CZBG Forum

Хокејашка легенда Црвене звезде – Љубомир Георгијевић (2. део)

Љубомир Георгијевић, голман који је оставио неизбрисив траг у југословенском и српском хокеју, и у својој Црвеној звезди. Голман који је на лед излазио без кациге и није се плашио пака који великом брзином лети ка њему. Голман због којег су противнички нападачи чупали косе и радовали се голу као да су, у најмању руку, освојили светско првенство или злато на Олимпијским играма. Изузетна нам је част, као порталу, да смо могли да ступимо у контакт са легендарним Љубом и да објавимо други део његових мемоара.

Image may contain: one or more people
Фото: Љубомир Георгијевић

“Утакмица се играла у поподневним сатима.Трибине су полупразне, али већа група хрватских навијача из емиграције, изузетно гласних, искључиво погрдним речима нас је дочекала са пуно вулгарних опаски у вези са Титом и Дражом Михајловићем. Поред њих смо прошли без већих проблема или било каквих покушаја физичког напада, што је било и нормално јер смо сви носили уз опрему и своје хокејашке штапове, који су им указивали на могућност њихове употребе и у друге сврхе. Силазимо у један ходник где постоје троја врата од свлачионица. У једну нас смештају. Пространа и дивно чиста, са комплетним садржајем вешалица и места за одлагање остатка опреме, а да један-другоме не сметамо. По мало коментаришемо “дочек” и започињемо припреме и облачење опреме за утакмицу. Ја сам имао за сваку утакмицу исти начин припреме. Нисам излазио на терен докле год ми све подкошуље не буду добро наквашене знојем. По облачењу голманског прслука излазио бих у ходник и трчао са једног краја на други где би урадио двадест склекова, а затим трком на супротни крај ходника понављајући исти поступак. Протрчавао сам поред отворених врата противничке „њихове“ свлачионице, репрезентације Баварске. Врата су била широм отворена, а ходник препун мириса камфора који су употребљавали њихови масери за загревање играча. Кад год бих протрчао поред њихових отворених врата неко од њихових играча је стајао у довратку и уз смешек ми махнуо руком што је код мене изазвало пркос, знао сам да смо доведени да би они давали голове, а њихов савезни тренер бележио најлепше суперлативе у своју бележницу. У мом животу, све што сам радио значајно је било подигнуто на виши ниво ако је „неко” успео да ме изпровоцира и унапред предвиди-одреди мој пораз. Изашли смо на терен, утакмица је била изузетно једноставна. Играло се само на један гол. Тај гол је био мој. Да вам не бих много приповедао о свему, рећи ћу вам само да је крајњи резултат гласио 1:1. Сутрадан кажу да ни о једном спортском догађају, мање важном, није толико написано. Цела страна на „Спорт Велте”. Новине је донео Урош Крајчић, иначе играч хокеј клуба Загреб. Случајно се нашао у Минхену, прочитао и исподвалачио хемијском оловком моје презиме, што је у суштини било у сваком другом реду текста.”

Фото: Љубомир Георгијевић

“Када смо излазили са терена репрезентација Баварске је стајала у два реда пропуштајући нас да први прођемо поздрављајући нас типичним хокејашким поздравом, ударајући палицама о лед. Скидали смо опрему у свлачионици, када се на вратима појавио голман њихове репрезентације, сео је поред мене, прво ми је честитао на одбранама, а затим ме запитао да ли бих продао моје голманске штитнике? То су они штитници које ми је поклонио у Брну Вацлав Рихтер, насмејао сам се и рекао да ‘нису за продају’. Понудио ми је 500 ДМ и рекао: “За те паре можеш да купиш два пара нових штитника најбоље фирме ‘Кохо’“. Картко сам му објаснио да нема новца за који бих дао ове штитнике и рекао му како сам до њих дошао. Нисам пропустио да му кажем ‘да и медвед може да научи да вози бицикл, али не сваки’. Захвалио се и након поздрава свима отишао је из свлачионице.”

“Испричаћу Вам само још један пример, такође врло драстичан. Било је то у време пред светско првенство 1963. године у фебруару. У Југославију је дошла репрезентација Румуније под именом клуба „Штинца” како би се избегле церемоније пред сваки сусрет. Како су нам били у истој „Б” групи и велики кандидати за пласман у „А” групу, поред Пољске и нас, Југославије, дошли су да одиграју пријатељске утакмице са свим нашим прволигашким величинама Јесенице, Олимпија и Медвешчак, с тим да турнеју заврше са утакмицом против Црвене звезде у Београду.

Image may contain: one or more people and people sitting
Фото: Љубомир Георгијевић

Јесенице су победили са 12:2, Олимпију са 13:2, а Медвешчака са 14:1. Са таквим скором долазе у Београд на завршну утакмицу против Црвене звезде, која од ових наших клубова редовно губи са врло високим резултатом. Опет Вас нећу гњавити детаљима, само ћу напоменути да је неколико новинара долазило до мене, пре утакмице, да ме пита колико ћу отприлике ја примити голова? Са те утакмице имам три велике слике димезија 50×40 цм, донео ми је један од оних новинара који су ме пре утакмице питали о броју примљених голова. Главна слика на чијој и предњој и задњој страни све „пише“. На предњој свих пет играча румунске репрезентације је у ваздуху, скочили су да прославе победу у последњим скундама меча од 2:1. Можете замислити изразе њихових лица када смо се након кратког времена поново срели у Штокхолму, били смо чак у истом хотелу. Ми смо долазили и ушли у лоби док су они до тада безбрижно се излежевали по фотељама. Када су ме угледали не бих коментарисао њихове тренутне изразе на лицима.”

“Не могу, а да не споменем и још један куриозитет. Новинар Тодор Буља, проверени Партизановац, пише у Спорту колумну, извештај са утакмице Јесенице – Црвена звезда. Ништа необично изузев што уместо класичног наслова за догађај између два клуба пише: ЈЕСЕНИЦЕ –ГЕОРГИЈЕВИЋ 9:2.”

Једна епизода везана за тренера Пољака.

“Било је таквих догађања и много касније. Три године нисам играо хокеј. Започео сам своју каријеру лекара на специјализацији из ортопедске хирургије и трауматологије. Одлазио сам повремено на Ташмајдан да посматрам тренинге мојих некадашњих другова. И те вечери стајао сам сам у једној од ложа поред леда. Две или три ложе даље стајала је целокупна управа хокејашког клуба Партизан. Била је тишина. Чуло се само шкрипање клизаљки по леду. Ненамерно чујем да управа Партизана слаже некакав телеграм. Сада већ обратим пажњу и схватим да је то одговор на добијен телеграм од ХК Цеља из Словеније. Основни разлог овакве преписке је био долазак ХК Цеља у суботу, за два дана, на прву утакмицу разигравања за проширење лиге. Проблем: ХК Партизан нема тим. Цео тим је суспендован због напуштања терена у Љубљани након масовне туче. Управа пише одговор да је сагласна да преда меч без игре јер нема тим. То би довело до испадања ХК Партизана из прве лиге. Више за себе, али довољно гласно да ме цела управа добро чује, кажем: “Идиоти, ко Вама даје за право да уништите хокеј у Београду”. Окрећу се према мени и питају: „Љубо, зашто смо идиоти?”. Рекох „Ви сте били победници Купа Србије, победили сте ОХК Београд са 4:3 и отишли за Љубљану да играте финале Купа. Приређена Вам је туча због које сте напустили терен и самим тим били суспендовани сви до једног играча. Ко је са неким од Вас разговарао из ХК Цеља о предаји утакмице?“ питао сам. „Па нико. Само је Тадија, секретар клуба, на кућу добио телеграм да не зовемо судије и да их плаћамо, као ни да узимамо терен у закуп из истих разлога“ рекоше. „И Ви пристајете на њихов захтев?“ зачудио сам се. „Па шта да радимо?“ питали су. Рекао сам: „Дајте оставке и пустите неке друге људе који би могли да нешто ураде.“ „Па ако имаш неку идеју, реци нам.“ рекли су. „Ево, као прво: Тадија је на службеном путу, тако да није примио телеграм који су послали из Цеља. Примила га је Тадијина жена и ставила га у кухињи, у чинију у коју обично ставља све дописе који стижу Тадији за хокеј клуб. Па, када се врати, наћи ће га. Друго, други тим се припрема и ништа се деци не говори до пред сам термин за одигравање утакмице. Закуп стадиона се уговара нормално, судије ће доћи у тачно одређено време, што је и нормално. Једино се за овај телеграм не зна, јер Тадија је на службеном путу. Последње, како три године нисам играо имам право играња за седам дана. Сада треба да ме питате да ли хоћу да се региструјем за ХК Партизан.“ Објаснио сам им и дао предлог. Зачуђени су рекли „Немој нас мучити.“ Наставио сам „Како је сада петак, идемо кући код Моше Атанасијевића, који је секретар Београдског подсавеза, да му најавимо регистрацију свих играча које будемо покупили ноћас под данашњим датумом како би сви могли да играмо у следећу суботу против ОХК Београда.“ Речено, учињено. Сакупили смо девет играча, Неки су одавно престали да играју, Миша “кер”, осам година био је наш амбасадор негде. Блажа Мијушковић, (Партизан) престао да игра пре око четири године. Мита Манић (Црвена звезда) око три године. Миле Ђокић (Црвена звезда) такође око три године. Остали су све бивши играчи Партизана. Од сутра дан започели су тренинзи, два термина дневно – и Звездин и Партизанов термин. Тадашњи тренер првог тима Партизана био је Пољак (крило пољске репрезентације), који није могао да ме се сети ван леда, а играо је против мене у Стокхолму 1963.г. Када ме је видео у голманској опреми, на првом тренингу, само је поскочио: „Ти си бранио за Југославију против нас у Стокхолму? И ми и Румуни више смо се плашили тебе него целе ваше репрезентације.“ Рекао сам му: „Сећаш се сигурно како се све завршило. Ставили сте Курека, вашег центра високог близу два метра са убитачним „бенди” ударцен, на око четири метра испред мога гола, није клизао, само је чекао чист пас и слагао са те удаљености бенди за бендијем. И поред тога дочекали смо 18 минут друге трећине са нерешеним резултатом 1:1. Курек прима идеалан пас, даје себи мали фор и замахне, ја му излазим један корак у сусрет, гађа ме под леви пазух, где је такорећи немогуће бранити са те дистанце, Чиним једини могући покрет да зауставим тај убитачни ударац, извијам тело у леву страну и успевам, али грудњак не прати тај мој очајнички покрет, остаје у месту и ја подмећем гола ребра, падам у несвест, Курек прилази и пак преко мене убацује у небрањену мрежу. Мене на носилима одвозе у болницу где констатују серијски прелом ребара са леве стране. Шта мислите ко ми је дошао први у посету у болницу? Репрезентација Румуније, јер сутра нећу бранити против њих.”

“Долази волшебни дан субота. Сви смо на Ташу у време заказано за одигравање утакмице Партизан-Цеље. Присутни су судије, делегати утакмице све је по пропису и правилима такмичења. Једино Словенаца нема. Неко саркастично постави питање “да им се није нешто десило”, али остаде без одговора. Прође и тих дугих пола сата које предвиђају правила и тада се судије сложише да гостујућег тима нема те се утакмица региструје 5:0 за домаћина. Када је записник стигао у Љубљану, одмах се огласио Савез и запитао господу из ХК Цеља да ли је неко водио било какав разговор око предаје утакмице, са било којим чланом управе Партизана? Одговорили су како је и било. Није било разговора већ је само упућен телеграм на кућу секретара Партизана, на Тадију. Савез прихвата записник са терена и региструје утакмицу са 5:0 за Партизан. Хокејашки Савез Југославије не решава суспензију Партизанових играча јер је пред њима утакмица против ОХК Београда, кога је Партизан победио у финалу купа Србије са 4:3, што значи да ови реконвалесценти, два играча која нису била у саставу тима за финале у Љубљани и неколико играча из омладинског погона против таквог ОХК Београда, немају неке објективне шансе и дају какву такву шансу Словеначким клубовима. Започињемо тренинге како смо се договорили, два термина дневно. Сада ступа на сцену тренер ОХК Београда Зоран Штајнер, иначе бивши дугогодишњи голман ОХК Београда. Налази се са управом Партизана и наговара их да пусте клинца из другог тима да брани за Партизан, а они ће за то да победе тако да не покваре гол разлику од 5:0 коју сада Партизан има. Говори им: „Не мислите да овако сложен тим од реконвалесцената и деце може да победи ОХК Београд у коме играју три репрезентативца. Даље, има играча у ОХК Београду који нису дали гол Љуби док је играо у Звезди, како да им сада кажем немојте да дате гол Љуби, да не би покварили гол разлику Партизану?“ Ја то сазнајем много касније, када је све већ било готово. Управа није смела да ми предложи такву погодбу. Долази субота и та утакмица против фаворизованог ОХК Београда. Сви смо у свлачионици, углавном је тишина и сви се концентришемо и спремамо за окршај. Ја сам се већ загрејао и зној ме је пробио, комплетно сам мокар. Улази управа Партизана. Након поздрава “добро вече момци” настављају са “само немојте да покварите гол разлику”. Максимално изнервиран обраћам се управи: “Да ли је то све што сте имали да нам кажете као подршку. Ја нисам дошао овде да изгубим меч пре него што је и почео. Момци, ко хоће да сада изађе са мном на терен и да игра до последњег атома снаге онда за мном. Ко није у стању да донесе такву одлуку и то заједно учинимо, поштеније је да остене овде у свлачионици, да не бисмо на њега рачунали на терену”. Управа је тихо изашла из свлачионице. Поновио сам исти текст: “Сада стварно кажем, сви који желе да играју до крајњих својих могућности излазимо на лед. Ко није у стању да тако игра неће му нико никада замерити”. Проломило се ис свих грла: “Идемо”. Изашли смо на лед. Мало највернијих навијача се окупило на трибинама. Мада и они нису веровали у чуда. Ипак је против нас био уиграни тим у пуној форми пред крај сезоне, са пар репрезентативаца. Коначно је почела, испоставило се, историјска утакмица по мени, борба за очување београског хокеја. Тако сам је ја доживљавао. Од самог почетка играло се у нашој трећини, ретки су били покушаји контра напада. И тада као гром из ведра неба неко је од мојих побегао успаваној одбрани ОХК Београда и један нула за нас. Тада њихови играчи “губе живце” и сада почињу да шутирају на мој гол из свих позиција не градећи нападе и не стварајући идеалне шансе. За мене је то била идеална шанса да ме још боље загреју и подигну ми концентрацију. Утакмицу из ложе, поред банде, посматрају сви чланови управе и комплетан први тим (још увек суспендованих) играча Партизана. Нећу Вас држати дуго у неизвесности. Играли су се последњи минути утакмице, по обичају були испред мог гола са моје леве стране, пак осваја играч ОХК Београда и враћа га свом беку, овај у налету шутира “бенди”, педаљ висине од леда у мој супротни десни доњи угао, пуна снага и пак ме погађа несрећно у сам врх ципеле испружене ноге у одбрани и одбија се и враћа пред гол. Ја, нормално, проклизавам на десну страну и излазим из оквира гола. Пак се зауставља на око 2,5 до 3 м од средине гола. Мацан Пунишић изванредно крило ОХК Београда доклиза до пака, укопава се и из све снаге замахне да бендијем “поцепа” мрежу, због највероватније претходно више неуспелих покушаја, јер сада на голу нема никога, јер сам ја исклизао. Искористим ту његову “страшну” жељу и прекрстим ноге, десну преко леве испружене по леду, одразим се према празном голу, он шутира и тачно како ми је лева рука са хватаљком ишла напред, ухватим пак са те дистанце, упућен брзином ко зна коликом. Мацан је застао и погледао ме је у неверици. Окренуо се и прескочио банду и отишао у свлачионицу. Никада више није изашао на лед. Завршио је своју каријеру. Касније у разговору ми је рекао: “Знаш свега сам свестан, да сам ти дао изванредну прилику да реагујеш и ти си то искористио, али да сам те погодио у тело, или у било који део тела, било би ми лакше, али ти си тај пак ухватио у хватаљку. Извини, али ту нису била чиста посла. Ту је био или Бог или ђаво на твојој страни”. Никада нисам успео да га убедим да је то све случајност и голманска срећа, а моје правило број један гласи: “ако као голман немаш среће, немој стати између статива”. Утакмица је одмах након овог дешавања завршена. Резултат је био 7:1 за нас. То је тако ођекнуло у хокејашким круговима, а нарочито у Хокејашком Савезу Југославије. Одмах након извештаја са те утакмице, где је било и људи из Словеније који су наводно требали да потајно контролишу и известе Савез о евентуалном намештању резултата, Савез у истој недељи повлачи суспензију са свих играча Партизана и одмах имају право да наставе са такмичењем, али са гол разликом 12:1. и две победе. Следећа утакмица треба да се игра у Јесеницама против Крањске Горе. Рекао сам им тада: “Момци, ја сам свој посао обавио, сада сте комплетни и напред на ‘крилима славе'”. Сви су повикали у глас :”Шта? Не идеш да браниш у Јесенице против Крањске Горе?”. Рекох: “Аман људи, ту је Рале Шемсединовић, актуелни репрезентативац.”, али није вредело. Рекоше: “Молимо те, ти си наша највећа наостварена жеља, сада ћеш да идеш са нама да браниш”. Тешко жабу натерати у воду, пристао сам. Одлазимо у Јесенице, сви нас дочекују са пуно хвале. Имали су директне извештаје са утакмице. Излазимо на лед и ја се загревам. Судија ми прилази и саопштава да ја не могу да браним за Партизан јер моје исказнице нема. “Нестала је” и нисам бранио. То је био мој званични крај каријере. Можда и најбољи начин.”

Фото: Љубомир Георгијевић

“Опроштајну утакмицу за Црвену звезду нисам никада одиграо, а какав сам емотивац, сигурно бих плакао као мало дете. Овако је и најбоље.”

“Нисам Вам причао о нашим турнејама, све су биле испуњене дивним доживљајима. Главни козер и творац доброг расположења био је наш резервни голман Велибор Веља Белевић. На опаске које су му упућивали многи ”Вељо ти си стварно добар голман, али поред Љубе немаш никакве шансе да постанеш први голман”, одговарао је са „Ко Вама каже да ја то и желим? Свуда путујем, уживам у дружењу са целим тимом што ме чини изузетно срећним”. Како смо по целој Европи путовали углавном возовима то је време требало скратити читајући “Икс сто” романе, обично крминалне. Свако од нас је носио по неки и касније смо се мењали. Али када роман доспе Вељи у руке, прочита га и онда на почетку, одмах након десетак страна, напише хемијском оловком “келнер је убица”, тако да даље читање тог романа постаје неинтересантно. Или другу ствар коју је умео да уради…исцепао би неколико последњих страна, где је смештен расплет свих догађаја, и те стране је продавао за пар дојче марака. Вељини се нису баш слагали са чињеницом што се он бакће хокејом, а не даје бар уредно испите на Правном факултету који је студирао. Отац, правник, био је шеф Пореског одељења у Општини Палилилула. Једног лета Веља саопштава да га је отац запослио у Општини, у Пореском одељењу, на дисдтрибуцији позива пореским обвезницима.”Па добро Вељо, како ћеш сада са нама на припреме у Чехословачку месец дана?” “Не брините. Пред одлазак на припреме општина ће да ми уручи отказ”. Стварно, долазимо на железничку станицу, крећемо на пут, ево га и Веља са свим стварима, опрема и кофер са личним пртљагом. Сви смо га запитали: “Шта се десило?” “Па ништа посебно. Јуче ујутру је изнад мог шалтера, Пореске управе, освануо на чистом белом папиру, формата А4, фломатсером исписан текст ‘ПРИМАМ МИТО’. Последице предпостављате. Отац је био много љут. Одмах ми је уручен отказ”. Становао је у Далматинској улици, преко пута стационара студентског дома ‘Вера Благојевић’. Једне вечери, касно, ситна киша је падала, а он се враћао кући. Улаз је кроз зграду са великом капијом. Ушавши у мрачни хол пружио је руку да упали светло. Напипао је у мраку некога. Није му било пријатно и одмах је почео да виче: “Хајде напоље, морам да закључам капију”. Ту су се склонили од кише младић и девојка. “Јао, буразеру само још пар минута молим те видиш да пада киша”. “Добро, али када будете кретали дођи доле до краја дворишта и лупни ми у прозор и реци: ‘Богдане хајде да закључаш капију'”. Богдан је био зли комшија који се није сложио да се Вељи додели једна празна собица на тавану зграде, што нормално никада није опроштено. Седео је код себе у кухињи и у мраку тихо вечерао са отшкринутим улазним вратима, очекујући момка из улаза који ће Богдана да буди да закључа капију која се узгред никада није закључавала. После извесног времена чују се кораци по дворишту и тихо куцање у прозор: “Богдане хајде да закључаш капију” и одмах затим урлик: “Жено, дај ми пушку сад ћу скота да убијем”. Момак препозна да то није исти глас и брзо побегне. Мене је једном насамарио. Имали смо кондициони тренинг у лето једне године. Кренули смо кућама и тада ми је рекао: “Немој да идеш кући да би јео, хајде самном. Код мене ћемо појести по сендвич. Нема никога од мојих, па идемо да се нађемо код биоскопа Јадран са Жућком, Сијом Николићем, Гордићем, који су већ тамо.” Насео сам на позив. Стигли смо код њега кући, а он одмах са врата виче мајци: “Спреми нам по сендвич да поједемо, гладни смо као вуци.” “Немојте госпођо, ја нисам гладан”, покушавам да се избавим, али он наставља: “Знаш, код нас се сендвичи праве са кајмаком и прашком шунком”. Ја и даље покушаван да се избавим. Одбијам понуду. Међутим, мајка ко свака мајка каже: “Љубо, па ти га бар знаш. Што слушаш магарца?” Жена направи сендвиче и ја се ухватих за један. Веља устаде и отвори врата од суседне собе у којој је његова сестра седела са другарицама. Оне све погледаше према нама, а Веља рече: “Ево, довео сам једног да га нахраним”. Оне прснуше у смех, мени преседе сендвич и појео сам га страховито брзо, само да се бламажа заврши што пре. Рекох: “Вељо, хајдемо у варош”. Кратко ми је одговорио: !Ја вечерас не излазим”. Ипак смо остали пријатељи.”

“На путовањима увек нека досетка и шала која се памти. Између мањих места, по Намчкој, ишли смо локалним возовима, који су обично стајали у сваком насељеном месту. На перонима обично је било врло мало путника који су брзо улазили или излазили из воза. Стајање у тим местима је било два до три минута. Тада би Веља и Миле Ђокић, бек, изашли на перон и почели страховито емотивно да се као опраштају, грлећи се. Одмах би кондуктер дошао до њих и започео да их опомиње да то обаве што брже. “Шнел, шнеел”, орило се пероном. И када је воз већ кретао лагано, обојца ускоче у воз, а кондуктер обично остане на прагу вагона и гледа нас који све то пратимо кроз прозор воза. Кондуктер почиње да се крсти. Улази у воз не схватајући ништа.”

И тако завршава господин Љуба своје мемоаре које оставља млађима да читају и пробају да барем на тренутак отпутују у прошлост и виде како је то некада изгледало. А наш портал се побринуо да господин Љуба ипак “одигра” своју последњу утакмицу. Али о томе нешто више у наредним објавама које никако не смете да пропустите.

Хвала вам чика Љубо!!!

 

Share this...
Tweet about this on Twitter
Twitter

1 Коментар

Остави коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *