CZBG Forum

Павел Поправка: Постоји жеља да се још једном вратим у Црвену звезду

Крај ове 2018. године закључићемо са још једним хокејашким интервјуом. Верујемо да сте прочитали све претходне и да сте могли да уживате у читању о ближој и даљој историји хокејашког клуба Црвена звезда. За крај ове године одрадили смо интервју са још увек активним играчем, који је играо за нашу Звезду, али који тренутно није део наше екипе. Ипак, његова велика жеља је да се врати у наш клуб који је заволео свим срцем и да ту на неки начин заврши своју каријеру. Да ли ће се то и десити, остаје нам да видимо, а вама драги звездаши остављамо у аманет још један, по нама, сјајан интервју са Павелом Поправком.

Фото: Павел Поправка

Павел, рођен си у Русији где је хокеј дословно национални спорт. Да ли ти је било тешко да се у својим дечачким данима одлучиш баш за хокеј и како су изгледали ти дечачки дани и твоји хокејашки почеци?

Рођен сам у Русији у Новосибирску (Сибир). За мене, као дете, хокеј је био хоби као и за сву другу децу. То да ћу у будућности постати хокејаш, нико није могао да предвиди. У то време, па чак и сада, хокеј у Русији је од свих спортова заузимао прво место. Мислим да је други спорт по полураности био фудбал. Све у свему, увек сам волео спортове. Волео сам да играм. Читаво детињство сам провео на улици. Имали смо хокејашку игралиште у дворишту у којем су сви момци из комшилука играли фудбал лети, а хокеј зими. То су били и моји први кораци. Волео сам да гледам хокеј на тв-у – наш национални тим СССР-а, а касније и репрезентацију Русије.

Са седам година сам довео баку за руку у школу сибирског хокеја, гдје сам одрастао до 21 године. Ту сам доживљавао и победе и поразе.

Како си одрастао у том периоду од пионира до јуниора сигурно си имао некога ко ти је био идол, кога си волео и ко ти је био хокејашки узор.

У то време, репрезентација СССР-а је играла одличан хокеј. Сећам се трија КЛМ (Крутов-Ларионов-Макаров). Ови хокејаши су се буквално ругали својим ривалима. Свиђало ми се како игра и Валерије Каменски. И наравно, ту је и Вјачеслав Фетисов.

Знам да је Витали Стаин, као тренер, оставио велики траг у твом хокејашком животу. Опиши нам мало сарадњу са њим. Када је она кренула, шта си од њега највише научио?

У мом комшилуку, где сам одрастао, био је и један изванредан тренер који је у пре тога био совјетски хокејаш – Виталиј Стаин. Са њим сам се мало боље упознао када ми је било 17 година. З то време био је мој главни тренер у хокејашкој екипи Сибир-2. Под његовим водством у Сибиру-2, провео сам две сезоне. Године 2006. позвао ме је у Србију у један новосадски тим. Тако сам се први пут упознао са српским хокејом. Виталиј Иванович ме је много научио, како у хокеју, тако и у свакодневном животу, због чега сам му веома захвалан.

Фото: Павел Поправка

Колико је тешко у Русији опстати у сениорској конкуренцији? 

У Русији је много већа конкуренција у хокеју и није лако преживети у њему. Имао сам среће што сам са 16 година ушао у хокеј где нису били само млади људи, већ и одрасли хокејаши од којих сам много научио.

Тада није било МХЛ, али постојала је лига у којој су играли сениорске и сеоске екипе.

Наступао си за Новосибирск пре доласка у Србију. Колика је разлика биле од Руске треће лиге и нашег тадашњег такмичења у Србији?

Између српског хокеја и руске Прве лиге (трећа лига по рангу) је веома значајна разлика. У то време, ова лига је била подељена на регионе. Било је много тимова који су представљали ову лигу. Сада се, наравно, број тимова смањио и остала је једна зона, а тимови су распоређени по регионима. Тренутно је у лиги девет тимова за целу Русију.

У Србији остајеш три сезоне (Војводина и НС Старс). Како си се снашао? По статистици друга сезона у Војводини ти је била изврсна.

Провео сам три сезоне у Новом Саду. Услови су били веома добри. Са моје стране, било је потребно само да покажем своје хокејашко умеће. На многе начине, помогли су ми сви они људи који су били поред мене. Сећам се свих њих и ценим их.

Одлазиш опет у Руску трећу лигу, па се враћаш у Србију у редове нашег вечитог ривала. Искрено, када видим твоју статистику у Кристал Бердску, шта ти би да дођеш у Србију после тога?

Након три сезоне вратио сам се кући у свој родни град Новосибирск. Играо сам за ХК Кристал тим (Бердск). Био је то јак тим за ту лигу и наш регион. У истој сезони примио сам обавештење да ћу да добијем српски пасош. Пошто сам добио пасош, сложио сам се да играм за ХК Партизан  и, убудуће, за репрезентацију Србије. Када сам играо за Партизан, нисам играо дербије са Црвеном звездом. Те године Звездини сениори нису играли у домаћем првенству.

Пре него си дошао у нашу Звезду опет си се опробао у Украини, Казахстану и Русији.

Након сезоне проведене у Партизану, примио сам понуду за одлазак на првенство Украјине. Понудили су ми свог агента и бившег Партизановог играча Диму Гнитка (тренутно тренер деце у Партизану). Након непуне сезоне, преселио сам се у Казахстанско првенство у клубу ХК Арлан (Кокшетау), где сам имао срећу да радим са истакнутим тренером Леонидом Бересновим (латвијски стручњак).

Image may contain: 2 people, people smiling, people standing and indoor
Фото: Дмитриј Марклов и Павел Поправка

Откуд у Звезди? Ко те довео и како то да си се одлучио за наш клуб а да си претходно био у редовима вечитог ривала?

У Црвену звезду сам дошао сасвим случајно јер те сезоне нисам имао никаквих планова.  Разговарао сам се са Робертом Сабадошем, који је наступао у мађарском првенству и желео је да сазна више о овој лиги. Алекандар Јаковљевић је дошао код мене кроз неколико дана. Са њим сам се договорио да дођем у Црвену звезду са мојим пријатељем Дмитријом Маркеловом. На крају сезоне у Звезди, Дмитриј и ја смо били спремни да останемо, али нисмо добили конкретне понуде.

Реци нам мало о својим репрезентативним наступима за Србију. Који ти је најдражи? Чега се највише сећаш из тих наступа?

За репрезентацију Србије дебитовао сам 2012. године. Светско првенство одржано је на Исланду. На овом првенству смо заузели 5. место. Увек сам задовољан и срећан када сам у репрезентацији. Резултат, као што сам рекао, није оставио баш пријатне утиске, али, генерално, овај турнир ми се свидио и у будућности сам увиек покушавао доћи на ова такмичења.

Ко ти је у Србији, за време твојих клупских и репрезентативних наступа,био најдражи саиграч на леду, кога си од играча највише ценио и који тренер је на тебе оставио највећи утисак?

Током времена проведеног у првенству Србије и у репрезентацији, играчи као што су Игор Трифуновић, Бранко Мамић, Марко Сретовић, Милан Луковић, Марко Ковачевић и Марко Миловановић оставили су добар утисак на мене.

Који је тренер на тебе оставио највећи утисак док си био у Србији?

Тренер који био и селектор репрезентације, Марк Педерсен, оставио је највећи утисак на мена. Под њим сам провео припреме у Београду, неких 10-12 дана и одиграо сам једну-две пријатељске утакмице. Тада ми нису успели средити српски пасош и нисам могао да одпутујем са репрезентацијом.
Сваки пут када дођем у репрезентацију увек сам задовољан и драго ми је да видим домаће играче који су увек позизивни. Атмосфера је позитивна и сви увек дају свој максимум.

Да ли би волео да се поновно вратиш у Звезду?

Да, постоји жеља да се још једном вратим у Црвену звезду.

Пратиш ли рад нашег портала и како ти се чини сав овај наш рад о историји хокејашког клуба Црвена звезда?

Да, пратим ваш портал. Свиђа ми се како пишете. Тако и треба да буде када се тиче историје клуба и свега осталог.

Имаш ли неку поруку за спортске раднике у хокеју и неку поруку за навијаче Звезде?

Треба да буде много више људи који су укључени у хокеј и више навијача у халама. Јако мало је тога у овом спорту. Када имате публику на трибинама тада увек имате 6 играча на леду. Тај шести играч те увек гура напред и то ти даје снагу, и физичку и психолошку.

Хвала ти на одвојеном времену за овај интервју и надамо се да се видимо опет у Звезди.

Хвала вама на овом интервјуу. Спортски поздрав!

Share this...
Tweet about this on Twitter
Twitter

Остави коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *