Istorija KHK Crvena zvezda: Zečević i Gavrović

Velika nam je čast da možemo da vam predstavimo još jedan dvojac iz istorije hokejaškog kluba Crvena zvezda, a koji je ostavio veliki trag u našem klubu. Ovaj put za naš portal govorili su Dušan Zečević i Slobodan Gavrović, dve istinske legende ovog predivnog sporta. Razgovor sa ovom dvojicom velikana je bio baš onako prijatan i izuzetno nam je drago da smo mogli da ih vratimo malo u prošlost, da se prisete onih lepih dana na Tašu, kada je na hokejaškim utakmicama znalo da se okupi veliki broj zaljubljenika u ovaj sport.

Image may contain: 5 people

 

Na početku gospodin Zečević nam je govorio o Gavrinoj braći. Naime, on ima još dva brata, a mlađi, Miša koji je ’55. godište, išao je sa njim u školu. U njihovom kraju, gde su i odrasli, tamo oko Hilandarske ulice, svi su igrali hokej. Bio je, u to vreme, to izuzetno popularan sport. Tih godina, kada su ova dvojica Zvezdinih velikana bili tek dečačići, sa hokejom su se upoznali preko posmatranja igre starijih momaka, koji su bili ’47. godište i stariji. Oni, klinci od po desetak godina, imali su prilike jedino da tu igru sa leda prenesu na beton i da sa štapovima igraju hokej na suvom, gde su, kada nisu mogli doći do paka, koristili tenisku lopticu. Pamte, kažu, među mnogima, i Rebraču, koji je igrao za Partizan. A taj je tim imao odlične juniore, koji su stasali za seniorsku selekciju. Drugi su igrači, sa manjim šansama, otišli u Zvezdu, ali su se timovi dobro poznavali, kako kaže Gavrović.
Hokej na ledu za Zečevića, doduše, nije bio i jedini sport u kojem se oprobao, a bio je izvanredan. Fudbal je takođe bio na toj listi, a tu ga dovodi, sada pokojni, pevač Prelević. Upravo je Prele bio taj, kaže Gavrović, koji je njega, s druge strane, doveo na hokej. No, Zečevića je Prele takođe vodio i na hokej, s tim što ga je “vukao” ka Partizanu, koji je i sam voleo. Ali je ljubav prema Zvezdi, koju su Zečević i Gavrović gajili od malena, bila jača od spoljnih faktora. Dunđerović je, recimo, bio taj koji je insistirao da se momci jave u OHK Beograd. Gavrović se seća da su oni, tada, teško dostupnu opremu itekako davali igračima:

“Zamislite, radujete se što ste dobili opremu. A ona, onako fircana i stara, deset godina natapana znojem raznih igrača. Pa, kako smrdi! Kada sam je doneo u kuću, komšije su mislile da nam je u kući neko umro. Majka mi je rekla da to odmah iznesem iz kuće! E onda je Taš dozvolio da se oprema tamo ostavlja. Taš je inače, tada bio mesto gde su se okupljala sva deca iz grada. Klizanje je bio jedini zimski sport, a mi smo ionako bili blizu Taša. Samo, problem je bio naći klizaljke, pa samo ih pravili i pozajmljivali ih jedni drugima. Što kaže Duja, stariji drugari su nam pomagali, uz njih smo odrastali i učili o sportu, ali i kako da budeš dobar čovek. Sreća da su nas usmerili u sport, jer je bilo dosta problematičnih momaka, pogotovo tada. Imali smo sreće da postanemo dobri ljudi i drugari. Sport je čudo koliko puno stvari može da da, plemenitosti, druženja, da shvatiš da tu i tada, nisi najvažniji i jedini”.

Zečević je na konto toga svega što je Gavrović rekao, imao šta da doda:

“Kao što sada odeš, na primer, u Strahinjića bana da budeš viđen, tada si morao da odeš na Taš. Ako je tetka poslala iz Londona ili Pariza nešto, moralo je to da se pokaže. E, sa tim se ide na -10 stepeni, na hokej! Sa kapom od kamiljih dlaka, koliko je samo bilo hladno. Tu se ode da se pokažete. A bio je pun stadion, svakojakih struktura”.

Gavrović kaže da je to bio prozor u svet. Sve što je bilo moderno, tu se pokazivalo, zimi na klizalištu, a leti na bazenu.
Seća se Zečević da je Gavrović bio taj koji je od kuma dobio prvu premu. On je, kaže, išao da kao klinac gleda hokej, da gleda idole, iako se smrzavao koliko je hladno bilo. Oni su, pak, igrali na suvo, bez klizaljki. Onda su se pojavile rošule koje mu roditelji nisu hteli kupiti, da ne podleti pod tramvaj. A na Bajlonijevoj pijaci ranije je postojao veliki plato, pod jednom sijelicom, što je bilo idealno. Tu su s jeseni, na rošulama, igrali na dva gola. A često su znali da padnu i tako jako udare glavom o beton, da sve zvezde vide! Prve klizaljke Zečeviću je prodao niko drugi do Gavrovićev brat, Miša!

“Ko?!”, začudio se Gavrović.

“Tvoj Miša! Tebi su valjda bile male. Od koga su, ne znam, ali su mi bile taman. One pre koje sam imao bile su mi komotne”, dobacio je Zečević i nastavio:

“Kupim to, pa ih polir pastom doteram. Kako sam ih pazio! Onda sam išao stalno na klizanje. Išao sam i na to švalersko klizanje. Nisam nikako umeo da kočim! Nego, nije tada bilo prostora za juniore, decu. A tri su kluba bila tada, Zvezda, Partizan i OHK Beograd. Trening je bio od pola 7 do pola 8, pa drugi u 11 do ponoći. A mi, slinavi klinci, gledali smo kako oni igraju dok ne krene prvi tim. Prvi koji je radio sa decom je bio Đokica iz Partizana. Taba je njegova generacija. E, pošto sam ja voleo Zvezdu i sa njima sam trenirao”.

Image may contain: 3 people, people smiling

Složio se Gavrović sa njim. Ne vredi kad si Zvezdaš, ne može drugačije.

Jedna situacija je Zečeviću, kaže, mnogo pomogla. Kod Usća su bile bare. Njegov kum se tamo preselio sa roditeljima gde je, u zimskom periodu, po deset – petnaest dana tamo živeo..

“Mi smo od ujutru do uveče bili na klizanju, te prve sezone ‘66. Išao sam na trening i na Taš. Sećam se, dva brata iz Švedske, došli su na raspust, a imali su punu opremu. Ja sam od njegove (Gavrovićeve) sestre uzimao klizaljke, one umetničke, da bih igrao sa njima. E, sledeće godine oni su opet došli, pa hajde, kao, da igramo pordtiv njih, da oni biraju. Kažem ja da nećemo tako, nego da se podelimo, a on zna kako ja igram, seća se mene od prošle godine. Kad je to krenulo, nije mogao da veruje koliko sam napredovao. Onda je to krenulo uzlaznom linijom”, seća se Zečević, dok Gavrović dodaje da je to sve onako kako i mora biti, kada se zaljubiš u sport.

Zečević je sve do ’69. aktivno igrao i fudbal. Tačnije, do marta igrao je hokej, od marta fudbal. Ali, ’72. i ’73. dešava se da mnogo više vremena provodi na Tašu, na ledu. Nije, kaže, znao da ide u cipelama, non-stop je bio u klizaljkama.

“U 6 ujutru, po mraku, idemo mi na Taš da nadoknadimo to što gubimo jer nemamo više od dva meseca led. Nekako smo morali da se približimo Slovencima. Da smo više imali led, bilo bi sve drugačije. Dokaz tome je da smo, kada smo dobili halu, za desetak godina, mi njih i stigli. Već ’84. smo ih tukli , bilo je i nerešeno sa Celjem, tako nešto…”, priseća se Gavrović.

“Nisu oni mogli da veruju koliko smo mi bili kompaktni. Nismo bili takvi da se međusobno buškamo. Ako neko dođe i zna da igra, ima da igra!”, rekao je Zečević.

Obojica se slažu da su Sovjeti bili neprikosnoveni tada. Gavrović se seća jednog gola koji je dao njima, ’78. godine:

“Čini mi se da sam imao oko 22 godine kada se to desilo, a Štajner, novirnar, kaže meni: ‘E, to ti je najveće dostignuće karijere!’ I imao je pravo, jer sam već u 28-oj završio sa hokejom”.

Zečević je pričao i o putovanjima, izlascima van zemlje, koja nisu bila kao što su danas. Išli su u Holandiju, Francusku, Italiju… Išli su i na pripreme u tadašnju Čehoslovačku. Prilike su čekali da odigraju utakmice protiv Amerikanaca i Kanađana kojima je cilj bio da zaigraju u Evropi, da se lepo provedu, zarade. Hteli su i da ostanu i potpišu ugovore. Bila je to ozbiljna ekipa.

“U Francuskoj smo uvek igrali na pobede. Išli smo i kod gradonačelnika na prijem. Držao je govore tokom dana, a uveče je dolazio na utakmice. Jedan od vlasnika klubova imao je diskoteku, pa nas je pozivao da budemo gosti. Dovede ćerke, družili smo se, ceo komšiluk je znao da dođe. Kad dođemo u to malo mesto oni dovedu članove srpsko–francuskog prijateljstva, pa nam pevaju Marseljezu i Tamo daleko… Neverovatno je to bilo”, dodao je Gavrović.

“Imali smo šta i da vidimo. Mi smo imali velike privilegije, jer Zveda je ipak bila nivo”, priključio se Zečević.

Kada smo se dotakli veličine koja je Zvezda već tada bila, neizostavno je bilo pomenuti da je u timu Šišić bio neprikosnoven, a kasnije, od mlađih, tu su Ića, Kosović i drugi. Složili su se da je Šile bio u Jugoslaviji najbolji i da je bio u nekom slovenačkom timu, stigao bi i do NHL–a. Ipak, on nije želeo da odlazi od svojih prijatelja, naprosto je hteo Zvezdu. Bio je divan čovek.

“Njegov sin, Robert, sada igra sa mnom, za veterane. Igraju i Kravljanac i Ivanović sa mnom”, pominje Zečević, dok Gavrović ističe da se i o velikom Šumiju nešto mora reći. Opet, jednoglasno se slažu da je Šumenković bio car od čoveka, veliki igrač koji je, eto, rano otišao za Kanadu. Ali, nisu se baš složili koje je Šumenković godište:

“’56.”, kaže Zečević, ali Gavrović insistira da je mlađi, i to dve godine, jer je sa njim išao u osnovnu. Zečević ipak insistira da je Šumi išao sa njim, a ne sa Gavrovićem u školu.

“Pa koliko si puta ponavaljao?”, pitao je Gavrović Zečevića, koji ostaje pri stavu da je Šumenković ’56. godište. Gavrović dodaje da je on ’56., a Šumi je mlađi dve godine. Čak se seća da su on i Kengur išli u isto odeljenje, a da im je njegova majka predavala likovno.

“Moguće je”, kaže Zečević, da je Šumi ipak ‘56., a on i Bane su isto godište.

Gavrović se prisetio njemu interesantnih momenata:

“Znaš li šta je vilo interesantno? Imali smo na Tašu kasne termine, od 9 do pola 11, i onda zna da bude po -25, a mi se kupamo hladnom vodom jer tople nema i tako idemo napolje, sa zaleđenom kosom. Ali, odemo u kafanu na Tašu, na prebranac i pivo. Igramo pre toga na dva gola, pa koji tim izgubi oni plaćaju”.

Image may contain: 1 person
Foto: Dušan Zečević

“Imam i ja jednu, meni lepu priču”, priključuje se Zečević. “Dešava se, sezona ’77. na Tašu. Bio sam na aerdoromu, radio i uveče treba ići na derbi. Zaustavlja me neko, a ja pitam: ‘Dokle?’. Kaže on: ‘Do Taša’. Taman mi dođe k’o naručen, jer idem nekih sat pre zbog oblačenja, zagrevanja. Usput, pričamo i pitam ja njega gde će, a on meni kaže: ‘Na utakmicu, na derbi, na hokej, drug sa fadža me navukao, nisam pre gledao, ali sam se oduševio, idem da gledam’. Pitam ja ko igra, i on kaže Zvezda – Partizan. Ne govorim mu ja ko sam, ništa. Stižemo do Lole Ribara, kad on meni pomene mene. Kaže: ‘Idem jednog malog da vidim, broj 18, Duje ga zovu. Kažu on ne igra, on se zabavlja, niko mu ništa ne može!’ Stižemo mi, kažem ja da me sačeka, samo da parkiram. Sačeka on i kažem mu da ne treba karte da kupuje, sa mnom će, a sećam se, bio je Bole na kartama. Pitam ga je l’ hoće na tiribine, ili u vip ložu uz led, a on bi kaže kod leda, ako može. Druga kontola prolazi i provodim i njega dole. Silazimo do leda, on u rebusu! Kažem ja njemu da sam ja taj broj 18, a on u neverici!”

Gavrović se prisetio i svojih početaka.

“Ja sam stanovao u Majke Jevrosime, pa smo tu u parkiću igrali po ceo dan hokej na suvom. Nakon što smo i zvanično postali hokejaši, zno sam da prođem kroz taj parkić i vidim klince koji jure pak po betonu i viču ko je ko – ‘Ja sam Gavra! Ja sam Duje'”, a Zečević je svestan da su im oni tada ipak bili veliki uzori, što potvrđuje i Gavrović, jer su bili iznad svega dobri ljudi, velikodušni i izlazili su svima u susret.

Gavrović je počeo u OHK-u, pa je tek kasnije prešao u Zvezdu. U Zagrebu je, setio se, polomio vilicu, ‘81., pa je ‘82. išao u vojsku i ‘83. igrao i tada i završio svoju karijeru. Ali, sve je to, kaže, sport. “A onda je bio sudija”, dodao je Zečević.

“Međunarodni, da. Sudio sam 5-6 prvenstava. Radio sam u Ljubjani, pred raspad Jugoslavije, poslednje suđenje. To je bio kraj…sutra su oni proglasili nezavisnost”, kaže Gavrović.

Bilo je perioda kada u hokej posećivali i viđeniji sportisti iz drugih sportova. 1962/63., kad je Šekularac dobio zabranu, zbog koje nije mogao da igra jer je udario sudiju, a bio je u blizini Taša i voleo je sve, pripremao se za utakmice tako što je dolazio i na led. Deset hiljada ljudi je bilo na tribinama, tada, kada je on igrao. Pun stadion ga je gledao. I sa njim sam se družio. Donosio sam mu sve, vio sam njegov potrčko. Ali sa druge strane, prvu loptu iz Čilea, dresove, maice iz Amerike, to je on donosio meni. Kada je čuo da sam na kraju odabrao hokej, hteo da me bije. Ali eto, i danas igram fudbal. Ko zna što je sve tako trebalo da bude. On je, to znam, našu sliku čuvao dugo, ali se ta slika izgubila, a bila je sa hokeja, na centralnom mestu u sobi kod njega.

“Ja tebe kad vidim, setim se mladosti”, kaže on meni kad god se vidimo. Ma i drugi su igrali sa nama, a mi smo sa njima trenirali na stadionu… Aćimović je igrao sa nama. ’74. kad sam izašao iz vojske. On posle treninga kaže meni, da sam igračina, legenda i kako je trebalo je da budem fudbaler. Ja nisam znao da stanem, da se umorim. I sada, videćete po hali, ni mlađi me ne stižu. Mitrović mi kaže: “Znaš koliko puta ustanem ujutru i pomislim da l’ ću da igram kao ti”, raspričali smo se sa Zečevićem.

Image may contain: 3 people, people smiling, people playing sports
Foto: CZBG

Ali, i seniorski dani morali su da se privedu kraju.

“Utakmica protiv Celja, sećam se, bila je poslednja. Provokatori su bili tu, u Pioniru. E, tad nisu mogli da nas dobiju. Kako su nas samo oni provocirali da bi pobedili! Šumi, Gavra i ja smo bili postava. Bio sam mnogo brz i znao sam da udarim pravilno i jako, da me ne izbace, ali ovi moji su ih, pa i Bubnić, onesvestili kada bi ih udarili! Ali, oni su imali Felca. Bio je najbolji, radio je nestvarne stvari! Nama sa klupe kažu – ne udaraj, ali ako udariš udari, da ne ustanu!”, kaže Zečević.

“Desetak minuta do kraja, mi dva razlike vodimo. Udari jedan mene jako. ali igra se dalje. Ja ga namerno gurnem pored njihovog gola, a on za glavu viši. Nisu me izbacili, a 2000 ljudi navija za mene sa tribina. Jedva su nas razdvojili i obojica smo dobili po deset minuta”.

“Uglavnom, trenirao sam ja, ali sam već bio sit hokeja, zbog posla. Kraj sezone, počinje druga, igram ja. 1981., posle Kupa nisam se pojavio više u Pioniru, čak su tamo ostale i stvari. Ali imali smo već dva stranca, moj izlazak nije oslabio Zvezdu. Zamenio me je Čaba Ladocki iz Subotice. Uzeo je čak i moj broj. Davali su mi prostora iz kluba, stvarno, samo da ostanem i da ne putujem, samo da igram u Beogradu. Rekao sam, ja ne činim Zvezdi dobro, jer kad uigrate postavu, a ja upadnem, menja se sve. Ja sam stalno bio na putu i nisam mogao da pratim tempo. Znao sam da posle utakmica odmah radim, pa uhvatim vožnju za Sarajevo i nazad, po 350 km u cugu. Dešavalo se da zakasnim po pet mimuta, a primali smo stipendije, pa mi tamo stave minus…”

“Ali, video sam koliko sam u zaostatku i znao sam da moram da priuštim svojima sve. Jednostavno, jedno veliko breme je postalo sve to zajedno, a gledao sam da, ako radim trening, koji zahteva 100 %, ja moram da odradim 110. Nije tada bilo zabušavanja, tako je i sada”.

I tako, privedosmo kraju razgovor sa ova dva istinska velikana ovog sporta koji sa radošću čitaju ove naše intervjue i prisećaju se svojih drugova sa kojima su na ledu provodili mladalačke dane. A mi se nadamo da ćete i vi, kao i bivši igrači, uskoro imati prilike da pročitate još neke nove intervjue i prisetite se nekih lepših, hokejaških, dana.