CZBG Forum

Фељтон о Шекију – Дербији

Извор: СД Црвена звезда

Посебно месту у срцу свих звездаша заузимају дерби мечеви. Драгослав Шекуларац имао је ту част да из многих изађе као победник и да их се са поносом сећа.

Мој биланс против Партизана је више него повољан: осам победа, три нерешене утакмице и три пораза. Црно-бели су ме увек посебно инспирисали, а додатни мотив за добру игру биле су ми пуне трибине навијача оба тима, што је била уобичајена слика. Ођеци дербија, у штампи и по местима јавног окупљања трајали су, понекад, до новог сусрета вечитих ривала. Победе у дербију су биле много више од освојених бодова. и као тренер Звезде задавао сам велике бриге комшијама с Топчидерског брда: наређао сам пет тријумфа.

Много важнија од клупског биланса јесте чињеница да је наше ривалство унапређивало домаћи фудбал. Тако је било у време постојања Југославије, тако је и данас. То је приметила и Европа, у којој дерби београдских ривала слови за један од најзанимљивијих на Старом континенту. И најватренијих. Добро је што та традиција живи.

У моје време било је сасвим нормално да се звездаши и партизановци друже. Жестоко ривалство на терену никад није била препрека искреном и трајном пријатељству . То се допадало и навијачима. Било је ту, наравно, и задиркивања, али је било и песме, веселости, падале су опкладе…

После дербија са Партизаном, највише сам волео утакмице са Хајдуком. Посебно оне у Сплиту, због специфичне фудбалске атмосфере, праве бразилске. Кад год би гостовала Звезда, стадион би увек био испуњен домаћим навијачима, међу којима би обавезно био и један „грозд“ наших присталица, углавном Книњана, који су страшно иритирали домаћине. Заглушујућа бука, која би почињала пола сата пре почетка меча у Сплиту, трајала би и дуго после последњег судијског звиждука.

Уз Звезду, Партизан и Динамо, Хајдук је припадао великој четворци југословенског фудбала. Једном, да бисмо избегли узнемиравање Хајдукових навијача, Звездино руководство је прибегло лукавству. Дошли смо у Сплит са 25 играча. Када је пала ноћ, у хотелу су остали само резервисти, док смо ми остали, који смо требали да изађемо на мегдан домаћинима, преспавали у кушет колима воза пристиглог из Београда. Ноћни концерт Хајдукових навијача пред хотелом није изостао, али, тог пута, он није имао ефекат. Није тајна да су мене Сплићани највише провоцирали. То је, уједно, био и знак да су ме се највише плашили.

Мој деби против Хајдука у Звездином дресу био је успешан, што није мала ствар. Победом смо прекинули серију неуспеха у одмеравању снага са тим ривалом на његовом терену. Ривалство два клуба посебно је заоштрено након преласка голмана Владимира Беаре из Хајдука у Звезду 1955. године. Прича је била да је наше руководство за Беару , државног репрезентативца, који је бранио и за селекцију света, дало Сплићанима аутобус. Лично, никада нисам сазнао да ли је тај чувени трансфер тако остварен.

Од средине педесетих до средине шездесетих година, и загребачки Динамо имао је врло јак тим, са којим је Црвена звезда водила тешке битке, али су нам „Модри“ из Максимира много боље лежали, јер су играли мекше од Хајдуковаца. Због стила игре, у којем су више мислили на технику него на снагу, иако је тренд у Европи био обрнут, Загрепчани су имали дуг пост када је реч о освајању шампионских одличја у Југославији.

Највише фудбалске ватре било је у Босни и Херцеговини. Тамо је, и на Кошеву и Грбавици, кад би гостовала Црвена звезда, редовно прштало на све стране. На тим мечевима, обавезно пред пуним трибинама, најтеже је било судијама. Требало је смиривати страсти код домаћих играча, као и код публике.

Када говорим о ривалству са Сарајлијама, увек се сетим несрећне утакмице на Кошеву, када је домаћи играч Кемал Џемџић, у дуелу са мном, доживео тежак прелом ноге. Једва сам извукао живу главу, јер су домаћи навијачи били спремни да ме линчују. Судија ме је искључио, а епилог је био казна од 18 месеци неиграња која је касније смањена. Било је то 1960. године, када сам имао 23 године.

Тада сам тврдио, а од те тврдење никада нисам одустао, да сам страдао потпуно невин. Јер, Џемџића нисам повредио намерно, иако је у судијском записнику остала супротна констатација. После тог кобног дуела када је играч остао на трави, а ја однео лопту, судија није чак ни прекинуо игру. Учинио је то тек када је чуо повике са трибина. Скоро две деценије касније, Винко Капоста, судија са те утакмице, признао је да се огрешио о Шекуларца. Рекао је, између осталог, да ме је искључио да би спречио упад публике на игралиште, и да му није јасно зашто је у записнику кривица за Џемиџићево страдање приписана искључиво мени.

Share this...
Tweet about this on Twitter
Twitter

Остави коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *