Dario što to radite. Zahvaljujući Vama, hokej smo vratili iz zaborava.

Share this...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *