Zvezdini klinci (U8) osvojili Memorijalni turnir “Mirko Holbus”

Zvezdini klinci do 8 godina, predvođeni trenerom Vukašinom Stevićem, osvojili su Memorijalni turnir “Mirko Holbus” koji je u subotu i nedelju održan u Beogradu, u organizaciji HK Partizan.

Foto: U8 SKHL Crvena zvezda

Mlađahni hokejaši Crvene zvezde redom su pobedili Zagreb (2:0), Spartak (2:1), Vukove (2:0), Mladost (2:0), Serbian Girls (2:1), NS Stars (2:o) i Partizan (1:0), a nerešeno su odigrali sa ekipama Olimpije (1:1) i Medveščaka (1:1).

Trener Vukašin Steviće se osvrnuo na ono što se događalo u prethodna dva dana: “Lep hokejaški vikend je iza nas, gde smo tokom ovog turnira odigrali devet utakmica za selekciju U8.Prezadovoljan sam pobedom nad Partizanom i činjenicom da je ta utakmica direktno odlučivala pobednika turnira. Ovim putem još jednom želim da  čestitam svojim igračima i igračicama prvi osvojen turnir u ovoj sezoni! Veliki pozdrav za sve navijače Crvene zvezde.”

Srđan Ristić opet u Zvezdi, Arai odlazi, Brkušanin lakše povređen

U hokejaškom klubu Crvena zvezda rade punom parom. Danas su naši hokejaši otputovali za Zagreb gde će u okviru IHL takmičenja odigrati još jedan meč sa ekipom Medveščaka (prvi pobedili u Zagrebu nakon produžetaka). Atmosfera je odlična i mnogi hvale Zvezdinu igru, ali i atmosferu u ekipi za koju je sigurno najzaslužniji harizmatični trener Jovica Rus.

Pored gore pomenutog došlo je i do određenih kadrovskih promena u sastavu Crvene zvezde. Nedavno je Zvezdu napustio napadač David Sefič, a na izlaznim vratima je i Japanac Eisai Arai, koji nažalost nije zadovoljio ljude u klubu i moraće da potraži novu sredinu. Mi mu ovom prilikom želimo puno sreće u nastavku karijere.

Zvezda nije dugo čekala da nađe zamenu.  Klub se odlučio da u svoje redove vrati nekadašnjeg igrača, Srđana Ristića (38) koji je u svojoj bogatoj karijeri, pored Crvene zvezde, igrao i za Vojvodinu, Taš, Partizan, Beograd, NS Stars. Nesumnjivo je da će Ristić sa svojim ogromnim iskustvom, koje ima iza sebe, doprineti da četa Jovice Rusa izgleda još homogenije i opasnije po svoje protivnike. Inače, Srđan Ristić će krenuti sa nastupima za crveno-bele oklopnike već od utakmica protiv ekipe Celja koje će se igrati 17. i 18. novembra u Celju.

Inače, danas u Zagrebu Zvezda će biti oslabljena jer neće igrati kapiten Marko Brkušanin koji je lakše povređen, ali će u sastavu Zvezde biti već od sledeće utakmice.

Poraz kadeta u drugom meču

Hokejaši Crvene zvezde nisu uspeli da ostvare duplu pobedu na svom gostovanju u Ljubljani. Nakon što su sinoć odigrali odličan meč i slavili pobedu od 3:1 nad ekipom Slavije, danas u naši oklopnici izgubili od istog protivnika rezultatoma 5:2. Zvezda je na ovom susretu bila “domaćin”.

Crvena zvezda – Slavija 2:5 (1:2, 1:1, 0:2)

Zvezdini kadeti nisu uspeli ono što im je za rukom pošlo sinoć.  Ovaj put ekipa Slavije bila je bolja iako su se naši oklopnici dobro držali sve do polovine utakmice.

U prvoj trećini Slavija preko Brune Idžana i Jakoba Šečnika već u 7. minuti vodi sa 0:2. Zvezda se vraća u meć u 18. minuti preko Save Stankovića koji smanjuje na 1:2.

Drugi period kreće sa po jednim isključenjem na obe strane, a Zvezda uspeva da dođe do izjednačenja preko Vuka Savića u 25. minuti susreta. I to je bilo sve što su naši oklopnici uspeli da urade. U 30. minuti Slavija dolazi do vodstva od 2:3 drugim golom Brune Idžana i to je bi kraj ovog perioda igre.

Poslednji period donosi još dva paka u mreži Andreja Radojčića koji nije uspeo da zaustavi Mihu Berčiča i Vitu Idžana.

Ipak, ne možemo ništa zameriti našim mladim oklopnicima koji su morali da prevale dugačak put i da u dva dana odigraju dve teške utakmice. Želimo ovom prilikom da njima i treneru Juloskom poželimo mnogo sreće u nastavku takmičenja.

Juloski i Kravljanac: Disciplinom do pobede

Nakon sjajne predstave naših kadeta u prvoj utakmici protiv ekipe Slavije u Ljubljani i pobede od 3:1, zamolili smo trenera Marka Juloskog i igrača Vuka Kravljanca da nam prokomentarišu ovaj susret.

“Kao i što sam rekao u najavi utakmice, da ako uspemo da odigramo disciplinovano i sa minimum grešaka imaćemo šansu da odigramo dobru utakmicu. Momci su odigrali kvalitetno i borbeno i na kraju su se zasluženo radovali. Pobedili smo dobru ekipu i momci su zaslužili pohvale. Sutra je novi dan i nova utakmica, gde ćemo pokušati da još jednom odigramo na dobrom nivou”, rekao je trener Juloski, a Vuk Kravljanac je dodao:

“Utakmica je od samog početka krenula veoma čvrsto. Obe ekipe su želele ovu pobedu. Naša ekipa je iz ove tesne bitke izašla kao pobednik zato što smo igrali ceo meč disciplinovano i svako je odlično odrađivao svoje zadatke, a i zato što je naš golman branio neprikosnoveno. Odličnim pauer plejom došli smo do drugog, pobedonesnog, gola i od tada do kraja meča smo svi na ledu ostavili srce. Ovakvom igrom možemo svaku ekipu da pobedimo.”

Potsećamo vas da naši kadeti sutra igraju još jedan susret protiv ekipe Slavije, dok u nedelju seniori gostuju ekipi Medveščaka.

Hrabri kadeti slavili protiv Slavije

Pre neki dan smo pisali da naši kadeti (U16), pod vodstvom trenera Marka Juloskog, odlaze u petak (danas) u Sloveniju na megdan ljubljanskoj Slaviji. Iako su ovaj dvomeč dočekali sa lošijim rezulatatima od očekivanih, trener Juloski i njegovi puleni su verovali da mogu da pruže bolje partije, kao što nam je to u svojoj izjavi pred put u Sloveniju g. Juloski i rekao.

I zaista, danas u svom prvom meču kojeg su odigrali u dvorani Zalog, pred nekih 50-ak gledalaca, Zvezdini kadati su pružili odličnu partiju i savladali vršnjake iz ekipe Slavije.

Slavija – Crvena zvezda 1:3 (1:1, 0:1, 0:1)

Prva trećina završena je nerešenim rezultatom. Zvezda je povela 0:1 golom Nikka Gakovića (asistencija Pavle Ajduković) u 8. minuti, ali Slavija uspeva da izjednači samo dva minuta kasnije. Strelac za 1:1 bio je Miha Beričič.

Drugi period doneo je prednost Crvene zvezde koja je golom Vuka Kravljanca (asistencija Matija DinićVuk Savić) u 35. minuti došla do vodstva od 1:2 i sa tim rezultatom se otišlo na odmor.

Poslednji period doneo je pregršt uzbuđenja, a Zvezdini oklopnici su u poslednjoj minuti susreta preko Matije Dinića došli do važne i zaslužene pobede od 1:3.

Sve čestitke našim kadetima koji već sutra igraju drugi meč protiv ekipe Slavije.

Goran Radović Kengur: U Zvezdi smo imali najlepše druženje ikada

Poštovani čitaoci našeg portala, a posebno vi koji volite i pratite hokej i koji ste čitali sve intervjue koje smo do sada uradili, ovog puta razgovaram sa Goranom Radovićem – Kengurom, osobom koja je ostavila trag u jugoslovneskom i srpskom hokeju, i koja je po komentaru Igora Trifunovića  (na društvenim mrežama i naravno, u šaljivom tonu), starija od skadarlijske kaldrme.

Elem, istina je da kada sam počeo da radim ove intervjue za neke igrače mi je rečeno da bi bolje bilo da se nađu u istoriji našeg večitog rivala, ali ja ipak nekako pokušavam da se dotaknem svih onih koji su ostavili neki trag u Crvenoj zvezdi, ali i koji u krugovima domaćeg hokeja znače jako mnogo. Na primer, sigurno se sećate intervjua sa legendarnim Rašidom Šemsedinovićem. čovekom koji je u srcu zvezdaš, ali je skoro celi svoj životni vek proveo u taboru našeg najljućeg protivnika, Partizana. Tu su bili i intervjui sa malo mlađom gardom, Aleksandrom Kosićem i Urošem Aleksićem. Istini za volju, njihova imena se mnogo više vežu za crno-bele, nego li za crveno-bele boje, ali svi su oni pre svega veliki ljudi i sportisti, i kao što su nam redom rekli – oni koji pre svega vole hokej, najbržu kolektivnu igru na svetu.

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Gospodine Radović, pre svega  voleo bih da nam malo dočarate Vaše hokejaške početke, Vašu ljubav prema ovom sportu i ko je zapravo najviše uticao na Vas da se bavite ovim sportom.

Hokej sam počeo da treniram malo kasnije od ostalih. Desilo se da je moje društvo iz kraja počelo da ide na legendarni Taš. Zatražio sam od oca da mi kupi klizaljke. Pošto je njegov prijatelj Gaja vodio školu hokeja, otac mi je predložio da prvo odem na par treninga škole hokeja, pa tek onda na klizanje sa društvom. To je bila daleka 1974. godina. Ja sam tada već imao 12 godina. Prvi dodir sa ledenom pločom i hokejaškim štapom je za mene bila životna prekretnica. U to vreme sam trenirao košarku i fudbal, ali od tog trenutka za mene postoji samo hokej…ljubav na prvi dodir. Znači, sasvim slučajno sam otišao na taj tening i ljubav se rodila zahvaljujući Gaji (Gavrilo Mihajlović), jednom od najboljih klizača ikada i igrača Crvene zvezde, koji je sa neveovatnom energojom i entuzijazmom preneo ljubav ka hokeju na nas klince koji smo ga sa ushićejnjem gledali dok nam je pokazivao kako šta treba…

Odrastali ste u neko sretnije doba, kada je hokejaška liga bivše Jugoslavije imala klubove poput Jesenica, Olimpije, Zvezde, Partizana, Medveščaka i drugih klubova.  Sigurno ste i kao klinac išli na utakmice. Ko Vas je u to vreme najviše impresionirao i na koga ste se kao klinac najviše ugledali?

Da, odrastao sam u vreme kada je bilo puno kvalitetnih klubova. Sećam se Albina Felca. On je za mene tad bio kao mađioničar, sitne građe, mršav, omalen, ali niko ga nije mogao uhvatiti na ledu. Gledao sam ga i divio mu se…
Kada pogledate se ove distance, šta mislite da je u ono doba bilo bolje za klince koji su počinjali hokej (tj. šta je to zbog čega su postajali bolji hokejaši) i pored toga što su imali manjak leda i mnogo slabiju opremu nego danas?

Sa ove distance kad pogledam, mislim da je ono staro vreme bilo lepše, humanije… Ja am vrlo brzo, već posle dvadeset dana trniranja dobio poziv od  Partizana da se učlanim, što sam i učinio. Gospodin Tadija Arsić, u to vreme sekretar kluba, je pozvao telefonom i sa mnom i roditeljina dogovorio sve. Tako da sam prvi turnir odigrao već iste godine, u Subotici, možda mesec dana nakon prvog dodira sa ledom. U to vreme dovoljno je bilo da dete bude talentovano. Sve je bilo besplatno, i oprema (iskreno rečeno, već potrošena, dotrajala, ali nama najdraža) i treninzi, putovanja na utakmice, a kasnije i pripreme…sve je to bilo besplatno. Sada mi se često čini da je sport generalno, ne samo hokej, previše iskomercijalizovan. U ono vreme treninzi su bili oko 23 časa, pa smo sa hokeja dolazili kući u sitne sate, ali ništa nam nije bilo teško.

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Sa koliko godina krećete da igrate za seniore i sećate li se svoje prve utakmice?

Na moju sreću, pokazao sam se kao vrlo talentovan, i već 1977. godine, sa 15 godina, sam odigrao prvu seniorsku utakmicu. Igralo se u Novom Sadu, protiv Vojvodine, i dobili smo ih 10:0 ili 10:1. Buca Šemsedinović je dao tri gola i bio najbolji igrač na toj utakmici, a ja sam debitovao za prvi tim. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Iz svake generecaje je po nekoliko klinaca ostajalo u hokeju i zaigralo za prvi tim…oni najuporniji i najtalentovaniji. Za Partizan sam odigrao oko 30 sezona, tako da sam ispratio mnoge generacije. Igrao sam i sa sinovima od mojih starih hokejaša, a neki od njih (sinova) su prestali da igraju hokej pre mene. Bojan Šemsedinović, na primer, a sa nekima sam i dalje na ledu -Nikola Dunda, Bojan Milovanović, Stefan Ilić. Ja sam uveliko igrao sa njihovim očevima kad su se oni rodili, a sećam se dana kad su rođeni. Nikolu sam u rukama nosio kao bebu. Često u u sali kažem “Kud te ne ispustih onomad…”
Kao igrač Partizana sigurno da su Vam utakmice protiv Crvene zvezde bile ili najdraže ili najtužnije (u zavisnosti od ishoda). Koji derbi vam je ostao u pamćenju? U to vreme sigurno je da je u redovima Crvene zvezde bilo igrača sa kojima ste vodili “rat” na ledu. Pošto ste bili odbrambeni igrač, ko Vam je zadavao najviše muke iz Zvezdinih redova?
Što se rivaliteta tiče, bilo je puno Zvezdinih igrača kroz toliko godina. ’77, ’78, ’79 pokojni Šile je bio najveća muka za nas. Kasnije ’80-ih se pojavio Saliji koji je bio virtuoz sa pakom. On nam je zadavao muka… igrao je sa lakoćom i voleo da se nadigrava, pogotovo sa golmanima, kad izdribla odbranu. Već u to vreme sezona nam se produžava i zahvaljujući ledenoj hali polako hvatamo korak sa slovenačkim timovima. U to vreme ’84-’85 Zvezda pravi sjajan tim i prkosi Slovencima. Već ste dosta pisali na tu temu, ali eto da pomenem…
Meni je u pamčenju ostala jedna utakmica iz  sezone 83/84, kad sam dao tri gola i doneo pobedu Partizanu. 1985/86 Partizan pravi tim koji po prvi put, posle par decenija, donosi titulu u Beograd. Imali smo sjajan tim sa velikim brojem stranaca. Kostka, Bednaž, Matičuk, pa Slovenci: Kavec, braća Lomovšek, Lepša, Vidmar… Sve hale, gde god smo igrali, bile su prepune, tražila se karta više. Vrlo često je ostajalo par hiljada ljudi ispred hala. Kakvo lepo vreme…
U sezoni 86/87 prelazim u Zvezdu. Imali smo odličan tim. Nije bilo puno stranaca, ali je stasala jedna strašna Zvezdina generacija. Još uvek je igrao Sali, ali uz njega pojavljuju se neki novi klinci… Igor Kosović, koji je jedan od najvećih igrača i tehničara, zatim Nenad Ilić (“zli patuljak” ili što bi Sali rekao “trpaѕlik”), Vanja Čečen, a već se pojavljuju i Kolja Lazarević, Igor Poluga, Zoran Kožić, Grof, Bora Ilić, uz već ozbiljne igrače Vatoveca, Mitrovića, a i mog Landaru (Miloš Piperski). Tu je bio i Cveja koji nam je bio zadužen za dobro raspoloženje. Sećam se u Sarajevu ulazimo u diskoteku i Cveja prvi ulazi i kaže ”Ovi su sa mnom”. Vratari nas propuštaju i čujem u pozadini, kad smo već ušli, “A ko je ovaj, bolan?” U Zvezdi smo imali najlepše druženje ikada. Svi smo bili pravi prijatelji i provodili vreme i van leda zajedno. Sa velikom nostalgijom se sećam tih vremena. Možda mi je to najlepša sezona ikada.
Kasnije se pojavljuju novi, budući, nosioci Zvezde. Moram specijalno da podvučem jedno ime – Ivan Prokić, naš najbolji hokejaš ikada. U dve reči sam Vam sve rekao. Onda se pojavlju i Joca Rus, Nenad Milinković, pa onda puno novih mladih igrača… Leš, Balavi, mali Balavi…  Tako puno njih, sigurno sam mnoge i preskočio i izvanjavam im se zbog toga…

Ipak, kao što su neki igrači Zvezde znali da pređu u redove večitog rivala, tako ste i vi 1987. godine zaigrali za Crvenu zvezdu. Ko Vas je doveo u crveno-beli tabor i kako ste se uklopili kao neko ko je došao iz crno-belih redova?

Niko me nije doveo, već sam sam otišao u Zvezdinu kancelariju i potpisao pristupnicu, bez ikakvih uslova. Bili su u čudu…

Kao igrač Crvene zvezde, šta Vam je najviše ostalo u sećanju…utakmica, neki derbi ili nešto sasvim treće?

U Zvezdi mi je ostalo u sećanju druženje koje sam već pomenuo. Bili smo na ledu i van leda zajedno. Kasnije kad smo prešli u Partizan nastavili smo da takvim druženjem, ali sve je počelo tada u Zvezdi.

Ono što je jedna od najzanimljivijih stvari vezano za ove intervjue, jesu anegdote. neki igrači su ih s radošću ispričali, dok su neki ipak hteli da to ostane “sakriveno” od očiju čitalaca. da li vi imate neke anegdote koje rado pamtite, posebno mislim na tu sezonu dok ste igrali u Zvezdi, ali i u Partizanu i reprezentaciji.

Bilo je puno lepih trenutaka i dogodovština, ali evo jedne sa Univerzijade u Štrpskom Plesu iz ’87. godine. Kako smo imali dosta slobodnog vremena, između utakmica, koristili smo ga za skijanje. Naravno, pošto je i naš sport (hokej) zimski, nismo imali prilike da idemo na skijanja i svi smo bili apsolutni početnici. Na žalost, sad već pokojni Deba (Saša Andrić), ne znajući kako se tanjirača stavlja, on je umesto napred stavio otpozadi. Kad ga je cimnula napred, napravio je dvostruki salto i raspao se na sve strane. Urnebesno. Da je neko snimio i dan danas bi se puštao klip. I sad mi je smešno kad se setim. Zahvaljujući tome, nas nekolicina je morala u sobu na presvlačenje. A Pop kome je otpala skija, tražio je vez svukuda. Tek posle nekog vremena videli smo da mu je vez i dalje na nozi…

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Pre nego Vas pitam o Vašoj reprezentativnoj karijeri, da se osvrnem na projekte Beostar i Vitez. Elem, igrali ste i u jednom i u drugom klubu i ti klubovi su na neki način trebali da donesu kvalitet više srpskoj ligi i da je ojačaju. Ipak ni jedan ni drugi klub danas nisu “u životu”. Zašto? Šta se generalno, po Vama, dešava sa srpskim hokejom? Ima li izlsak iz ovonastale situacije gde trenutno Zvezda daje dva kluba kako bi se prvenstvo koliko-toliko održalo?

U periodu od 2000. do 2006. godine, bio sam i predsednik HK Partizan. Posle toga došli su novi ljudi sa novcem i novim apetitima. Partizan postaje ponovo prvak i preuzima primat od Vojvodine. To mi je poslednja sezona u Partizanu. Nisam mogao da se složim sa rukovodstvom. Rastali smo se na korektan način. Ubrzo se osniva Beostar i od samog početka sam bio tamo. Zahvaljujući  Duletu Novakoviću, zaživeo je jedan novi klub. Nismo bili prvaci, ali smo skinuli skalpove svim ekipama. Na žalost, usled ekonomske krize, bilo je teško održati seniorsku ekipu i posle 4/5 sezona Beostar napušta seniorsko takmičenje. Iduće sezone se ponovo okupljamo i, najviše zahvaljujući Bogdanu Jankoviću, ponovo formiramo tim Vitez. Sa puno muka, ali sa velikom ljubavi i odricanjima svih igrača, ipak opstajemo četiri sezone. Na žalost, dolaskom novog upravnika u hali, i bez imalo sportskog duha, oduzimaju nam svlačionicu i ne daju nam ulaz na led, iako smo sve naše obaveze izmirili. Rukovodstvo hale je naše uplate knjižilo za stare dugove Viteza sa kojima mi nismo imali nikakve veze… ali eto, preveslali nas i ugasili još jedan klub.

Šta je po Vama rešenje za ovakvo stanje u hokeju? Šta uraditi?

Teško je naći rešenje. Ljudi koji mogu (izuzimajući g. Đakovića) nemaju volju i interes da održe hokej. Ponekad mi se čini kao da namerno rade protiv interesa sporta. Ne znam, želim im sve najbolje, možda ja ne vidim dobro…

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Pre nego završimo ovaj intervju, recite nam malo o Vašoj reprezentativnoj karijeri. Šta najviše i naradije pamtite dok ste igrali za reprezentaciju? Da li Vam je neka utakmica ostala u posebnom sećanju?

Za reprezentciju sam prvi put zaigrao daleke 1979 godine. U raznim selekcijama sam igrao na sigurno petnaestak svetskih prvenstava. Od toga, nisam vodio evidenciju, ali sam bio kapiten iste siurno 7-8 godina. Utakmica reprezentacije koju pamtim je 2006. godina protiv Australije. Posebno mi je ležala njihova igra. Nenaviknuti na naše bezobrazluke i driblinge, često su ispadali smešni. Prodao sam im “nogicu”, gde sam trojicu “poslao po burek”, i još nekoliko puta razne “moše” i pri tom dao dva gola i namestio jedan. Cela naša klupa je navijala i veselila se. Na kraju sam proglašen igračem utakmice. Sve to u mojoj 45. godini. Rado se sećam toga. Često sam voleo te neke bezobrazluke, da bi razveselio saigrače. Draže mi je da “prodam nogicu”, nego bila šta.. znaju to moji saigraći.

Radović i Fetisov
Foto: Radović i Fetisov

Da li imate poruku za klince koji su se počeli da igraju hokej? Mogu li uspeti u ovom sportu pored svih ovih problema o kojima smo pričali?

Klinci koji počinju da igraju hokej nažalost nemaju neku perspektivu. Hokej u Srbiji je, nažalost, spao je na par ljudi koji pokušavaju svojim sredstvima da ga održe u životu. Tu pre svega mislim na gospodina Gorana Đakovića. Nažalost, ostali klubovi ne pružaju podršku (neki usled manjka sredstava, neki usled manjka ličnog interesa…), a hokej je vrlo skup sport. Ledena dvorana, skupa oprema, putovanja… Naravno, zagovaram da klinci istraju u hokeju, jer hokej je najlepši sport, a osim toga, opšte je poznato da je najbolji lek za pluća. Oni najtalentovaniji mogu otići negde u inostranstvo i uz stipendiju završiti škole i igrati hokej.

Što se tiče zabrane igranja, mislim da je to jedna mnogo tužna epizoda srpskog hokeja. Prosto ne verujem da je to istina… Nadam se da ta zabrane neće istrajati, jer je protivna svemu što sport propagira.

Za kraj, recite mi da li ste imali priliku da pročitate intervjue koje sam uradio sa bivšim Zvezdinim hokejašima i kako Vam se svej to čini?

Čitao sam dosta intervjua i baš sam uživao čitajući ih. Često me vrate u neka lepša vremena.

Gospodine Radović, hvala Vam na izdvojenom vremenu za ovaj intervju i veliki pozdrav u ime ekipe našeg portala i svih ljubitelja hokeja.

Hvala Vam Dario što to radite. Zahvaljujući Vama, hokej smo vratili iz zaborava.

Hokejaši gostuju Medveščaku, Vukićević: Biće interesantan meč

Seniori hokejaškog kluba Crvena zvezda ovog vikenda odigraće samo jedan duel i to protiv ekipe Medveščaka, u Zagrebu.

Nakon što su dva puta savladali Triglav u Kranju, te dva puta ekipu Slavije u Beogradu, Zvezdini oklopnici dočekuju ovaj susret sa puno optimizma i veruju da će nastaviti sa svojim pobedničkim nizom. Ipak, treba napomenuti da je ne tako davno ekipa Medveščaka bila nadomak pobede. Naime, u utakmici koju su ova dva protivnika igrala u Zagrebu, Medveščak je u jednom trenutku vodio sa čak 5:1, ali su Zvezdini hokejaši uspeli da preokrenu meč i slave golom u produžetku. Upravo iz tog razloga nema mesta opuštanju i u meč treba uči maksimalno motivisano.

Zvezdini hokejaši će imati dovoljno vremena za odmor od napornih mečeva u regionalnom takmičenju, kao i Kontinental Kupu, i verujemo da će na treninzima stručni štab, predvođen trenerom Jovicom Rusom, uraditi sve da pripremi naše oklopnike kako za ovaj, tako i za sledeće izazove.

Susret između Medveščaka i Crvene zvezde je na rasporedu u nedelju, na Velesajmu, sa početkom od 15 časova i 30 minuta, pa ako ste kojim slučajem u Zagrebu, dođite i podržite naše hokejaše.

Foto: Luka Vukićević

 

Zamolili smo Luku Vukićevića da nam kaže svoja očekivanja, a evo šta je on rekao za naš  portal:

“Meč protiv ekipe Medveščak će sigurno biti interesantan. Znamo kako smo pobedili prošlu utakmicu, kako smo se vratili posle par golova zaostatka. Svako putovanje je teško samo po sebi, ali mislim da ćemo savladati Medveščak i npraviti još jedan korak ka prvoj poziciji na tabeli.”

Foto: Tabela IHL takmičenja

 

Kadeti Zvezde na dvomeču protiv Slavije

Kadeti hokejaškog kluba Crvena zvezda u petak putuju u Ljubljanu gde će odigrati dve utakmice (2. i 2. novembra) protiv ekipe Slavije.

Crveno-beli nisu baš u zavidnoj formi i trenutno zauzimeju pretposlednje 8. mesto na tabeli regionalnog takmičenja (IHL) za uzrast do 16 godina. od četiri odigrane utakmice puleni Marka Juloskog su zabeležili jednu pobedu i tri poraza, dok ekipa Slavije iz osam odigranih utakmica ima tri pobede i 5 poraza (jedan pposle produžetaka). Ipak, optimizam u crveno-belim redovima nikada ne jenjava i naši oklopnici sigurno neće otići u Ljubljanu sa istaknutom belom zastavom.

Evo šta je pred put, za naš portal, rekao trener crveno-belih oklopnika, Marko Juloski:

“Zbog zauzetosti ledene dvorane Pionir, primorani smo da odigramo dve utakmice sa ekipom Slavije u Ljubljani.
Kao i većina slovenačkih ekipa, Slavija je kvalitetan protivnik pojačana sa par momaka iz Hrvatskih ekipa koji su ove godine prešli u Slaviju, jer tim Zagreb ne igra IHL ligu.
Mi treba da se bavimo našom igrom i da smanjimo greške koje smo imali na prethodnim utakmicama. Naivno smo primali golove i nadam se da smo nešto naučili na tim utakmicama. Ako uspemo u tome, odigraćemo dve zanimjive utakmice.”

Našim kadetima želimo puno sreće sa željom da se kao pobednici vrate iz Slovenije.

Održan turnir Lige budućih šampiona

Autor: CZBG, Radovanović D.

Najmlađe selekcije ( U10 ) hokejaških timova Srbije, juče ( 12.11.2017.) su u ledenoj dvorani Spens, u Novom Sadu, odigrali turnir pod nazivom Liga budućih šampiona.

Liga je brojala šest ekipa, među kojima su se našli SKHL Crvena zvezda, Red team, HK Vojvodina, NS Stars, HK Spartak i Girls, što je sveukupno brojalo čak 82 učesnika, čime je oboren record u broju igrača ove godine.

Na pobedničko postolje turnira stala je ekipa SKHL Crvena zvezda, sa čak 10 osvojenih bodova. Zvezdini klinci izborili su se za pobedu u Ligi pobedivši u svih pet odigranih utakmica i to Red team sa 5:0, zatim tim Girls sa 4:0, HK Spartak sa 2:1, Vojvodinu sa 3:0 i NS Stars-e sa čak 6:2.

Odmah iza Zvezde, nalazi se tim NS Stars, sa 8 bodova, zatim HK Spartak sa svojih 6 bodova. Dalje pozicije pripale su timu Girls sa 4 boda, Red team-u sa svega 2 boda, dok se na poslednjem mestu našao tim HK Vojvodine bez ijednog izborenog boda.

Sledeći turnir održaće se već 25.11.2017., s tim što će jučerašnji pobednici dočekati svoje rivale na domaćem terenu, u ledenoj dvorani hale Pionir.

Šumenković: “Svi su tražili kartu više za hokej”

Autor: CZBG

Još jedan iz plejade Zvezdinih hokejaških legendi govorio je za naš portal o tim davnim vremenima. Ovaj put nismo postavljali klasična pitanja, ali je naš sagovornik, Aleksandar Šumi Šumenković, skoro pa u jednom dahu napisao za naš portal sve čega se setio iz tog perioda. Zaista, moramo da naglasimo da smo veoma zahvalni svim bivšim igračima koji su nam izašli u susret  da kroz intervjue i fotografije uspemo da obuhvatimo predratni period hokejaškog kluba Crvena zvezda. Velika je to stvar za sve one koji vole Zvezdu i hokej, ali i za sam klub. A sada, uživajte u ovom intervjuu.

Image may contain: 1 person, smiling

 

MOJ DOLAZAK U HKCZ

Počeo sam da klizam 1960. godine kada mi je otac iz inostranstva doneo klizaljke. U to vreme sam bio jedan od najmlađh klizača na Tašu (slika gore). Za moj dolazak u Zvezdu bio je zaslužan Nikola Vidić, tadašnji prvotimac. Kada sam imao oko 12 godina, zapazio me je na takozvanom “švalerskom” klizanju na Tašmajdanu i pitao da li bih želeo da treniram hokej u Zvezdi.

U to vreme, skoro da i nisu postojale mlađe selekcije. Jedan od mojih prvih trenera je bio Vojin Koljenšić -“Šilja”, koji me je pratio kroz razne selekcije u klubu tokom moje karijere.

U juniorskoj selekciji sam igrao u prvoj navali sa Sašom Jovanovićem i Branislavom Piščevićem. (slika 2 – u belim dresovima).  U to vreme,  juniorski timovi su retko dobijali termine za treniranje. Uglavnom je to bilo veoma kasno uveče (posle 23 časa) ili rano ujutro. Veći deo juniorskog tima činili su dečaci sa Banovog brda, verovatno iz razloga jer je škola “Filip Kljajić” imala malo klizalište koje smo i mi, zahvaljujući Šiljinim vezama, povremeno koristili. Sa 15 godina nas trojica smo po portebi povremeno trenirali  sa prvim timom. To je za nas bila velika čast iako smo većinu vremena na treninzima provodili na klupi,  smrzavajući se gledajući uigravanje prvotimaca.

MOJA PRVA UTAKMICA ZA PRVI TIM

Bila su tada teška vremena za hokejaški klub. Sredstva za ekzistenciju su dolazila skoro isključivo od strane sportskog društva i pazilo se na svaki utrošeni dinar. Oprema koju smo imali je bila stara i pocepana, jer je niko u tadašnjoj Jugoslaviji nije proizvodio. Putovalo se uglavnom vozom i to na dan same utakmice.

Sezona na Tašmajdanu je trajala svega 3-4 meseca, pa je razumljivo da smo bili u velikom zaostatku za timovima iz Slovenije. Prvih nekoliko kola takmičenja smo zbog nedostatka leda u Beogradu, igrali uvek u gostima. Tako je bilo i 1972. godine kada je, po rasporedu, u prvom kolu trebalo da ugostimo ekipu Jesenica. Kako to nije bilo moguće, a u cilju smanjivanja troškova oba kluba, uprave dva tima su se dogovorile da u dva dana odigramo obe utakmice u Jesenicama. Jedva smo skupili minimalni broj igrača da bi se utakmice odigrale i krenuli na put. Mene su poveli čisto da popunim taj broj, međutim već na prvoj utakmici, na samom početku, našem igraču Protiću je pukla klizaljka tako da nije mogao da nastavi utakmicu. Tadašnji trener, Zoran Štajner me je ubacio u utakmicu sa zadatkom da čuvam jedenog od tada najboljih bekova, Jana. Sećam se da smo te utakmice izgubili sa ogromnom razlikom (26:1 i 29:4). Za neverovati je da je jedan od najlepših golova na tim utakmicama postigla naša prva navala u sastavu Šišić, Šeremet i Janković.

“1970-tih jedan od naših najvećih rivala za ulazak u prvu ligu je bila ekipa Cinkarne iz Celja. U svojim redovima je imala legendu jugoslovenskog hokeja Albina Felca. Felc je bio nerešiva enigma za mnoge, pa tako i za nas. Jedan od tadašnjih novopečenih prvotimaca (još uvek junior) dobio je zadatak da igra takozvani flaster na Felca uz napomenu trenera (Koljenšić) da se nikako ne odvaja od njega i da ga u stopu prati. Jadnik je toliko bio fokusiran na ulogu koju je dobio od trenera, da se prilikom jedne izmene našao u na klupi za igrače koja je pripadala celjanima. Naime, po završetku svoje smene, Fellc je krenuo na svoju klupu, a naš igrač, ne razmišljajući, završio je na istoj. Možete zamisliti iznenađenje za njih, a i smeh koji je izazvao kod svih koji su to primetili.”

 

Image may contain: 3 people

Pored pomenute trojice bila mi je čast da se nađem u istom timu sa proslavljenim igračima iz tog vremena (Georgijević, Vasin, Popović, Mišon, Ilić, Ivanković i drugi). Već sa 17 godina sam bio član druge navale prvog tima. Igrao sam na poziciji centra, a na krilima su bili Slobodan Gavrović i Dušan Zečević (slika 4 – u crvenim dresovima). Ispadali smo i vračali se u Prvu ligu tih godina, sa nadom da će doći bolja vremena za beogradski hokej. Ono čemu smo se najviše radovali u ono vreme su bile turneje koje je klub uspevao da organizuje po Austriji, Francuskoj, Holandiji  i Belgiji, po završetku sezone (slika 3 – u autobusu: Šišić, Ilić, Mišon, a u pozadini Šutić, Dunđerović, Nikolić i ja). Kao pojacanje smo redovno vodili i 3-4 igrača iz Olimpije. Bile su to prilike da tamo dođemo do neophodne opreme za narednu sezonu.

HALA PIONIR

Naša nadanja da će beogradski hokej krenuti na bolje su počela da se ispunjavaju 1978. godine. Te godine Beograd je dobio organizaciju Svetskog prvenstva “B” grupe, a mi Ledenu dvoranu Pionir. Napokon smo i mi imali led oko 8 meseci godišnje i počeli mnogo ozbiljnije da treniramo. U narednih dve-tri godine dosta starijih igrača je prestalo da igra, tako da smo bili dosta “kratki” na nekim pozicijama. Upravo iz tog razloga tadašnji trener Koljenšić me je, u dogovoru, prebacio na poziciju beka, gde sam igrao do kraja svoje karijere. Uprava kluba na čelu sa tadašnjim presednikom kluba, Momčilom Kovačevićem, tražila je rešenja da se klub pojača. Jedno od prvih pojačanja je bio član Spartaka iz Subotice, Čaba Ladocki koji je tada studirao u Beogradu.

“Pripremni period u Pioniru i utakmica protiv Mađara, Ujpešt Dože. Mađari iskusan i tvrd tim, utakmica puna čarki i grubih startova. Naravno, počinju čarke i psovanja. Jedan naš igrač se na klupi obraća Čabi Ladockom, koji je došao iz Subotice u Zvezdu, i traži od njega da mu kaže nešto ružno na mađarskom jeziku kako bi on to rekao Mađarima. Čaba ga nauči i on pre ulaska u naš boks zastane ispred protivničke klupe i ljutito im to kaže. Na klupi Mađara opšti smeh i neverica. Igrač dođe do Čabe i pita ga zašto se smeju kada to ne bi trebalo da bude smešno. Čaba mu uz osmeh reče kako ga je zeznuo i da je on Mađarima rekao na njihovom jeziku: “Svima vama poljubim sise”. Kako je Čaba ostao živ, to samo on zna.”

Image may contain: 8 people, people smiling, text

 

U to vreme ja sam se pridružio Dušanu Iliću koji je bio Sekretar kluba i koji me je uvodio u taj posao, jer je on želeo da se posveti trenerskom pozivu u budućnosti.

ĐULNEAR SALIJI

Prvo pojačanje sa strane je bio Đulnear Saliji koji je u Zvezdu došao zahvaljući  svom stricu iz Beograda i Dušanu Iliću. Bila je velika borba u to vreme, između Zvezde i Partizana, za koga će Saliji zaigrati. Dušan Ilić i ja smo išli u Zrenjanin (gde je Saliji služio vojni rok), a kasnije i u Nitru (Slovačka) da razgovaramo sa njim i njegovom majkom o prelasku u Zvezdu. Naša sreća je bila da je Salijeva majka dala blagoslov i tako je naš klub dobio svoju prvu zvezdu tog vremena. Sali je ubrzo zavoleo Beograd i potpuno se uklopio u naš mentalitet. On je svoju mladost proveo u Nitri, igrajući za sve njihove selekcije. Dolaskom u KHK Crvena zvezda ne samo da je tada bio naš najbolji igrač, već je uživao ogromnu popularnost koja mu je i te kako godila. Uvek je bio spreman za šalu i razne smicalice. Bili smo jako dobri drugovi i van hokejaške sezone. Po završetku, svake godine vraćao se na nekoliko meseci nazad u Nitru. Zahvaljujući tom prijateljstvu nastala je interesantna situacija o kojoj se verovatno još uvek ponekad priča. Naime, njegovim drugarima i saigračima iz Nitre, verovatno nije baš bilo sasvim jasno zašto je Sali odlućio da igra u mnogo lošijoj ligi. Moram da napomenem da Sali potiče iz veoma imućne porodice tako da mu novac uopšte nije bio bitan. Slava koju je imao dolaskom u Beograd je bila to što mu je bilo važno i o čemu je maštao.

“Elem, jedne godine vraćajući se iz Austrije, moj kum Boki i ja rešili smo da svratimo do Nitre i posetimo Salija. Dogovorili smo se da se nađemo u baru hotela. Kada smo stigli, Sali i njegova žena Marta su nas već čekali u društvu još dva njegova drugara sa ženama. Kako smo saznali, bili su to poznati prvotimci Nitre. Sali nas je predstavio kao svoje drugare, a inače i sekretara kluba (mene) i člana predsedništva (Bokija). Povela se priča o hokeju u Beogradu i Salijevom angažovanju za sledeću sezonu. Naravno, sve je to bila farsa koju njegovi drugari nisu mogli pretpostaviti. Upitan od nas da li će i sledeću sezonu igrati za nas, Sali je rekao da još razmišlja i da sve zavisi od uslova. Upitan za koliko para bi igrao, odgovorio je uz osmeh da ni sam nije siguran. U tom trenutku Boki je iz svog džepa izvadio lični ček Beobanke i dao ga Saliju, rekavši da on sam upiše iznos kada bude razmislio. Trebalo je videti lica njegovih prijatelja, a žena jednog od njih je počela da gura svog muža rekavši kako bi i on trebao da pređe u Zvezdu da igra. Kako je ovo Saliju imponovalo, možete samo zamisliti”.

SEZONA 84/85

Renesansa beogradskog hokeja je vezana za čuvenu 1984/85 sezonu. Na jednoj od sednica Predsedništva hokejaškog Saveza Jugoslavije u cilju prosperiteta hokeja, donesena je odluka da svaki tim može da angažuje maksimum tri igrača iz inostranstva.

Za veličanstvenu sezonu najviše zasluga pripada tadašnjem predsedniku kluba Moši Atanasijeviću. Nakon nekoliko sastanaka sa tadašnjim sekretarom, Milanom Tomićem, dato je zeleno svetlo od strane Sportskog društva da se krene sa pregovorima o dolasku stranaca. U to vreme je došla i ponuda od Nika Pašića koji je napisao pismo svim klubovima u kome je izrazio želju da igra hokej u Jugoslaviji. Nakon određenih provera, stupili smo u kontakt sa Pašićem i počeli pregovore. Istovremeno, putem raznih kontakta tražili smo još dva igrača. Uz pomoć bivšeg igrača Partizana, Age Anđelića, koji je bio trener u Holandiji, a i jedan od skauta za NHL, u naš klub su iz Amerike došli Majk Krouli i Ričard Vilijams. Sećam se da smo sa nevericom gledali njihov prvi izlazak na led u Pioniru koji nije bio ništa poseban. Međutim, ono što ih je krasilo (borbenost i upornost) su uspeli da prenesu i na ostatak tima. To je bio i ključ uspeha tima.

Njihovim dolaskom je pola posla je bilo završeno. Ostalo je da dovedemo još nekoliko igrača sa domaćeg tržišta. Par igrača je prešlo kod nas iz Partizana, a šlag na torti je bio dolazak Kovača i Sekelja iz Olimpije. Sekelj je u duši bio zvezdaš i želeo je da zaigra makar jednu sezonu za nas. Zbog nekih zaostalih novčanih dugova prema njemu, od strane Olimpije a delom i iz inata, pristao je da igra za nas tu sezonu. Ne samo to, već je sa sobom doveo i tada najboljeg beka u Jugoslaviji, Jožu Kovača.

Tako je trener kluba Dušan Ilić  dobio tim o kome je samo mogao da mašta i počelo se sa ozbiljnim pripremama za sezonu. Bio je to ogroman izazov za ceo klub. Trebalo je obezbediti stanove za igrače sa strane. Predsedništvo kluba je brojalo 19 članova koji su svoje zadatke obavljali pod budnim okom Moše Atanasijevića. U skoro svim novinama se najavljivala velika sezona našeg kluba. Preko noći je hokej postao jedan od najpopularnijih sportova u Beogradu. Ljudi su dolazili u prostorije kluba, u Ljutice Bogdana, i uzimali pretplatne karte za celu sezonu. Koliko se sećam bilo je negde oko 300-400 sezonskih propusnica što je za ono vreme bilo neverovatno.

KARTA VIŠE

Samo na velikim fudbalskim utakmicama, koje je FK Crvena zvezda igrala u Beogradu mogli ste ispred stadiona čuti ljude koji uzvikuju “karta više”.  Nikada ne bih pomislio da će se isto čuti i ispred hale Piomir.

Pionir je bio rasprodat svaku utakmicu već nakon prvog dana kada su karte puštane u prodaju. Svi su želeli da vide “tu Zvezdu”. Mnogi fudbaleri Crvene zvezde iz tog vremena (Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin, Mrkela i drugi) su dolazili na naše utakmice. Svi su tražili kartu više. U našoj kancelariji je pred utakmice bilo ljudi kao na “vašaru”. Sve je bilo kao u bajci. Nije bilo preterano teško čak ni obezbediti dodatna sredstva da bi klub mogao da funkcioniše. Sekretar SD-a, Mile Tomić, je činio sve što je bilo u njegovoj moći da nam pomogne. Razne organizacije su nas same kontaktirale u želji da ih reklamiramo, tako da ubrzo nije više bilo mesta na ogradi klizališta da se ispiše njihova reklama.

Igrači su tada bili kao jedna velika porodica. Pre svakog puta se odlazilo na zajedničku večeru u restoran Palilula ili Zlatar. Posle utakmica odigranih u Beogradu se išlo u diskoteku Nana. Popularnost je rasla iz dana u dan. Igrači su redovno bili gosti na radiju i televiziji.

SEZONA (nastavak)

U prvom delu takmičenja odigrali smo 14 utakmica i dobili 13, a jednu odigrali nerešeno. Ta nerešena utakmica je bio potpuni debakl jer nismo uspeli da, u Jesenicama, pobedimo tim Kranjske Gore koji je bio najgori tim u ligi. Utakmica je zavrsšena sa rezultatom 4:4. Sve ostale timove smo pobedili i u gostima, i u Beogadu. Nije samo Pionir bio rasprodat kada je Zvezda igrala. Ogromnu podršku, punih tribina, smo imali i u Ljubljani, i Jesenicama.

 

Image may contain: 3 people, people standing

Nažalost, nismo uspeli da osvojimo titulu zbog neiskustva, a i velikog peha. Naš prvi golman tima, IvanTomić, se razboleo i nije mogao da igra u finalu protiv Jesenica. Bio je to nenadoknadiv gubitak za naš tim i Jesenice su osvojile titulu.

Za mene lično, to je bila nezaboravna sezona zbog svega što se desavalo, a pogotovo što mi se u sred sezone, u decembru, rodio sin Bojan. Zbog svih tih obaveza to je ujednio bila i moja poslednja igračka sezona.

POSLE ZVEZDE

Od 1986. godine sam prešao da se bavim sudijskim pozivom. Nakon dve godine sam postao i internacionalni sudija. Sudio sam na evropskim prvenstvima B grupe. U sezonii 1990/91 i 1991/92 sam sudio skoro sve play-off utakmice između klubova Jesenice, Olimpija i Medveščak.

Već 25 godina živim i radim u Kanadi, i uvek se rado sećam hokejaških dana. U kontaktu sam većinom igrača, Koljenšić, Vasin, Popović, Mišon, Ivanković, Zečević, Bubnjić, Tomić, Vatovec i drugi.