Kako sam se sprijateljio sa Duletom Vujoševićem

Autor: CZBG, Stefan S
Dobro se sećam kada sam prvi put opsovao. Bilo je to u trećem razredu, kada sam nagazio na pčelu i odapeo jedno bezazleno: “Jebem ti mater!” Istog momenta me bio stid svog postupka. Godine su prolazile, a ja sam polako shvatao da je sasvim beznadežno pokušavati da ne psuješ.Srbin si, a to po difoltu znači da pored toga što imaš panični strah od promaje i što sve radiš po principu inata, a u sprezi sa kurčenjem, još i psuješ jer eto- to se tako radi. Zapravo, u genetskom kodu prosečnog Srbina je da pre nego što nosem dodirne pod kad se saplete opsuje bar nekoga od ženskog dela familije.Psovka je ustvari kao herpes. Jednom kada te dokači, više se od nje nikad nećeš odvojiti. Čim ti padne tolerancija, iliti imunitet na pojave oko tebe, spreman si da skineš sve sa neba, ma koliko bio dobar i pristojan.Vidite, možete biti fina i dobra devojka, uzorna u svakom pogledu i vaspitana po bečkoj školi, ili koja god se već škola koristi za vaspitanje maminih i tatinih princeza, ali kada vam dođe… Vagina materina je samo pitanje trenutka! Muškarce ne vredi ni pominjati u ovom kontekstu, jer je psovka jedan od osnovnih činilaca svakog muškog prijateljstva. To je ona fora kada se dve devojke vole, cice su i mace, mice, cmaču se kad god se vide i sestrice su, a onda jedna drugoj zariju zarđao nož u leđa- eto čisto ako preživi glupača ubodne rane, nek umre od sepse, a onda naiđu dva muškarca, počaste se koliko god mogu, pozdrave jedan drugom sve žensko, a Crnogorci čak i muško u familiji i to traje ceo život.Pored toga što psovke mogu da učvrste prijateljstvo, naučno je potvrđeno da psovka smanjuje prag bola. To znači da je, ukoliko se iza vas nađe crnac mnogo bolje da zaboravite na dobro vaspitanje kojem su vas roditelji učili i da počnete da skidate sve sa neba. Osim Boga. Tu ipak treba napraviti granicu. To je pored psovki u kojima se pominju telesne tečnosti zapravo jedino što meni stvarno zvuči gadno.Naravno da polazim od sebe, jer je psovanje samo po sebi individualna stvar. I prava mera bogatstva našeg jezika. Pustite vi epsku poeziju, narodne poslovice i brzalice, doskočice i zagonetke, bajke i lirsku poeziju. Ne postoji kreativniji način da se izraze osećanja od psovanja. Garantujem vam to. I na neki način, mislim da treba da budemo ponosni na to. Dok je kod Amera i Engleza vrhunac psovanja: “Son of a bitch!”, mi imamo čitavu paletu psovki, pa tako postoje: psovke o majci i ostalim ženskim članovima porodice, psovke o telesnim tečnostima, psovke sa kletvama, psovke sa nebeskim telima i svecima, psovke sa kletvama i nebeskim telima i svecima, psovke sa životinjama, psovke sa narodima i narodnostima i tako dalje i tako bliže.

To je jedan od razloga zašto sam uvek voleo da gledam naše sportiste protiv nekih stranaca. Jer sam mogao da pročitam sa usana šta tačno misle o protivniku ili o sudiji. Sve dok sudije nisu počele da uče psovke pa sada razumeju šta će Miličić da im kaže, ali tu upravo nastupa ta kombinatorika o kojoj sam vam pričao. Kako sudija da razume: “Majke ti ga spopatrljim”?! Vrlo teško.

I ma koliko meni to bilo zanimljivo, uvek mi je bilo degutantno kada se pretera i kada se psuje na neprimeren način, ili na neprimerenom mestu. Jednostavno, kada se nema granica. Hajde, da baš do kraja pojednostavim- kada ste Dule Vujošević. Čovek psovka. Slušao sam pijance u Novom Selu na gajbama kako časte jedni druge, ali onu količinu prostakluka koju sam video tokom godina kod pomenutog gospodina još uvek nisam video, a nije da sam baš stručnjak za čitanje sa usana. Toliko godina ga gledam, kako čini dobro letonskoj, češkoj, francuskoj i crnogorskoj košarci, i nikako da shvatim koja je zapravo brzina kojom taj čovek može da izgovori: “Jebem li ti mater u pičku”. Verovatno toliko velika da bi čitava psovka, kada bi se zapisivala brzinom koju ja ne mogu da postignem stala u jedan karakter. Najviše od svega me čudi kako ga sudije ne kazne.

Prvo sam mislio da je to posledica toga što ga ne čuju, psovanja na mute, ali sam onda shvatio da, ako mogu ja da vidim kako ih čašćava, mogu i oni, pa čak i da prebroje ture. Kasnije sam, doduše na teži način, nakon dugog niza godina, trojki iz auta i rukometnih odbrana shvatio da je to samo način da se još čvršće poveže sa svojim dobrim drugarima sudijama. Jer kako smo videli, psovanje ne da nije loše, već među muškarcima može učvrstiti odnose jednom za čitav život.

Dakle, Dule, prijatelju, jebi se i da se nosiš u tri pičke materine.

Bistriji i tuplji

Zvezdin Konkord

Autor: CZBG, Stefan S
Tog 21. avgusta sam se probudio i više ništa nije bilo isto. Nema ga. Otišao je. Ne mogu ni danas, skoro godinu dana kasnije da opišem kako sam se osećao tada. Mislim da nikada neću ni moći sasvim.Ljudi kažu da je Konkord bio nešto prelepo na nebu. Simbol napretka. Nedostižan. Mašina koja je dva puta premašivala brzinu zvuka, a dizajnirali su je ljudi bacajući papirne aviončiće u vazdušnom tunelu u Filtonu, uz pomoć olovke i papira, jer je tadašnji računar bio veličine prosečne sobe i bio mu je potreban čitav dan da izvrši najprostiju matematičku operaciju.Da čudo bude još veće, projektovali su ga, zajedno, Francuzi i Englezi. Englezi su imali okosnicu motora, ali ne i dovoljno novca, pa su se obratili Francuzima za pomoć. Potpisavši nešto što se zove “klauzula o neodustajanju”, projekat je morao biti sproveden do kraja. I jeste. Prvi Konkord je poleteo 1976. godine. I radio je nepogrešivo punih 27 godina.Tehnički, trebalo je napraviti avion koji treba da leti dva puta brže od zvuka, sleti u Njujork, okrene se i vrati se pravac za London. Najveći problem je bio što sa one strane brzine zvuka stvari postaju porpilično neprijatne. Trenje je na primer toliko veliko da se na jednom mestu u kabini Konkorda lako moglo ispeći jaje, dok se jednom od pilota kapa doslovno zaglavila između dva dela kabine, jer je avion tokom leta znao da poraste čitavih osamnaest centimetara. Još veće probleme su imali ljudi koji su bili zaduženi za zaradu Bele strele.Pre svega, Konkord je mogao da stigne u Njujork iz Pariza ili Londona, ali ne i iz Frankfurta, jer mu je domet bio svega 6500 kilometara, što je značilo da će broj linija biti ograničen. A onda su Amerikanci izmislili gomilu propisa zbog kojih Konkord neće smeti da sleće na Džon F. Kenedi aerodrom. Uglavnom zbog ljubomore jer oni svoj projekat sličnih karakteristika nisu uspeli da podignu na nebo. Pravi red veličina o tehničkoj superiornosti Konkorda postavio je upravo Amerikanac, jedan od NASA tipova: “Poslati čoveka na Mesec, bilo je lako, u poređenju sa postizanjem da Konkord poleti”.

Ipak, Konkord je poleteo i postao prava zlatna koka Britiš ervejza. Stvar je u tome što ljudi, većinom biznismeni koji su poletali ujutru kako bi kupili Gvatemalu ili Čad u Njujorku, a onda se vraćali u London da unesreće milione koji su platili samu letelicu, nisu imali pojma koliko karta košta, jer su svi imali sekretarice. Što su ljudi iz Britiša iskoristili i znatno poskupeli karte.

Zapravo, samo letenje Konkordom i nije bila neka senzacija. Jeste, stizalo se u Njujork iz Londona za nešto više od tri sata i jeste, probijao se zvučni zid na 18 kilometara iznad zemlje, ali se to jednostavno nije osećalo. Govorilo se da si na granici svemira i da se vidi zakrivljenost Zemlje, ali to nije ništa spektakularnije od gledanja horizonta sa plaže, a Mesec je poprilično dalje od 18 kilometara u vis. Čak se ni fenomenalno ubrzanje na pisti nije razlikovalo od vožnje nekim brzim automobilom. Ne govorim o Ferariju, nego eventualno o nekom BMW- u serije 5. Vino je bilo skupo i penušavo doduše, ali se na njega brzo zaboravljalo kada se sedi u sedištima koja nisu mnogo bolja od onih u autobusu na relaciji Loznica – Beograd.

Zapravo, prava vrednost Konkorda se videla sa zemlje. Ono nešto kad on proleti i svojim oborenim nosom gotovo dotakne vrhove drveća na Barbadosu. Njegova lepota, gracioznost i utasak koji ostavlja. Grmljavina Olimpusovih motora prilikom sletanja na Hitrou, od koje čitavih 27 godina nisu mogli da spavaju stanovnici Fulama. I upiranje prstom u nebo svake večeri u 22:03. U nebo na kom ga danas više nema.

Da se razumemo, ja nikada nisam video Konkord uživo, niti ću, jer se prvi od njih srušio 20. jula 2000. godine, da bi tri godine kasnije zadnji od njih sleteo na Hitrou, ali sa svakim pogledanim videom sa Belom strelom osetim ono nešto.

To nešto “što ne može da se objasni” je ujedno i razlog zašto ja nikad neću moći da objasnim svoje osećanje od tog 21. avgusta 2012. godine. Jer vidite, kao ni Konkord, ni Robert Prosinečki nije bio savršen, ali je u srcu svakog Zvezdaša ostavio neizbrisiv trag i neku setu svaki put kada uperi prst ka trenerskoj klupi na kojoj ga više nema.

Bistriji i tuplji