Goran Radović Kengur: U Zvezdi smo imali najlepše druženje ikada

Poštovani čitaoci našeg portala, a posebno vi koji volite i pratite hokej i koji ste čitali sve intervjue koje smo do sada uradili, ovog puta razgovaram sa Goranom Radovićem – Kengurom, osobom koja je ostavila trag u jugoslovneskom i srpskom hokeju, i koja je po komentaru Igora Trifunovića  (na društvenim mrežama i naravno, u šaljivom tonu), starija od skadarlijske kaldrme.

Elem, istina je da kada sam počeo da radim ove intervjue za neke igrače mi je rečeno da bi bolje bilo da se nađu u istoriji našeg večitog rivala, ali ja ipak nekako pokušavam da se dotaknem svih onih koji su ostavili neki trag u Crvenoj zvezdi, ali i koji u krugovima domaćeg hokeja znače jako mnogo. Na primer, sigurno se sećate intervjua sa legendarnim Rašidom Šemsedinovićem. čovekom koji je u srcu zvezdaš, ali je skoro celi svoj životni vek proveo u taboru našeg najljućeg protivnika, Partizana. Tu su bili i intervjui sa malo mlađom gardom, Aleksandrom Kosićem i Urošem Aleksićem. Istini za volju, njihova imena se mnogo više vežu za crno-bele, nego li za crveno-bele boje, ali svi su oni pre svega veliki ljudi i sportisti, i kao što su nam redom rekli – oni koji pre svega vole hokej, najbržu kolektivnu igru na svetu.

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Gospodine Radović, pre svega  voleo bih da nam malo dočarate Vaše hokejaške početke, Vašu ljubav prema ovom sportu i ko je zapravo najviše uticao na Vas da se bavite ovim sportom.

Hokej sam počeo da treniram malo kasnije od ostalih. Desilo se da je moje društvo iz kraja počelo da ide na legendarni Taš. Zatražio sam od oca da mi kupi klizaljke. Pošto je njegov prijatelj Gaja vodio školu hokeja, otac mi je predložio da prvo odem na par treninga škole hokeja, pa tek onda na klizanje sa društvom. To je bila daleka 1974. godina. Ja sam tada već imao 12 godina. Prvi dodir sa ledenom pločom i hokejaškim štapom je za mene bila životna prekretnica. U to vreme sam trenirao košarku i fudbal, ali od tog trenutka za mene postoji samo hokej…ljubav na prvi dodir. Znači, sasvim slučajno sam otišao na taj tening i ljubav se rodila zahvaljujući Gaji (Gavrilo Mihajlović), jednom od najboljih klizača ikada i igrača Crvene zvezde, koji je sa neveovatnom energojom i entuzijazmom preneo ljubav ka hokeju na nas klince koji smo ga sa ushićejnjem gledali dok nam je pokazivao kako šta treba…

Odrastali ste u neko sretnije doba, kada je hokejaška liga bivše Jugoslavije imala klubove poput Jesenica, Olimpije, Zvezde, Partizana, Medveščaka i drugih klubova.  Sigurno ste i kao klinac išli na utakmice. Ko Vas je u to vreme najviše impresionirao i na koga ste se kao klinac najviše ugledali?

Da, odrastao sam u vreme kada je bilo puno kvalitetnih klubova. Sećam se Albina Felca. On je za mene tad bio kao mađioničar, sitne građe, mršav, omalen, ali niko ga nije mogao uhvatiti na ledu. Gledao sam ga i divio mu se…
Kada pogledate se ove distance, šta mislite da je u ono doba bilo bolje za klince koji su počinjali hokej (tj. šta je to zbog čega su postajali bolji hokejaši) i pored toga što su imali manjak leda i mnogo slabiju opremu nego danas?

Sa ove distance kad pogledam, mislim da je ono staro vreme bilo lepše, humanije… Ja am vrlo brzo, već posle dvadeset dana trniranja dobio poziv od  Partizana da se učlanim, što sam i učinio. Gospodin Tadija Arsić, u to vreme sekretar kluba, je pozvao telefonom i sa mnom i roditeljina dogovorio sve. Tako da sam prvi turnir odigrao već iste godine, u Subotici, možda mesec dana nakon prvog dodira sa ledom. U to vreme dovoljno je bilo da dete bude talentovano. Sve je bilo besplatno, i oprema (iskreno rečeno, već potrošena, dotrajala, ali nama najdraža) i treninzi, putovanja na utakmice, a kasnije i pripreme…sve je to bilo besplatno. Sada mi se često čini da je sport generalno, ne samo hokej, previše iskomercijalizovan. U ono vreme treninzi su bili oko 23 časa, pa smo sa hokeja dolazili kući u sitne sate, ali ništa nam nije bilo teško.

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Sa koliko godina krećete da igrate za seniore i sećate li se svoje prve utakmice?

Na moju sreću, pokazao sam se kao vrlo talentovan, i već 1977. godine, sa 15 godina, sam odigrao prvu seniorsku utakmicu. Igralo se u Novom Sadu, protiv Vojvodine, i dobili smo ih 10:0 ili 10:1. Buca Šemsedinović je dao tri gola i bio najbolji igrač na toj utakmici, a ja sam debitovao za prvi tim. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Iz svake generecaje je po nekoliko klinaca ostajalo u hokeju i zaigralo za prvi tim…oni najuporniji i najtalentovaniji. Za Partizan sam odigrao oko 30 sezona, tako da sam ispratio mnoge generacije. Igrao sam i sa sinovima od mojih starih hokejaša, a neki od njih (sinova) su prestali da igraju hokej pre mene. Bojan Šemsedinović, na primer, a sa nekima sam i dalje na ledu -Nikola Dunda, Bojan Milovanović, Stefan Ilić. Ja sam uveliko igrao sa njihovim očevima kad su se oni rodili, a sećam se dana kad su rođeni. Nikolu sam u rukama nosio kao bebu. Često u u sali kažem “Kud te ne ispustih onomad…”
Kao igrač Partizana sigurno da su Vam utakmice protiv Crvene zvezde bile ili najdraže ili najtužnije (u zavisnosti od ishoda). Koji derbi vam je ostao u pamćenju? U to vreme sigurno je da je u redovima Crvene zvezde bilo igrača sa kojima ste vodili “rat” na ledu. Pošto ste bili odbrambeni igrač, ko Vam je zadavao najviše muke iz Zvezdinih redova?
Što se rivaliteta tiče, bilo je puno Zvezdinih igrača kroz toliko godina. ’77, ’78, ’79 pokojni Šile je bio najveća muka za nas. Kasnije ’80-ih se pojavio Saliji koji je bio virtuoz sa pakom. On nam je zadavao muka… igrao je sa lakoćom i voleo da se nadigrava, pogotovo sa golmanima, kad izdribla odbranu. Već u to vreme sezona nam se produžava i zahvaljujući ledenoj hali polako hvatamo korak sa slovenačkim timovima. U to vreme ’84-’85 Zvezda pravi sjajan tim i prkosi Slovencima. Već ste dosta pisali na tu temu, ali eto da pomenem…
Meni je u pamčenju ostala jedna utakmica iz  sezone 83/84, kad sam dao tri gola i doneo pobedu Partizanu. 1985/86 Partizan pravi tim koji po prvi put, posle par decenija, donosi titulu u Beograd. Imali smo sjajan tim sa velikim brojem stranaca. Kostka, Bednaž, Matičuk, pa Slovenci: Kavec, braća Lomovšek, Lepša, Vidmar… Sve hale, gde god smo igrali, bile su prepune, tražila se karta više. Vrlo često je ostajalo par hiljada ljudi ispred hala. Kakvo lepo vreme…
U sezoni 86/87 prelazim u Zvezdu. Imali smo odličan tim. Nije bilo puno stranaca, ali je stasala jedna strašna Zvezdina generacija. Još uvek je igrao Sali, ali uz njega pojavljuju se neki novi klinci… Igor Kosović, koji je jedan od najvećih igrača i tehničara, zatim Nenad Ilić (“zli patuljak” ili što bi Sali rekao “trpaѕlik”), Vanja Čečen, a već se pojavljuju i Kolja Lazarević, Igor Poluga, Zoran Kožić, Grof, Bora Ilić, uz već ozbiljne igrače Vatoveca, Mitrovića, a i mog Landaru (Miloš Piperski). Tu je bio i Cveja koji nam je bio zadužen za dobro raspoloženje. Sećam se u Sarajevu ulazimo u diskoteku i Cveja prvi ulazi i kaže ”Ovi su sa mnom”. Vratari nas propuštaju i čujem u pozadini, kad smo već ušli, “A ko je ovaj, bolan?” U Zvezdi smo imali najlepše druženje ikada. Svi smo bili pravi prijatelji i provodili vreme i van leda zajedno. Sa velikom nostalgijom se sećam tih vremena. Možda mi je to najlepša sezona ikada.
Kasnije se pojavljuju novi, budući, nosioci Zvezde. Moram specijalno da podvučem jedno ime – Ivan Prokić, naš najbolji hokejaš ikada. U dve reči sam Vam sve rekao. Onda se pojavlju i Joca Rus, Nenad Milinković, pa onda puno novih mladih igrača… Leš, Balavi, mali Balavi…  Tako puno njih, sigurno sam mnoge i preskočio i izvanjavam im se zbog toga…

Ipak, kao što su neki igrači Zvezde znali da pređu u redove večitog rivala, tako ste i vi 1987. godine zaigrali za Crvenu zvezdu. Ko Vas je doveo u crveno-beli tabor i kako ste se uklopili kao neko ko je došao iz crno-belih redova?

Niko me nije doveo, već sam sam otišao u Zvezdinu kancelariju i potpisao pristupnicu, bez ikakvih uslova. Bili su u čudu…

Kao igrač Crvene zvezde, šta Vam je najviše ostalo u sećanju…utakmica, neki derbi ili nešto sasvim treće?

U Zvezdi mi je ostalo u sećanju druženje koje sam već pomenuo. Bili smo na ledu i van leda zajedno. Kasnije kad smo prešli u Partizan nastavili smo da takvim druženjem, ali sve je počelo tada u Zvezdi.

Ono što je jedna od najzanimljivijih stvari vezano za ove intervjue, jesu anegdote. neki igrači su ih s radošću ispričali, dok su neki ipak hteli da to ostane “sakriveno” od očiju čitalaca. da li vi imate neke anegdote koje rado pamtite, posebno mislim na tu sezonu dok ste igrali u Zvezdi, ali i u Partizanu i reprezentaciji.

Bilo je puno lepih trenutaka i dogodovština, ali evo jedne sa Univerzijade u Štrpskom Plesu iz ’87. godine. Kako smo imali dosta slobodnog vremena, između utakmica, koristili smo ga za skijanje. Naravno, pošto je i naš sport (hokej) zimski, nismo imali prilike da idemo na skijanja i svi smo bili apsolutni početnici. Na žalost, sad već pokojni Deba (Saša Andrić), ne znajući kako se tanjirača stavlja, on je umesto napred stavio otpozadi. Kad ga je cimnula napred, napravio je dvostruki salto i raspao se na sve strane. Urnebesno. Da je neko snimio i dan danas bi se puštao klip. I sad mi je smešno kad se setim. Zahvaljujući tome, nas nekolicina je morala u sobu na presvlačenje. A Pop kome je otpala skija, tražio je vez svukuda. Tek posle nekog vremena videli smo da mu je vez i dalje na nozi…

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Pre nego Vas pitam o Vašoj reprezentativnoj karijeri, da se osvrnem na projekte Beostar i Vitez. Elem, igrali ste i u jednom i u drugom klubu i ti klubovi su na neki način trebali da donesu kvalitet više srpskoj ligi i da je ojačaju. Ipak ni jedan ni drugi klub danas nisu “u životu”. Zašto? Šta se generalno, po Vama, dešava sa srpskim hokejom? Ima li izlsak iz ovonastale situacije gde trenutno Zvezda daje dva kluba kako bi se prvenstvo koliko-toliko održalo?

U periodu od 2000. do 2006. godine, bio sam i predsednik HK Partizan. Posle toga došli su novi ljudi sa novcem i novim apetitima. Partizan postaje ponovo prvak i preuzima primat od Vojvodine. To mi je poslednja sezona u Partizanu. Nisam mogao da se složim sa rukovodstvom. Rastali smo se na korektan način. Ubrzo se osniva Beostar i od samog početka sam bio tamo. Zahvaljujući  Duletu Novakoviću, zaživeo je jedan novi klub. Nismo bili prvaci, ali smo skinuli skalpove svim ekipama. Na žalost, usled ekonomske krize, bilo je teško održati seniorsku ekipu i posle 4/5 sezona Beostar napušta seniorsko takmičenje. Iduće sezone se ponovo okupljamo i, najviše zahvaljujući Bogdanu Jankoviću, ponovo formiramo tim Vitez. Sa puno muka, ali sa velikom ljubavi i odricanjima svih igrača, ipak opstajemo četiri sezone. Na žalost, dolaskom novog upravnika u hali, i bez imalo sportskog duha, oduzimaju nam svlačionicu i ne daju nam ulaz na led, iako smo sve naše obaveze izmirili. Rukovodstvo hale je naše uplate knjižilo za stare dugove Viteza sa kojima mi nismo imali nikakve veze… ali eto, preveslali nas i ugasili još jedan klub.

Šta je po Vama rešenje za ovakvo stanje u hokeju? Šta uraditi?

Teško je naći rešenje. Ljudi koji mogu (izuzimajući g. Đakovića) nemaju volju i interes da održe hokej. Ponekad mi se čini kao da namerno rade protiv interesa sporta. Ne znam, želim im sve najbolje, možda ja ne vidim dobro…

Foto: Privatna arhiva Goran Radović

Pre nego završimo ovaj intervju, recite nam malo o Vašoj reprezentativnoj karijeri. Šta najviše i naradije pamtite dok ste igrali za reprezentaciju? Da li Vam je neka utakmica ostala u posebnom sećanju?

Za reprezentciju sam prvi put zaigrao daleke 1979 godine. U raznim selekcijama sam igrao na sigurno petnaestak svetskih prvenstava. Od toga, nisam vodio evidenciju, ali sam bio kapiten iste siurno 7-8 godina. Utakmica reprezentacije koju pamtim je 2006. godina protiv Australije. Posebno mi je ležala njihova igra. Nenaviknuti na naše bezobrazluke i driblinge, često su ispadali smešni. Prodao sam im “nogicu”, gde sam trojicu “poslao po burek”, i još nekoliko puta razne “moše” i pri tom dao dva gola i namestio jedan. Cela naša klupa je navijala i veselila se. Na kraju sam proglašen igračem utakmice. Sve to u mojoj 45. godini. Rado se sećam toga. Često sam voleo te neke bezobrazluke, da bi razveselio saigrače. Draže mi je da “prodam nogicu”, nego bila šta.. znaju to moji saigraći.

Radović i Fetisov
Foto: Radović i Fetisov

Da li imate poruku za klince koji su se počeli da igraju hokej? Mogu li uspeti u ovom sportu pored svih ovih problema o kojima smo pričali?

Klinci koji počinju da igraju hokej nažalost nemaju neku perspektivu. Hokej u Srbiji je, nažalost, spao je na par ljudi koji pokušavaju svojim sredstvima da ga održe u životu. Tu pre svega mislim na gospodina Gorana Đakovića. Nažalost, ostali klubovi ne pružaju podršku (neki usled manjka sredstava, neki usled manjka ličnog interesa…), a hokej je vrlo skup sport. Ledena dvorana, skupa oprema, putovanja… Naravno, zagovaram da klinci istraju u hokeju, jer hokej je najlepši sport, a osim toga, opšte je poznato da je najbolji lek za pluća. Oni najtalentovaniji mogu otići negde u inostranstvo i uz stipendiju završiti škole i igrati hokej.

Što se tiče zabrane igranja, mislim da je to jedna mnogo tužna epizoda srpskog hokeja. Prosto ne verujem da je to istina… Nadam se da ta zabrane neće istrajati, jer je protivna svemu što sport propagira.

Za kraj, recite mi da li ste imali priliku da pročitate intervjue koje sam uradio sa bivšim Zvezdinim hokejašima i kako Vam se svej to čini?

Čitao sam dosta intervjua i baš sam uživao čitajući ih. Često me vrate u neka lepša vremena.

Gospodine Radović, hvala Vam na izdvojenom vremenu za ovaj intervju i veliki pozdrav u ime ekipe našeg portala i svih ljubitelja hokeja.

Hvala Vam Dario što to radite. Zahvaljujući Vama, hokej smo vratili iz zaborava.

Petar Bugarinović: Ciljevi Crvene zvezde su uvek najviši

Autor: CZBG, Tadić M.

U avgustu ove godine RK Crvena zvezda doveo je tri pojačanja, a jedan od njih bio je i srednji bek, Petar Bugarinović. Preko Smedereva, Obilića i Morave, Bugarinović je stigao do našeg kluba, sa kojim je u dosadašnjem delu sezone već osvojio pehar Super kupa, a u prvenstvenoj trci zabeležio samo dva poraza, čemu je on sa 14 golova znatno doprineo.

O tome kako je izgledao njegov rukometni put, ali i o ciljevima Crvene zvezde i radu sa Nenadom Peruničićem, Bugarinović je govorio za naš portal.

Kako je odlučio da se bavi sportom i zašto je izabrao baš rukomet bilo je jasno već nakon prve rečenice. „Rukomet za mene predstavlja smisao života. Kao klinac sam naučio sve ono što on nosi sa sobom, odrstao sam uz njega, postao jača ličnost. Svaki klinac prođe mnogo sekcija i uglavnom izabere fudbal ili košarku, eto ja sam valjda kao mali voleo da se tučem sa ostalom decom, pa sam hteo da vidim kako će mi rukomet ići“, započeo je Bugarinović.

Početak karijere vezan je, naravno, za njegov rodni grad, Smederevo, u kom je napravio prve korake ka uspehu, ali i u kom su se desile značajne promene od njegove poslednje utakmice. „Krenuo sam da treniram sa deset godina i tada je rukomet u mom gradu bio na mnogo višem nivou, nego što je to sada slučaj. Mislim da sam tada bio jedan od najmlađih igrača, sa 16 godina sam igrao sa svim tim starijim igračima i to je bila velika stvar za mene. Sada se mnogo toga promenilo i mnogo mi je krivo zbog toga. Koliko se sećam, Smederevo je 2012. ispalo iz Superlige. Ni u školama sport nije toliko razvijen, kod nas na fakultetu postoji termin „plava ruka“ i to predstavlja profesora koji samo izbaci ruku i baci loptu deci na času fizičkog, niko ne radi sa njima i to je veliki problem“.

Već 2012. godine ovaj srednji bek imao je priliku da zaigra za kadetsku reprezentaciju Srbije, a iz tog perioda svakako nosi najlepše uspomene. „Zaista je neponovljiv osećaj igrati u dresu repezentacije sa 16 ili 17 godina i to će svaki sportista reći, jer je to svakome od nas san. Kada je reč o A selekciji, trenutno ne razmišljam mnogo o njoj, jer mi je sada prioritet doikazivanje u Zvezdi. Ako budem dobro igrao, to će verovatno neko videti. Jako mi je drago što sve više igrača iz naše lige dobija poziv za igranje u A reprezentaciji, nalaze se i na širim spiskovima, pa čak i na užim. Recimo drugar i kolega, Ćirić, koji se nalazi u ekipi Obilića  sada je na spisku reprezentacije“.

Zajedno sa upisom na fakultet došao je i potpis za RK Obilić, u kom, kako sam kaže, nije pronašao sebi mesto. „Kada sam upisao fakultet  praktično sam završio sa Smederevom. Generalno je tamo postala lošija situacija kada su ispali iz Superlige, ostali smo mi mlađi, ali vremenom je svako negde otišao, između ostalih i ja sam došao u Beograd da studiram. U tom periodu Partizan i Zvezda nisu bili opcije, neki treneri su smatrali da nisam dovoljno dobar za njih i ja to poštujem. Tada se i Obilić otvorio, ali tamo nisam našao sebi pravo mesto. Nisam zabeležio mnogo minuta, često sam sedeo na klupi i menjao igrače, sa kojima sam do tada lagano igrao. Ipak, ta prva godina mi je svakako poslužila da se priviknem na neke nove stvari, a i da zadržim rukomet, koji mnogo volim“

FOTO: Privatna arhiva
FOTO: Privatna arhiva

Godinu dana kasnije, Bugarinović je ponovo promenio klub, preselio se u RK Morava iz Velike Plane, ali je ovog puta sezonu  završio kao najbolji strelac lige. „Mene su oni zvali dosta ranije, dve ili tri godine pre toga Morava je ušla u Prvu ligu i stekla status dobrog i stabilnog kluba. Ipak, trebala mi je ta prva godina da se prilagodim, hteo sam da budem u Beogradu i ostao sam u Obiliću. Međutim, video sam da tamo stojim u mestu, nisam igrao, nisam napredovao i to nije valjalo. Usledio je prelazak u Moravu, vratio sam se u Prvu ligu i proveo tamo dve godine i evo me sada u Zvezdi“.

Kao srednjem beku, Bugarinoviću je glavni zadatak razigravanje saigrača, ali mu očigledno nije strano ni postizanje golova. Kako sam kaže, to ga je verovatno i dovelo u Crvenu zvezdu. „Moj glavni zadatak jeste da razigravam  saigrače, moj primarni zadatak nije postizanje golova i prihvatio sam tu ulogu. Više me ispunjava to nego postizanje golova. U Moravi sam imao istu ulogu prve godine, ali kasnije već ne, postao sam prvi strelac lige. Naravno da mi i golovi jako mi znače i nadam se da će ih na svakoj utakmici biti sve više i više, jer da sam u Moravi samo nameštao golove drugima, možda sada ne bih ni bio u Zvezdi“.

U avgustu ove godine, Petar je potpisao ugovor sa RK Crvena zvezda i zadužio dres sa brojem 13. Predvođeni trenerom Nenadom Peruničićem, crveno-beli rukometaši sezonu su otvorili osvajanjem Super kupa, gde su u finalu savladali ekipu Vojvodine, a u dosadašnjem delu sezone zabeležili su svega dva poraza. Padali su redom Jugović, Metaloplastika, Partizan, Rudar i Mokra Gora, a u Kupu i Obilić, Radnički i PKB.  „Nije postojao bolji način da otvorimo sezonu i to se videlo tada u Aranđelovcu, gde smo se radovali kao klinci. Taj trofej mnogo znači i klubu i svima nama pojedinačno. Nadam se da će sve biti kako treba, da ćemo odbraniti Kup i ostvariti što bolji rezultat u prvenstvu.

FOTO: Moja Crvena zvezda
FOTO: Moja Crvena zvezda

Kolika je čast raditi sa legendom kluba, Nenadom Peruničićem, zna i Bugarinović, te ističe odličan odnos između njega i igrača. „Meni mnogo znači rad sa njim. On je osvojio sve što je mogao da osvoji, igrao je u Nemačkoj i Španiji, u najboljim ligama sveta, osvojio Ligu šampiona, suvišno je govoriti o njegovim uspesima. Zna dosta toga da pokaže, da nauči igrača i voli da pruži šansu novim igračima. Strpljiv je i dosta radi sa njima. Sa druge strane, ume da bude i rigorozan, kada je to potrebno, ali tako i treba. Jer, treneri se uglavnom trude da budu autoritet igračima i mislim da tada zavlada negativna atmosfera“.

Pored Peruničića, još jedna ličnost zaslužuje poštovanje Bugarinovića, čovek pored kojeg je pravio prve rukometne korake. „Od malena sam najviše cenio Dejana Maksića, sadašnjeg trenera Partizana. On je bio u Smederevo, klubu u kom sam ja odrastao, trenirao sam sa njim i jako ga cenim“

Rukomet u Srbiji definitivno kreće uzlaznom putanjom, ali ono što nedostaje jeste da publika to i prepozna.  „U Srbiji rukomet nije preterano popularan, žao mi je što mora da dođe recimo derbi da bi se „Šumice“ napunile. Ipak, svakako mislim da se publika polako vraća na tribine i to me jako raduje“.

Crveno-beli rukometaši odlično su započeli ovu sezonu, ali igranje u Crvenoj zvezdi svakako nosi sa sobom određeni pritisak i odgovornost, čega je svestan i mladi Bugarinović. „Ciljevi su u Zvezdi uvek najviši, naravno. Kada dođeš ovde, moraš da se navikneš na konstantni pritisak. Svaka utakmica, bilo kod kuće ili na strani, nosi određeni pritisak, uvek moraš da ideš na pobedu, ali to su stvari koje prosto moraš da prihvatiš. Za sada su ciljevi Zvezde da se nađe u plej-ofu, mislim da je to ostvarljivo, a videćemo za kasnije“.

 

CZBG intervju, Dule Savić: Proleće u Ligi Evrope bi bio  vrhunac ove Zvezdine generacije

Autor: CZBG, Marija T.

„Neđa Milosavljević odigrao pas sa Pižonom, Pižon je petom dodao do Blagojevića, Blagojević centrirao, Dule Savić gool!“. Tog šestog decembra 1978. godine golom u 87. minutu Dušan Savić doneo je Crvenoj zvezdi remi protiv londonskog Arsenala na „Hajberiju“ ali i plasman u četvrtfinale Kupa UEFA. Nakon 39 godina, o Duletovom golu se i dalje priča i piše, a svoje mesto našao je i u srpskoj kinematografiji. Za nekoliko sati očekuje nas novi okršaj „Tobdžija“ i crveno-belih, a igrom sudbine, u timu Crvene zvezde ponovo se nalazi jedan Savić.

Prema rečima Vujadina Savića, njegov otac Dule je i pre žreba za grupnu fazu Lige Evrope imao osećaj da će se ova dva kluba ponovo sastati. Osećaj ga nije prevario, a na crveno-belom dresu ponovo je ispisano prezime „Savić“. Ovog puta naći će se na poziciji štopera. Ipak, pred ovu utakmicu legenda Crvene zvezde nije imala posebne savete za svog naslednika. „Nisam davao savete Vujadinu, on je trenirao u Zvezdi, od petlića, preko pionira, kadeta do omladinaca. Uvek smo pričali o tome šta je fudbal, kakva je to profesija i kako se treba ponašati. Mislim da više nema potrebe da mu dajem bilo kakve savete, sem ako ih on sam ne traži, o nekoj konkretnoj situaciji ili problemu u igri. On iza sebe ima nekoliko sezona takmičarskog iskustva i nekoliko osvojenih trofeja u inostranstvu, tako da mislim da je to sasvim dovoljno da bi sa najvećom ozbiljnošću prišao ovoj utakmici, ali i svakoj narednoj. On je neko ko crveno-bele boje nosi u srcu od malih nogu, živeo je za ovaj trenutak i ovakve utakmice“.

FOTO: Večernje novosti
FOTO: Večernje novosti

Nekadašnji Zvezdin centarfor istakao je da bi tim Vladana Milojevića morao da se fokusira na pobede nad Kelnom i BATE Borisovim, ali i da ne sumnja da će ti momci na pravi način predstaviti Crvenu zvezdu. „Ja sam već rekao i u javnosti, ali i Vujadinu, da je najvažnije da se Zvezda ne troši previše sa Arsenalom. Oni su apsolutni favoriti, ne samo u ovoj utakmici, već i u grupi. Zvezdin fokus bi trebao da bude na BATE Borisovu i Kelnu, da njih pobedi, da bi prošla ovaj jesenji deo takmičenja. Treba poštovati Arsenal, ovo je velika privilegija za sve njih, imaju veliku priliku da predstavljaju Zvezdu na evropskoj sceni, i to protiv jednog od najboljih klubova Evrope, treba da uživaju u utakmici i da dostojno reprezentuju sebe i Crvenu zvezdu.“

Kao najveći adut Crvene zvezde u ovom meču, Dule Savić je istakao timski duh i izrazio nadu da će naši momci ostvariti isti rezultat kao i u prethodnim utakmicama. „Najveća opasnost po Arsenal je tim, timska igra. Nadam se da će moći da ponove ono što su uradili protiv Sparte, Krasnodara i Kelna. Jedan igrač može da bude opasan samo ako ga tim izbaci, smatram da bi ceo tim morao da bude opasan, a ne bilo koji pojedinac“.

Nakon desetogodišnje pauze, beogradski crveno-beli ponovo se nalaze u elitnom takmičenju i imaju priliku da odmere snagu sa evropskim velikanima, što svakako predstavlja veliki napredak i pokazatelj da je ovaj tim na pravom putu. „Zvezda je na dobrom putu, to su pokazali u prvom delu takmičenja, utakmicama u kvalifikacijama i ulaskom u grupnu fazu Lige Evrope. Predstavljaju prijatno iznenađenje, jer niko nije očekivao da će Zvezda eliminisati i Spartu iz Praga i Krasnodara, a onda da ostvari i pobedu protiv Kelna. To je velika dragocenost i za te igrače i za klub, ali mislim da bi najradosnije za sve navijače bio opstanak u prolećnom delu takmičenja. To bi možda bio vrhunac ove generacije.

Prisetio se Savić i svoje generacije i putu ka Evropi, te uporedio sa današnjom Zvezdinom ekipom. „Postoji sličnost u želji da se u Evropi postigne što više, u poštovanju. Mi smo imali isto novu ekipu, kao i ova sada, puno stranih igrača je došlo i tada i sada. Mnogi nisu bili afirmisani, pa ih je afirmisalo ovo takmičenje. Imali smo velike protivnike ispred sebe, ali vera u sopstvene kvalitete, talenat i kvalitet, kao i ogromna podrška prepune Marakane doprineli su tome da poništimo razliku između tih klubova, koji su igrali protiv nas i da budemo uspešniji, a onda i uđemo u istoriju na neki način“.

Ako se vratimo nekoliko decenija unazad, setićemo se da je Dule Savić svoje prve fudbalske korake napravio u lokalnom klubu Jedinstvo iz Uba. Ono što je posebno zanimljivo jeste to što je svoju prvu utakmicu u pionirskom uzrastu igrao upravo protiv Crvene zvezde, ali tada nije mogao ni da sanja da će uskoro obući crveno-beli dres. “Ma kakvi, maštao sam da igram za prvi tim Jedinstva. Zvezda je došla kasnije, ko bi mogao da mašta o tome. Možda negde duboku u sebi, ali to sam krio i od samog sebe, nikada nisam javno iznosio“.

Navijati za Zvezdu očigledno je stvar kućnog vaspitanja u porodici Savić, a ako se na to doda i komšija koji je kasnije postao legenda voljenog kluba, ali i najbolje levo krilo na svetu, jasno je da se fudbalska priča Dušana Savića nije mogla drugačije odvijati. „Moj tata je bio fudbaler Jedinstva, a kasnije i fudbalski sudija, bio je neverovatan čovek i gajio je neverovatnu ljubav prema fudbalu i Crvenoj zvezdi. Praktično je to bio jedini sport koji je voleo. On mi je preneo tu ljubav. Takođe, teško da neki klinac može i da sanja da će odrasti u istom dvorištu sa čovekom koji je postao najbolje levo krilo na svetu, Draganom Džajićem. Kada imate uzora iz sopstvenog dvorišta, sopstvene kuće, koji igra u klubu koji volite, uz to i dečiju maštu, normalno je da još više zavolite Crvenu zvezdu i maštate da nosite njen dres i dres reprezentacije. Taj san mi se ostvario, kao i to da igram sa Džajom i u Zvezdi i u reprezentaciji, a to nisam ni sanjao. Kasnije sam i ja tu ljubav preneo svojim sinovima, to je od prvog dana bilo zacrtano i tako se i razvijalo. Stariji sin, Uroš, nema taj talenat kao Vujadin i manje je zainteresovan za fudbal. Ipak, naravno da prati fudbal i Zvezdu, naročito sada kada Vujadin igra“.

Nakon deset godina provedenih u Crvenoj zvezdi, sa kojom je osvojio dve šampionske titule, kao i jedan pehar Kupa Jugoslavije, ali i stigao do finala Kupa UEFA, fudbalski put je Savića odveo u Francusku. Tamo je proveo punih šest sezona, a pre toga postao i standardni član reprezentacije stare Jugoslavije. Ipak, pored svih uspeha, za nekim stvarima i dalje ostaje žal. „Žao mi je što smo izgubili finale Kupa UEFA, i to nepravedno. Bili smo bolji, kvalitetniji i nadmoćniji od Borusije Menhengladbah, ali je sudija Mikeloti stao na put našeg uspeha i oštetio nas u toj utakmici u Dizeldorfu, kada je dosudio nepostojeći penal za Borusiju. Takođe, žalim za izgubljenim finalom Kupa Jugoslavije protiv Dinama u Zagrebu. Ipak, kao klinac sam maštao da podignem pehar šampiona Jugoslavije i pehar Kupa i da budem prvi strelac Jugoslavije. To sam ostvario i s te strane mogu da budem zadovoljan“.

Saigrači u Zvezdi, Dušan Savić i Zoran Filipović predstavljali su odličan napadački tandem, kakav se, vreme je pokazalo, još uvek nije ponovio. „Fudbal se mnogo promenio, drugačije se sada igra i teško je praviti tandemsku igu u tom smislu, sa dva centarfora, ili krilom i centarforom. Teško se može ponoviti tako nešto, ali sigurno je da Zvezda ima odlične igrače i najvažnije je da svoje pojedinačne kvalitete uklope u timsku igru, da bi to rezultiralo Zvezdinom pobedom i osvajanjem trofeja. To je mnogo važnije od toga da se napravi neki tandem koji bi ličio na neki prethodni.“

Sa samo 18 godina legendarni centarfor potpisao je ugovor sa Crvenom zvezdom i tu proveo narednih deset. Ipak, danas je zaista retka prilika da igrači toliko dugo borave u jednom klubu, s obzirom na to da smo svedoci mnogih preranih odlazaka mladih igrača, ali vrlo često i njihovog nesnalaženja u velikim evropskim klubovima. „Cela moja generacija, ali i one prethodne, kao i nekoliko posle moje, je morala da ostaje u klubu jer je tadašnji propis zabranjivao odlazak igrača iz stare Jugoslavije u strane klubove, pre nego što napune 28 godina. Oni koji su kao ja potpisivali ugovore sa 18 godina, ostajali su tu narednih deset i zbog toga je logično da su se navijači iz tog perioda mnogo više vezali za nas, naše uspehe iz tog perioda i naše igračke kvalitete, nego za neke momke koji su proveli jednu ili dve sezone u klubu. Godinama unazad se odavde odlazi sa 16 ili 17 godina, to jeste problem za sve male zemlje koje imaju talentovane igrače, jer veliki evropski klubovi uzimaju klince još u kadetskom periodu, jer tako za malo novca dobiju velike talente i onda to kasnije realizuju za sopstvene potrebe. Ipak, ne uspeju uvek u tome, jer je za razvoj mladih igrača neophodno da igraju u kontinuitetu, a to nije lako u velikim klubovima i velikim takmičenjima. Zbog toga od deset momaka koji odu, uspe samo jedan, ostali menjaju klubove ili se vraćaju ovamo“.

Sa nepunih 20 godina Dule Savić zabeležio je prvi nastup za selekciju stare Jugoslavije. Od tada se mnogo stvari promenilo, ali ono što je sigurno jeste da srpski fudbal polako, ali sigurno, počinje da ide napred. „Dan pre nego što sam napunio 20 godina debitovao sam za reprezentaciju Jugoslavije i bio prvi strelac u tom periodu, što je bilo jako teško i zbog toga sam jako ponosan. Srećan sam jer kada se setim ko su sve bili centarforovi u to vreme, ko je sedeo na klupi, dok sam ja igrao, moram da budem ponosan na sebe i sve što sam učinio. Ovaj plasman naše reprezentacije na Svetsko prvenstvo, kao i Zvezdin i Partizanov plasman u grupnu fazu Lige Evrope je praktično melem na tešku ranu koju naš fudbal ima. To je nešto što može da raduje ljubitelje fudbala u Srbiji. Ipak, generalno gledano naš fudbal je u teškoj situaciji i ovi trenutni uspesi predstavljaju melem na obolelo tkivo koje ga neće izlečiti, ali će svakako uticati na to da bolovi utihnu malo i da se neko vreme osećamo bolje. Ali, to svakako jeste dobar put ka izlečenju našeg fudbala i ovakvi rezultati su neophodni ako želimo da idemo napred“.

Od sada već čuvene akcije „Neđa Milosavljević odigrao pas sa Pižonom, Pižon je petom dodao do Blagojevića, Blagojević centrirao, Dule Savić gool“ prošlo je čitavih 39 godina. Ipak, o Duletovom golu iz polu-voleja se i dan-danas priča i piše. Svoje mesto našao je i u engleskoj knjizi „Tehnika i taktika fudbala“, a zauvek će ostati upisan kao najlepši gol u Evropskim takmičenjima te sezone. „Nisam tada ni razmišljao o tome, posebno ne na terenu, jer smo morali da izdržimo još nekoliko minuta i odbranimo taj rezultat. Ali vreme je pokazalo, na moju sreću, da je taj gol ušao u legendu i evo posle 40 godina svakim danom postaje sve više važan, sve više postaje tema razgovora. Jako je važno što sada deca mogu, zahvaljujući tehnici, da vide taj gol, a prikazan je i u filmu „Munje“ i mislim da će trajati barem još 40 godina. Ipak, mislim da taj gol zaslužuje neku dublju analizu, jer on Zvezdi nije doneo titulu šampiona Evrope ili sveta, samo nas je plasirao u sledeće kolo. A skoro da se više priča o njemu, nego o golu Darka Pančeva nakon kog smo postali prvaci Evrope. Voleo bih da o tome malo više razmisle ljudi koji se bave tim sociološkim pitanjima, jer stvarno je čudno, ali i prijatno, što se o njemu i dan-danas toliko priča, sa toliko uzbuđenja i emocija“.

 

Šumenković: “Svi su tražili kartu više za hokej”

Autor: CZBG

Još jedan iz plejade Zvezdinih hokejaških legendi govorio je za naš portal o tim davnim vremenima. Ovaj put nismo postavljali klasična pitanja, ali je naš sagovornik, Aleksandar Šumi Šumenković, skoro pa u jednom dahu napisao za naš portal sve čega se setio iz tog perioda. Zaista, moramo da naglasimo da smo veoma zahvalni svim bivšim igračima koji su nam izašli u susret  da kroz intervjue i fotografije uspemo da obuhvatimo predratni period hokejaškog kluba Crvena zvezda. Velika je to stvar za sve one koji vole Zvezdu i hokej, ali i za sam klub. A sada, uživajte u ovom intervjuu.

Image may contain: 1 person, smiling

 

MOJ DOLAZAK U HKCZ

Počeo sam da klizam 1960. godine kada mi je otac iz inostranstva doneo klizaljke. U to vreme sam bio jedan od najmlađh klizača na Tašu (slika gore). Za moj dolazak u Zvezdu bio je zaslužan Nikola Vidić, tadašnji prvotimac. Kada sam imao oko 12 godina, zapazio me je na takozvanom “švalerskom” klizanju na Tašmajdanu i pitao da li bih želeo da treniram hokej u Zvezdi.

U to vreme, skoro da i nisu postojale mlađe selekcije. Jedan od mojih prvih trenera je bio Vojin Koljenšić -“Šilja”, koji me je pratio kroz razne selekcije u klubu tokom moje karijere.

U juniorskoj selekciji sam igrao u prvoj navali sa Sašom Jovanovićem i Branislavom Piščevićem. (slika 2 – u belim dresovima).  U to vreme,  juniorski timovi su retko dobijali termine za treniranje. Uglavnom je to bilo veoma kasno uveče (posle 23 časa) ili rano ujutro. Veći deo juniorskog tima činili su dečaci sa Banovog brda, verovatno iz razloga jer je škola “Filip Kljajić” imala malo klizalište koje smo i mi, zahvaljujući Šiljinim vezama, povremeno koristili. Sa 15 godina nas trojica smo po portebi povremeno trenirali  sa prvim timom. To je za nas bila velika čast iako smo većinu vremena na treninzima provodili na klupi,  smrzavajući se gledajući uigravanje prvotimaca.

MOJA PRVA UTAKMICA ZA PRVI TIM

Bila su tada teška vremena za hokejaški klub. Sredstva za ekzistenciju su dolazila skoro isključivo od strane sportskog društva i pazilo se na svaki utrošeni dinar. Oprema koju smo imali je bila stara i pocepana, jer je niko u tadašnjoj Jugoslaviji nije proizvodio. Putovalo se uglavnom vozom i to na dan same utakmice.

Sezona na Tašmajdanu je trajala svega 3-4 meseca, pa je razumljivo da smo bili u velikom zaostatku za timovima iz Slovenije. Prvih nekoliko kola takmičenja smo zbog nedostatka leda u Beogradu, igrali uvek u gostima. Tako je bilo i 1972. godine kada je, po rasporedu, u prvom kolu trebalo da ugostimo ekipu Jesenica. Kako to nije bilo moguće, a u cilju smanjivanja troškova oba kluba, uprave dva tima su se dogovorile da u dva dana odigramo obe utakmice u Jesenicama. Jedva smo skupili minimalni broj igrača da bi se utakmice odigrale i krenuli na put. Mene su poveli čisto da popunim taj broj, međutim već na prvoj utakmici, na samom početku, našem igraču Protiću je pukla klizaljka tako da nije mogao da nastavi utakmicu. Tadašnji trener, Zoran Štajner me je ubacio u utakmicu sa zadatkom da čuvam jedenog od tada najboljih bekova, Jana. Sećam se da smo te utakmice izgubili sa ogromnom razlikom (26:1 i 29:4). Za neverovati je da je jedan od najlepših golova na tim utakmicama postigla naša prva navala u sastavu Šišić, Šeremet i Janković.

“1970-tih jedan od naših najvećih rivala za ulazak u prvu ligu je bila ekipa Cinkarne iz Celja. U svojim redovima je imala legendu jugoslovenskog hokeja Albina Felca. Felc je bio nerešiva enigma za mnoge, pa tako i za nas. Jedan od tadašnjih novopečenih prvotimaca (još uvek junior) dobio je zadatak da igra takozvani flaster na Felca uz napomenu trenera (Koljenšić) da se nikako ne odvaja od njega i da ga u stopu prati. Jadnik je toliko bio fokusiran na ulogu koju je dobio od trenera, da se prilikom jedne izmene našao u na klupi za igrače koja je pripadala celjanima. Naime, po završetku svoje smene, Fellc je krenuo na svoju klupu, a naš igrač, ne razmišljajući, završio je na istoj. Možete zamisliti iznenađenje za njih, a i smeh koji je izazvao kod svih koji su to primetili.”

 

Image may contain: 3 people

Pored pomenute trojice bila mi je čast da se nađem u istom timu sa proslavljenim igračima iz tog vremena (Georgijević, Vasin, Popović, Mišon, Ilić, Ivanković i drugi). Već sa 17 godina sam bio član druge navale prvog tima. Igrao sam na poziciji centra, a na krilima su bili Slobodan Gavrović i Dušan Zečević (slika 4 – u crvenim dresovima). Ispadali smo i vračali se u Prvu ligu tih godina, sa nadom da će doći bolja vremena za beogradski hokej. Ono čemu smo se najviše radovali u ono vreme su bile turneje koje je klub uspevao da organizuje po Austriji, Francuskoj, Holandiji  i Belgiji, po završetku sezone (slika 3 – u autobusu: Šišić, Ilić, Mišon, a u pozadini Šutić, Dunđerović, Nikolić i ja). Kao pojacanje smo redovno vodili i 3-4 igrača iz Olimpije. Bile su to prilike da tamo dođemo do neophodne opreme za narednu sezonu.

HALA PIONIR

Naša nadanja da će beogradski hokej krenuti na bolje su počela da se ispunjavaju 1978. godine. Te godine Beograd je dobio organizaciju Svetskog prvenstva “B” grupe, a mi Ledenu dvoranu Pionir. Napokon smo i mi imali led oko 8 meseci godišnje i počeli mnogo ozbiljnije da treniramo. U narednih dve-tri godine dosta starijih igrača je prestalo da igra, tako da smo bili dosta “kratki” na nekim pozicijama. Upravo iz tog razloga tadašnji trener Koljenšić me je, u dogovoru, prebacio na poziciju beka, gde sam igrao do kraja svoje karijere. Uprava kluba na čelu sa tadašnjim presednikom kluba, Momčilom Kovačevićem, tražila je rešenja da se klub pojača. Jedno od prvih pojačanja je bio član Spartaka iz Subotice, Čaba Ladocki koji je tada studirao u Beogradu.

“Pripremni period u Pioniru i utakmica protiv Mađara, Ujpešt Dože. Mađari iskusan i tvrd tim, utakmica puna čarki i grubih startova. Naravno, počinju čarke i psovanja. Jedan naš igrač se na klupi obraća Čabi Ladockom, koji je došao iz Subotice u Zvezdu, i traži od njega da mu kaže nešto ružno na mađarskom jeziku kako bi on to rekao Mađarima. Čaba ga nauči i on pre ulaska u naš boks zastane ispred protivničke klupe i ljutito im to kaže. Na klupi Mađara opšti smeh i neverica. Igrač dođe do Čabe i pita ga zašto se smeju kada to ne bi trebalo da bude smešno. Čaba mu uz osmeh reče kako ga je zeznuo i da je on Mađarima rekao na njihovom jeziku: “Svima vama poljubim sise”. Kako je Čaba ostao živ, to samo on zna.”

Image may contain: 8 people, people smiling, text

 

U to vreme ja sam se pridružio Dušanu Iliću koji je bio Sekretar kluba i koji me je uvodio u taj posao, jer je on želeo da se posveti trenerskom pozivu u budućnosti.

ĐULNEAR SALIJI

Prvo pojačanje sa strane je bio Đulnear Saliji koji je u Zvezdu došao zahvaljući  svom stricu iz Beograda i Dušanu Iliću. Bila je velika borba u to vreme, između Zvezde i Partizana, za koga će Saliji zaigrati. Dušan Ilić i ja smo išli u Zrenjanin (gde je Saliji služio vojni rok), a kasnije i u Nitru (Slovačka) da razgovaramo sa njim i njegovom majkom o prelasku u Zvezdu. Naša sreća je bila da je Salijeva majka dala blagoslov i tako je naš klub dobio svoju prvu zvezdu tog vremena. Sali je ubrzo zavoleo Beograd i potpuno se uklopio u naš mentalitet. On je svoju mladost proveo u Nitri, igrajući za sve njihove selekcije. Dolaskom u KHK Crvena zvezda ne samo da je tada bio naš najbolji igrač, već je uživao ogromnu popularnost koja mu je i te kako godila. Uvek je bio spreman za šalu i razne smicalice. Bili smo jako dobri drugovi i van hokejaške sezone. Po završetku, svake godine vraćao se na nekoliko meseci nazad u Nitru. Zahvaljujući tom prijateljstvu nastala je interesantna situacija o kojoj se verovatno još uvek ponekad priča. Naime, njegovim drugarima i saigračima iz Nitre, verovatno nije baš bilo sasvim jasno zašto je Sali odlućio da igra u mnogo lošijoj ligi. Moram da napomenem da Sali potiče iz veoma imućne porodice tako da mu novac uopšte nije bio bitan. Slava koju je imao dolaskom u Beograd je bila to što mu je bilo važno i o čemu je maštao.

“Elem, jedne godine vraćajući se iz Austrije, moj kum Boki i ja rešili smo da svratimo do Nitre i posetimo Salija. Dogovorili smo se da se nađemo u baru hotela. Kada smo stigli, Sali i njegova žena Marta su nas već čekali u društvu još dva njegova drugara sa ženama. Kako smo saznali, bili su to poznati prvotimci Nitre. Sali nas je predstavio kao svoje drugare, a inače i sekretara kluba (mene) i člana predsedništva (Bokija). Povela se priča o hokeju u Beogradu i Salijevom angažovanju za sledeću sezonu. Naravno, sve je to bila farsa koju njegovi drugari nisu mogli pretpostaviti. Upitan od nas da li će i sledeću sezonu igrati za nas, Sali je rekao da još razmišlja i da sve zavisi od uslova. Upitan za koliko para bi igrao, odgovorio je uz osmeh da ni sam nije siguran. U tom trenutku Boki je iz svog džepa izvadio lični ček Beobanke i dao ga Saliju, rekavši da on sam upiše iznos kada bude razmislio. Trebalo je videti lica njegovih prijatelja, a žena jednog od njih je počela da gura svog muža rekavši kako bi i on trebao da pređe u Zvezdu da igra. Kako je ovo Saliju imponovalo, možete samo zamisliti”.

SEZONA 84/85

Renesansa beogradskog hokeja je vezana za čuvenu 1984/85 sezonu. Na jednoj od sednica Predsedništva hokejaškog Saveza Jugoslavije u cilju prosperiteta hokeja, donesena je odluka da svaki tim može da angažuje maksimum tri igrača iz inostranstva.

Za veličanstvenu sezonu najviše zasluga pripada tadašnjem predsedniku kluba Moši Atanasijeviću. Nakon nekoliko sastanaka sa tadašnjim sekretarom, Milanom Tomićem, dato je zeleno svetlo od strane Sportskog društva da se krene sa pregovorima o dolasku stranaca. U to vreme je došla i ponuda od Nika Pašića koji je napisao pismo svim klubovima u kome je izrazio želju da igra hokej u Jugoslaviji. Nakon određenih provera, stupili smo u kontakt sa Pašićem i počeli pregovore. Istovremeno, putem raznih kontakta tražili smo još dva igrača. Uz pomoć bivšeg igrača Partizana, Age Anđelića, koji je bio trener u Holandiji, a i jedan od skauta za NHL, u naš klub su iz Amerike došli Majk Krouli i Ričard Vilijams. Sećam se da smo sa nevericom gledali njihov prvi izlazak na led u Pioniru koji nije bio ništa poseban. Međutim, ono što ih je krasilo (borbenost i upornost) su uspeli da prenesu i na ostatak tima. To je bio i ključ uspeha tima.

Njihovim dolaskom je pola posla je bilo završeno. Ostalo je da dovedemo još nekoliko igrača sa domaćeg tržišta. Par igrača je prešlo kod nas iz Partizana, a šlag na torti je bio dolazak Kovača i Sekelja iz Olimpije. Sekelj je u duši bio zvezdaš i želeo je da zaigra makar jednu sezonu za nas. Zbog nekih zaostalih novčanih dugova prema njemu, od strane Olimpije a delom i iz inata, pristao je da igra za nas tu sezonu. Ne samo to, već je sa sobom doveo i tada najboljeg beka u Jugoslaviji, Jožu Kovača.

Tako je trener kluba Dušan Ilić  dobio tim o kome je samo mogao da mašta i počelo se sa ozbiljnim pripremama za sezonu. Bio je to ogroman izazov za ceo klub. Trebalo je obezbediti stanove za igrače sa strane. Predsedništvo kluba je brojalo 19 članova koji su svoje zadatke obavljali pod budnim okom Moše Atanasijevića. U skoro svim novinama se najavljivala velika sezona našeg kluba. Preko noći je hokej postao jedan od najpopularnijih sportova u Beogradu. Ljudi su dolazili u prostorije kluba, u Ljutice Bogdana, i uzimali pretplatne karte za celu sezonu. Koliko se sećam bilo je negde oko 300-400 sezonskih propusnica što je za ono vreme bilo neverovatno.

KARTA VIŠE

Samo na velikim fudbalskim utakmicama, koje je FK Crvena zvezda igrala u Beogradu mogli ste ispred stadiona čuti ljude koji uzvikuju “karta više”.  Nikada ne bih pomislio da će se isto čuti i ispred hale Piomir.

Pionir je bio rasprodat svaku utakmicu već nakon prvog dana kada su karte puštane u prodaju. Svi su želeli da vide “tu Zvezdu”. Mnogi fudbaleri Crvene zvezde iz tog vremena (Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin, Mrkela i drugi) su dolazili na naše utakmice. Svi su tražili kartu više. U našoj kancelariji je pred utakmice bilo ljudi kao na “vašaru”. Sve je bilo kao u bajci. Nije bilo preterano teško čak ni obezbediti dodatna sredstva da bi klub mogao da funkcioniše. Sekretar SD-a, Mile Tomić, je činio sve što je bilo u njegovoj moći da nam pomogne. Razne organizacije su nas same kontaktirale u želji da ih reklamiramo, tako da ubrzo nije više bilo mesta na ogradi klizališta da se ispiše njihova reklama.

Igrači su tada bili kao jedna velika porodica. Pre svakog puta se odlazilo na zajedničku večeru u restoran Palilula ili Zlatar. Posle utakmica odigranih u Beogradu se išlo u diskoteku Nana. Popularnost je rasla iz dana u dan. Igrači su redovno bili gosti na radiju i televiziji.

SEZONA (nastavak)

U prvom delu takmičenja odigrali smo 14 utakmica i dobili 13, a jednu odigrali nerešeno. Ta nerešena utakmica je bio potpuni debakl jer nismo uspeli da, u Jesenicama, pobedimo tim Kranjske Gore koji je bio najgori tim u ligi. Utakmica je zavrsšena sa rezultatom 4:4. Sve ostale timove smo pobedili i u gostima, i u Beogadu. Nije samo Pionir bio rasprodat kada je Zvezda igrala. Ogromnu podršku, punih tribina, smo imali i u Ljubljani, i Jesenicama.

 

Image may contain: 3 people, people standing

Nažalost, nismo uspeli da osvojimo titulu zbog neiskustva, a i velikog peha. Naš prvi golman tima, IvanTomić, se razboleo i nije mogao da igra u finalu protiv Jesenica. Bio je to nenadoknadiv gubitak za naš tim i Jesenice su osvojile titulu.

Za mene lično, to je bila nezaboravna sezona zbog svega što se desavalo, a pogotovo što mi se u sred sezone, u decembru, rodio sin Bojan. Zbog svih tih obaveza to je ujednio bila i moja poslednja igračka sezona.

POSLE ZVEZDE

Od 1986. godine sam prešao da se bavim sudijskim pozivom. Nakon dve godine sam postao i internacionalni sudija. Sudio sam na evropskim prvenstvima B grupe. U sezonii 1990/91 i 1991/92 sam sudio skoro sve play-off utakmice između klubova Jesenice, Olimpija i Medveščak.

Već 25 godina živim i radim u Kanadi, i uvek se rado sećam hokejaških dana. U kontaktu sam većinom igrača, Koljenšić, Vasin, Popović, Mišon, Ivanković, Zečević, Bubnjić, Tomić, Vatovec i drugi.

 

CZBG intervju, Slobodan Nikolić: “Ostaje veliki žal za ne osvojenim trofejom sa mojom Zvezdom”

Ekipa našeg portala uspela je, nakon intervjua sa Zufer Avdijom, da uradi intervju sa još jednom legendom Crvene zvezde i igre pod obručima. Ovaj put naš sagovornik je bio Slobodan Nikolić. Rođen je u Zemunu 14. juna 1959. godine. Završio je Treću beogradsku gimnaziju, Višu trgovinsku i Višu košarkašku školu. U Crvenoj zvezdi drži nekoliko rekorda – odigrao je najviše utakmica (421), imao je najviše odigranih sezona (14), i treći je strelac u Zvezdinoj slavnoj istoriji  (5.393). Sa Crvenom zvezdom je, kao junior (1975/76), bio prvak Jugoslavije. U periodu od 1975. do 1987. godine sa Zvezdom je odigrao 4 finalne utakmice u Državnim prvenstvima, 1 finalnu utakmicu Kupa Jugoslavije i finale Kupa Radivoja Koraća. U periodu 1989-1991 bio je kapiten Crvene zvezde, odigrao jedno finale plej-ofa i finale Kupa Jugoslavije. U svojoj bogatoj igračkoj karijeri nastupao je još za KK Vojvodinu (1987-1989), OKK Beograd (1991-1993) sa kojim je bio i pobjednik Kupa, te za bugarsku ekipu KK Plama Pleven (sezona 1993/94) i KK Radnički Kragujevac (1994/95). Kao glavni trener bio je na klupi češke ekipe KK Opava sa kojom je bio prvak 2002. i 2003. godine, kao i pobednik Kupa Češke Republike 2001. i 2003. godine. Sa Bugarskim Lukoilom je u sezoni 2003/04 osvojio duplu krunu. Trenirao je još i Radnički iz Kragujevca, OKK Beograd, Radnički-Zastavu, ruski Spartak Primorye, banjalučki Borac Nektar, češku Sinteziju, te rumunsku Energia Rovinari.

Za naš portal govorio je o svemu vezanom za njegove početke vreme provedeno u Crvenoj zvezdi, kao i post igračkim danima. Nadamo se da ćete uživati čitajući ovaj intervju.

Košarkaški počeci

“Moram na početku da naglasim da sam izuzetno srećan čovek jer sam se bavio sportom koji izuzetno volim i igrao sam košarku u pravo vreme,  od 1975. do 1991. (do raspada SFRJ), i kada sam baš mogao da pružim kvalitet, a to je  taj period 1977-1991, nastupao sam u tada najjačoj ligi Evrope, ligi SFRJ, koja je u tih 14 godina dala 7 prvaka Evrope (Bosna , Cibona 2x, Jugoplastika 3x i Partizan). Nastupao sam za klub koji volim, Crvenu zvezdu, i ostvario sve svoje dečačke snove (jer otac me prvi put odveo na Marakanu 1968-e i na moju veliku žalost izgubili smo od sarajevskog Željezničara 1:0 – Bukal nam dao gol).”

Zbog posla oca i majke nas troje smo otišli iz Nove Pazove i Zemuna u Loznicu. To je tada bilo normalno jer ljudi su išli za boljim životom, a ja sam se sa svojih 5 godina, kao rođeni zemunac, obreo u sasvim novoj sredini gde sam završio i Osnovnu školu “Jovan Cvijić”. Onda sam ja kasnije to, u “šali naravno”, zloupotrebljavao i predstavljao sebe i kao lozničanina i kao zemunca.”

“Počeci bavljenja košarkom su naravno vezani za Loznicu i dva bitna momenta su me opredelila za taj sport, a to su koš Vladimira Cvetkovića (takođe lozničanina) na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiku, sa linije penala, koji nam je dono srebro i Svetsko prvenstvo u Ljubljani 1970.  gde smo osvojili zlato i u čuvenom finalu porazili Amere. I zamislite tu dečačku sreću…kroz 6 godina budete cimer u sobi sa Ducijem Simonovićem (jednim od najboljih igrača na tom svetskom prvenstvu), a kroz 9 vam trener bude Ranko Žeravica (i narednih 6 se Ranko i ja nismo razdvajali). Pa, šta više reći…”

“Ja sam u školi, paralerno sa košarkom, igrao i rukomet (svi su govorili da sam bio bolji u rukometu) i ko zna kako bi se odvijao moj životni put da me otac pustio u Šabac gde me je već tražila Metaloplastika. Moja OŠ “Jovan Cvijić” je na regionalnim prvenstvima redovno zadavala probleme OŠ “Nata Jeličić” za koju su tada igrali Rašić (bio je najbolji), Vuković, Isaković- sve, kasnije, naši istaknuti asovi. Bio sam daleko bolji od sve trojice tada – igrao sam kao Veselin Vujović. Međutim u to vreme u Loznicu (isto tako za poslom) dođe Zoran Popović (on i njegov brat Neško su prošli sve mlađe kategorije Partizana) i zahvaljujuči njemu i mom prvom treneru Tufegdžić Vojislavu ja sam se opredelio samo za košarku (preko leta smo mnogo trenirali jer sam zbog rukometa dosta grešio u tehnici).”

“U sezoni 1974/75 igrali smo Kadetsko prvenstvo Srbije. To prvenstvo je bilo izvanredno…dobijali smo Zvezdu, Partizan, Radnički (sa našim čuvenim trenerom Dudom Ivkovićem) i ja sam 21. avgusta 1975. potpisao pristupnicu za Crvenu zvezdu. Moram da naglasim da sam kao kadet igrao i za prvi tim KK “Loznica”. Bio  je to rang srpske lige (pamti se utakmica u  Mladenovcu gde sam postigao 72 poena – normalno tada nije bilo trojki). Po dolasku u Zvezdu sam upisao 3. beogradsku gimnaziju i igrao za kadete, juniore i skidao se za prvi tim (19 puta u toj sezoni 1975/76). Ostaće mi zaista u nezaboravnom sećanju ta sezona jer smo bili kadetski prvaci Jugoslavije (prvenstvo održano u Splitu, a tada je počeo sa suđenjem i Goran Radonjić, sada funkcioner u francuskoj košarkaškoj federaciji) i to mi je jedina titula sa Zvezdom (ha,ha)”

“Kao nagradu za to 1. mesto, Rade Vukosavljević i ja (nas dvojica smo bili selektirani kao novi bekovski par Moka-Kića) smo se skidali za prvi tim na prvenstvenoj utakmici Jugoplastika -C. Zvezda. Izgubili smo, a ja sam ubeležio prva 4 prvoligaška poena. I dan danas se sećam tog tuširanja posle utakmice. Mislio sam da je ceo svet moj (februar 1976. godine).”

“I odjednom prelazim iz dečačkih snova u zbilju i svakodnevno sam sa svojim idolima – Mokom Slavnićem, Cvetkovićem (on je već prestao da igra), Ducijem Simonovićem…”

Crvena zvezda

“Za Crvenu zvezdu sam nastupao u 2 navrata, tj.2 perioda – od 1975. do 1987. godine  i od 1989. do 1991. Zaista, ali zaista mi i dan danas ostaje veliki žal za ne osvojenim trofejom sa mojom Zvezdom, a bilo je dosta prilika…4 finala plej-ofa (1984, 1985, 1987 i 1990). Mislim da smo zaslužili 2 titule – 1984. u Zagrebu smo u majstorici baš bili oštećeni, a i primili smo koš u poslednjoj sekundi za 71-72 i ode titula cibosima, i 1987. poraz od Partizana opet sa pola koša. Ipak smo mi doneli titulu u Beograd jer smo u polufinalu izbacili nepobedivu Cibonu sa Draženom Petrovićem. Partizan nikad to ne bi uspeo.”

“Postoji jedna anegdota vezana za tu polufinalnu seriju sa Cibonom, koju sam saznao tek nedavno. Lično mi je ispričao Aco Petrović. Naime, oni su se najviše plašili nas i želeli su da malo isceniraju završnicu plej-ofa. Kako? Da nas (u regularnom delu) puste da ih dobijemo, da Partizan bude četvrti i da sa njima igraju polufinale, a mi da budemo treći, pa ako se sa njima sretnemo u finalu da bude šta bude. Međutim, Dražen nije hteo ni da čuje. Maltene nas je sam pobedio i na kraju mi završimo na četvrtom, a oni ubedljivo na prvom mestu, bez poraza. Skor im je bio 22-0. I mi ih kasnije izbacimo sa 2:1 u pobedama (polufinale) i na taj način donesemo titulu u Beograd, jer Cibona je bila nepobediva.”  

“Igrao sam finale Kupa Radivoja Koraća 1984. godine (poraz u Parizu od Orteza mi i dan danas zvoni po glavi -ha,ha) kao i finale Kupa SFRJ 1990. godine (poraz u Dubrovniku od Jugoplastike, opet na jednu loptu. Mora se reći da su splićani već bili trostruki prvaci Evrope). Znači šest finala bez trofeja, i verujte mi i dan danas imam traume od toga. Bile su to velike utakmice, teški porazi i trebalo je sve to preboleti, prevazići. Ja po 10 dana ne bih izlazio iz kuće. Sramota me bilo od navijača. Mada mi niko nikada nije ni reč prebacio je sam imao dobar odnos sa publikom. Voleli su me.”

“Ostalo je dosta nezaboravnih stvari, utakmica. Na primer, polufinale Kupa Radivoja Koraća u Beogradu sa Saragosom 130:100. Nas šestorica, svi po 16, 17 poena, a oni jaki, baš jaki – odličan evroligaški tim. Nezaboravna utakmica koja nam je donela evropsko finale. Prvo od 1974. godine kada je Zvezda uzela Kup Pobednika Kupova. A opet, nemoguće je zaboraviti poraze u 1984. godini od Orteza i Cibone, ili od Partizana 1987. i gubitak tih trofeja.”

“S druge strane upoznate nove ljude, ili igrate sa tako nesebičnim ljudima kao što su na primer Srđan Dabić (radio je za sve nas u timu) ili Zoran Radović koji je uvek branio i svog i mog čoveka, a pri tome doživljavao i teže povrede ne štedeći sebe, ili Zoran Jovanović koji nam je ulivao neverovatnu snagu (niko nije smeo u reket, a blok kada napravi, 100 % si sam ) itd..itd…”

“Imao sam veliku sreću da radim sa takvim trenerskim veličinama kao što su:

– Žeravica Ranko. Dosta vremena smo proveli zajedno i on je zaista veliki trener. Ko preživi njegovu sezonu bez povrede, taj je onda zaista igrač i praktično može sve. Nešto kao, kasnije, Rambo. Tako smo bili pripremljeni. Prvi nas je odveo u Ameriku 1980. godine. Prekidao bi prvenstvo da bi Zvezda išla na turneju i utakmice sa najjačim američkim univerzitetima. Kasnije su svi išli. Bio je zaista avangardan. Pa mi smo igrali protiv legendarnog  Majkl Džordana na turniru u Solunu, protiv njegovog univerziteta gde nam je Ranko rekao da dobro zapamtimo tog momka. Ranko ih je dovukao u Evropu. pre podne bi gledali trening North Carilina University, a uveče igrali utakmice, Jer nas je interesovao samo sam vrh, nikakva druga mesta. Ostvarili smo neke važne pobede…zaista nezaboravan period života.

– Zoran Moka Slavnić. Šta reći o čoveku koji mi je idol? Vaspitavao nas je kakvi zvezdaši da budemo. Šteta, baš velika šteta, što nismo uzeli taj Kup u Dubrovniku. On je vrhunski trener. Koliko je samo igrača otkrio. Dražena Petrovića je ubacio u vatru kao klinca. On ga je prvi selektirao. Ne kažem da Dražen ne bi postao kasnije to što jeste, ali te prve smernice i prve date šanse su jako bitne. I dan danas smo jako dobri prijatelji i to me ispunjava.

– Bratislav Bata Đorđević. On mi je dao prvu šansu i ja praktično odmah od sezone 76/77 dobijam sve više prostora u igri, i u napredovanju. Da me nije naučio koliko je važan rad i dobar trening, pitanje je da li bih preživeo te godine sa Žeravicom.

– Vlada Đurović. Neverovatan je način kako izvlači iz svakog igrača maksimum, kako vodi utakmicu. Veliki motivato. Dovede igrača do transa i onda tako i igrate. On nam je bio trener u sezoni 86/87 kada smo u polufinalu izbacili Cibonu, a godinu dana pre toga je sa Zadrom osvojio titulu (opet preko Cibone). Tako da smo imali situaciju da prvak Evrope nije bio prvak SFRj. Kakva je to liga bila. Mislim da ga Hrvati i danas ne vole zbog tih godina.

– Duda Ivković. Rezultati o njemu sve govore. Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da provedemo zajedno dve godine u Vojvodini (period 1987-89), da posle 24 godine Novi Sad ponovo dobije prvoligaša i da u sledećoj sezoni bez problema ostanemo u Prvoj ligi (čak dobismo Zvezdu i Moku u naletu – usred Pionira).Veliki znalac, onaj pravi beogradski trener-šmeker.”

Zašto nismo uzeli nijednu titulu ?

“Sa ove vremenske distance stvari su postale dosta jasnije, mada se i tada otprilike pretpostavljao razlog tih neuspeha. Jednostavno, to je bio kraj jedne države (to sada znamo) i završetak selektiranja igrača sa jedne velike teritorije (završna faza). Drugi su zo bolje uradili od nas. Mi smo bili odličan tim, jako dobro selektiran, ali sve to vreme nismo uspeli da iznedrimo nijednog asa, što su Cibona, Jugoplastika, Partizan uradili. Mada, mora se priznati da smo apsolutno zaslužili da osvojimo dve titule i Kup SFRJ. Iz toga tima su izvučeni maksimumi maksimuma. Da ova moja teorija ima pokriće, govori podatak da smo posle poraza od mnogo jače, tada trostrukog prvaka Evrope, Jugoplastike, u sezoni 1989/90 i u finalu plej-ofa i u finalu Kupa, želeli da naredne sezone dovedemo Komazeca koji bi nam sigurno dao još taj dodatni kvalitet i sigurno bi mogli da pariramo tadašnjoj Jugoplastici i Partizanu. Međutim, angažovanost fudbalskog kluba u Kupu Šampiona u tim godinama (bez njihove finansijske pomoći nemamo šanse ni u bilo čemu ozbiljnijem) i uskoro raspad države, doveli su do toga da to ostane samo plan.”

Šta dalje …?

“Kako i šta raditi kada je počelo ludilo na ovim prostorima? Ratovi, sankcije, obezvređivanje svega, a mogao sam još uvek dobro da igram…”

“Bogosavljev i ja smo rešili da igramo za OKK Beograd i u sezoni 1991/92 smo uspeli da se iz 1b lige plasiramo u A 1, tadašnjeg krnjeg prostora od nekadašnje SFRJ. U idućoj 92/93 sezoni Bogosavljevu i meni se pridružuje i Zoran Radović i pri kraju karijere dolazim do jedinog trofeja kao igrač. U finalu nacionalnog Kupa, u Sremskij Mitrovici, pobeđujemo novog Evropskog Prvaka, Partizan, u produžecima (dokaz da kada je jedna utakmica u pitanju to što je neko favorit ništa ne znači) i ujedno to je i poslednji trofej koji je OKK Beograd osvojio, te 1993 godine. A to je klub sa bogatom tradicijom, dosta osvojenih trofeja i pregršt asova u svojim redovima.”

“Posle OKK Beograda igrao sam još i za bugarsku Plamu iz Plevena 93/94 i pošto sam uvek bio patriotski nastrojen (i normalno zvezdaški) dosta je Plama pomogla otvaranju države prema svetu svojim dolaskom u Beograd na jedana turnir. Jer opšte je poznato pod kakvim smo sankcijama bili i nismo baš imali puno prijatelja. To su početci formiranja mišljenja da su Srbi zli momci i da je za sve ratove i probleme u regionu kriva Srbija.”

“Aktivnu igračku karijeru sam završio u Kragujevcu, igrajući za Radnički, u svojoj 36. godini. Da li je moglo bolje? Sigurno da jeste, jer ostao je veliki žal za tim neosvojenim trofejima sa Zvezdom i neostvarenog učešća na velikim takmičenjima sa nacionalnim timom. Za neigranje u reprezentaciji ću izneti jedan interesantan podatak. To naše 1959. godište je bilo izuzetno jako (Aco Petrović, Petar Popović, Benaček, Poljak, Sunara itd.) i na velikim takmičenjima (Svetsko, Evropsko, Olimpijada) JEDINO Bogosavljev i ja nismo imali učešća u A timu. Nikada, nijedno takmičenje. Jer jedino smo nas dvojica bili iz Srbije, iz Crvene zvezde, koja je u ono vreme bila pravi sinonim srpstva što izgleda nikada nije bilo popularno, a svi ostali iz ostalih republika. Nisam pristalica teorija zavere, ali to je interesantan podatak. Uvek su to bili neki (naši) nastupi pod imenom A tima, a u stvari je to bila B reprezentacija sa učešćima na Balkanijadama gde smo redovno bili dominantni nad Grcima, Bugarima, Rumunima, Turcima…”

“Najbliži nekom značajnom učešću sam bio 1980. za Olimpijske igre u Moskvi, gde sam bio 13. igrač i posle tromesečnih paklenih priprema (stručni štab: Žeravica, Novosel, Tanjević i Trninić Slavko iz Zadra) otpao sam kao mlad i perspektivan (imao sam 21 god.) Možda, kada sam i najbolje igrao, i po ocenama drugih imao sjajnu sezonu, te 1982. godine za Svetsko prvenstvo u Kolumbiji nisam ni uzet u razmatranje. Iz Zvezde su u timu bili Radović i Avdija.”

Trener

“Sve ono što nisam uspeo sa trofejima kao igrač vratilo mi se kao treneru, nažalost opet ne na način kako bih možda želeo. Jer da nije bilo mojih prijatelja iz OKK Beograda i Radničkog iz Kragujevca, ja praktično nikada ne bih dobio priliku da radim u Srbiji! Zašto je to tako, neznam i ne želim da se opterećujem, ali to je tako i svi moji vredni rezultati su vezani za inostranstvo (pa ak je Nymburk iz Češke Republike sve učinio i jedva čekao da odem, da bi onda on od 2003. pa bukvalno do danas bio non-stop prvak Češke, onda to znači da ipak nešto znam o košarci). Ne žalim se, da ne ispadnem kao mali Kalimero (“pa to je nepravda”) nego jednostavno govorimo o dešavanjima i faktima onakvim kakvi jesu.”

Ljubav prema Zvezdi

“Naše generacije su vaspitavane da se klub voli, da se za njega učini sve što je u tvojoj moći, da se na prvo mesto ne stavlja lična korist (finansijska nadoknada mora doći kao posledica kvaliteta ). Samo tako jedan klub može da bude veliki. Mora da vam zaigra u stomaku dok igrate za njega, a ne pri pogledu na svote novca pred vama. Nije to utopija. Pa i Željko Obradović, koji je najtrofejniji i najplaćeniji  trener danas i sigurno bi mogao sve da radi sa mnogo manje žara i emocija, ne ponaša se tako. Pogledajte ga na klupi Fenera, sav crven u licu, već  mu je klub druga kuća (ili možda i prva). To je to, to su te emocije. Danas kada bih nekom ispričao detalje kako je doveden Dragan Tarlać iz Vojvodine u Crvenu zvezdu, te 1989. godine (i šta sam ja sve izgubio finansijski, oštetio svoju porodicu i sebe) svi bi rekli da sam 100 % lud. Jer tada sam bio aktivni igrač Vojvodine i na jedan telefonski poziv Slavnića i Kapičića dovezao sam ga na Kalemegdan (kao u američkim filmovima). Vojvodina me suspendovala, zamerio sam se mnogim ljudima, provlačio se kasnije po sudovima. Dosta neprijatnosti sam imao. Ali, eto, kada treba nešto da uradite za Zvezdu…”

Zvezda danas 

“Prolazio je klub kroz svakakve periode i bilo je zaista teških sezona. Na sreću, poslednjih godina je došao period stabilizacije i utakmice u Areni su postale pravi spektakl, za koji se zna širom sveta. U tome i jeste snaga Zvezde. Zaista je praćena svuda, ogroman broj ljudi je iza nje. Možda bi u budućnosti trebalo razmišljati da se napravi taj čuveni iskorak i napadne F4 Evrolige (a kada ste tamo -nikad se ne zna).”

Intervju: Nenad Lalatović

Autor: CZBG

Kao što smo i obećali, na pitanja navijača okupljenih na forumu crvenazvezdabeograd.tv/forum odgovarao je trener fudbalskog kluba Crvena zvezda Nenad Lalatović. Ovom prilikom se zahvaljujemo Nenadu na izdvojenom vremenu, kao  i na strpljivim odgovorima na sva pitanja koja su postavljena, a bilo ih je zaista dosta. Intervju smo realizovali uz veliku pomoć portparola Marka Nikolovskog, kome se ovim putem takođe zahvaljejemo. Pitanja i odgovori su sortirani u pet tematskih celina zbog bolje preglednosti.

www.mozzartsport.com

Letnji relazni rok

CZBG: Kelhar, Ninković, Milijaš, Dauda, Mrđa napustili su klub u letnjem prelaznom roku iako ste imali želju da ih zadržite. Da li mislite da je klub uradio sve što je u njegovoj moći da vam bar neke od njih ostavi na raspolaganju, pošto je poznato da je bilo zainteresovanih?

NL: Svi znate da isključivo materijalna situacija diktira poteze koji su bili vezani za iskusne i odlične igrače. Klub je učinio sve što je mogao ali jednostavno nije mogao da ih zadri. I ti momci su bili korektni jer su sezonu u kojoj su osvojili titulu igrali takodje bez para, pa je bilo glupo očekivati da odbiju primamljive ponude.

CZBG: Koliko su Bosančić, Katai i Pečnik, kao najveća pojačanja i igrači koji su trebali da iznesu najveći deo tereta u ovoj polusezoni opravdali očekivanja?

NL: Sva trojica su u sezonu ušla bez priprema, odnosno nedeovoljno spremni. Znate kad su se priključili. Pečnik više nije sa nama a Katai i Bosančić će sigurno biti mnogo bolji na proleće.

CZBG: Mediji su spekulisali kako Predrag Đorđević nije došao na vaše insistiranje, već nekog iz uprave, interesuje nas da li ima još nekih igrača za čiji dolazak niste konsultovani? Ako ne možete da odgovorite na ovo pitanje, da li možete da nam otkrijete koji od letošnjih akvizicija su izričito vaša želja?

NL: Prelazni rok se uvek radi zajednički. Imam ja predloge ali ima i uprava. Oko Djordjevića smo se složili. Hteli smo da vidimo da li će potencijal koji je pokazivao u Javoru okazati i na Marakani. Kako se to nije desilo, usledio je raskid saradnje.

CZBG: Našim forumašima je ubedljivo najveći trn u oku dolazak Gavrića i Planića, za koje vlada opšti konsenzus mišljenja da nemaju kvalitet za Crvenu zvezdu. Kakve je vaše mišljenje o njihovom igračkom kvalitetu? Imajući u vidu finansijsku situaciju u klubu koji je dužan preko 50 miliona evra, da li je bilo neophodno dovoditi ih za 250 hiljada evra i procenta od sledeće prodaje?

NL: Obojica imaju kvalitet za Zvezdu. Kod Planića je problem bila velika konkurencija i on nije mogao da nadje svoje mesto i to je uticalo na njega pa je poželeo da ode kako bi igrao mnogo više. Izašli smo mu u susret. Gavrić će, posle perioda uklapanja, sigurno biti odličan na proleće. U detalje poslovne politike ne bih ulazio, niti objašnjavao to javno.

CZBG: Da li su Planić i Mbođ bili neophodni u situaciji kada imamo Pavićevića, Lazića, Jovanovića i supertalentoanog Stojanovića?

NL: Kvalitetan igrač uvek treba. Stojanović je premlad da bi nosio igru Crvene zvezde u poslednjoj liniji. Mbodj je dobra kupovina za budućnost. Igrač koji nije plaćen mnogo a mogao bi da dostigne cenu od koje će klub da zaradi u budućnosti.

CZBG: Zbog čega su kao alternative na bekovskim pozicijama dovođeni iskusni i neafirmisani igrači a ne igrači iz omladinske škole? Konkretno Brajović je omladinski reprezentativac, a ne njegovu poziciju je doveden Đorđević?

NL: Već sam mnogo puta objašnjavo da je malo igrača iz Omladinske škole koji pravo sa terena iznad južne tribune Marakane dodju u “rupu” i zaigraju standardno odnosno počnu da nose igru. Kaljenje u manjim sredinama je uvek bilo i treba da bude deo odrastanja Zvezdinih klinaca. Shodno tome, pre je moguće iskoristiti Djorjdevića na odredjenim mečevima nego potrošiti pre vremena Brajovića i ostale klince.

O prvom timu, omladincima i struci

CZBG: Pitanje koje je najviše puta postavljeno: Zašto formacija sa samo jednim špicem? Da li u tome leži jedan od razloga slabe realizacije?

NL: Efikasnost ne odredjuje broj klasičnih špiceva u timu nego kvalitet i način igre. Zvezda igra ofanzivan fudbal ali promašivala je previše šansi jesenas. Mi u svakoj završnici akcije imao pet igrača u šesnaestercu protivnika i na taj način pokazujemo šta želimo i kako doživljavamo ofanzivne akcije. E sad, kad po meču promašimo pet zicera, to je jednostavno loša realizacija, a ne loš sistem igre.

CZBG: Šta je razlog loše fizičke spreme naših igrača? Da li to ima veze sa odlaskom kondicionog trenera Stajkovca posle uvodnih nekoliko kola, naročito zbog toga što smo upravo tad pružili najbolje partije? Zbog čega naši igrači više ne igraju visoki presing kao protiv Radničkog i Jagodine?

NL: Ne bih ulazio u detalje letnjih priprema i kasnijeg rada na treninzima. Samo mogu da kažem da ću zimske pripreme raditi isključivo i samo po svom program koji ću i kasnije primenjivati. Siguran sam da če ekipa po tom pitanju izgledati mnogo bolje na proleće, I da ćete opet imati prilike da gledate visok pressing mojih igrača što je i moja želja.

CZBG: Da li je istina da igrači individualno brinu o svojoj fizičkoj spremi i da svaki ima svog kondicionog trenera sa kojim radi?

NL: Ja im ne savetujem individualni rad van kluba ali ne mogu ni da im zabranim. Moj savet je da rade u okviru treninga i našeg stručnog štaba jer mi smo sa njima čitave godine i najbolje znamo šta im je potrebno i u kojoj fazi umora, spreme ili odmora se nalaze ten a taj način možemo i da uskladjujemo rad sa njima. Ipak, izbor je na svakom igraču ponaosob.

CZBG: Stručni štab je napustio i Braca Živković, da je njegov odlazak nešto poremetio?

NL: Žile je jedna od legenda Zvezde i kao takav nikada ne može da ode iz svog kluba i sa svog stadiona. Dobio je izuzetnu ponudu iz Lirsa, od Stojanovića i logično je da je otišao tamo gde je finansijski bolje. Nedostaje nam naravno, ali dobar rad ostalih članova stručnog štaba je nadomestio njegov odlazak.

CZBG: Šta je uzrok loših partija Darka Lazovića u jesenjem delu sezone? Prethodnih sezona važilo je da kad igra Lazović, igra i Zvezda.

NL: Mislim da je na njega mnogo uticala situacija sa Standardom, kad je već maltene otišao a onda se sve promenilo za jedan dan. Glavom se već spakovao u novom klubu a onda je usledio povratak u Zvezdu i Jelen Superligu pa je bilo teško očekivati da će biti sjajan. Očekujem da na proleće bude mnogo konkretniji i koncentrisaniji.

CZBG: Postoje mišljenja na našem forumu da je Vukašin Jovanović najkvalitetniji štoper u trenutnom sastavu, što je pokazao protiv Spartaka iz Moskve i Udinezea? Šta vi mislite o tome?

NL: Jovanović je najveći talenat i budućnost kluba. Sigurno će biti važan deo Crvene zvezde ako nastavi da se razvija dobro.

CZBG: Sa Karaklajićem ste uspešno sarađivali u Voždovcu, kakvo je vaše mišljenje o njemu? Da li se Zvezda ogrešila o njega imajući u vidu da je on jedan od retkih pozajmljenih igrača koji je minulog proleća koliko-toliko redovno igrao i ostavio dobar utisak upravo kod vas? Na primer Lazić nije pružio ni približno dobre partije kao on u Spartaku, a dobio je priliku.

NL: Znam kvalitete Karaklajića, ali on ih jednostavno nije pokazao u Zvezdi. Nije bio onakav kakav ume i zna da bude, u medjuvremenu je i zatražio raskid ugovora te je razlza bio neminovan.

CZBG: Da li pratite naše igrače na pozajmicama i da li je neko od njih u planovima za prolećni deo šampionata?

NL: Grujić je bio na pozajmici u Kolubari, sada je kompletno sa nama i biće u sastavu za proleće, mislim na 25 igrača koji konkurišu. Naravno da pratim sve igrače.

CZBG: Da li je Miloš Zukanović olako pušten u NAC Bredu i kakav ste stekli utisak o njemu na osnovu dvadesetak dana koliko je trenirao sa prvim timom?

NL: Zukanović je kvalitetan napadač, ali trebalo mu je kaljenja i njegovog ličnog strpljenja, Nažalost, napustio nas je i ja mu želim svu sreću u karijeri I životu.

CZBG: Dauda i Mrđa nisu adekvatno zamenjeni, pa je Zvezdaška javnost stvorila preveliki pritiak na mlađanog Jovića. Tome su kumovale i neoprezne izjave čelnika kluba. Da li mu i na koji način pomažete da prebrodi ovaj težak period na samom početku svoje karijere? Da li u tome imate podršku iskusnijih prvotimaca?

NL: Pedagogija je sastavni deo razvoja mladog igrača i Luka ima svu našu pažnju, kao i kvalitetan stručni rad. Ima podršku i iskusnijih saigrača, kao i rukovodstva kluba. Ostaje samo da pokaže koliko je dobar i kvalitetan napadač.

CZBG: Da li ste svesni da su neke vaše reakcije pomalo preoštre kada je mladi Jović u pitanju? Recimo u Kragujevcu umalo niste ušli u teren?

NL: Sve je to deo pedagogije. Želim da Luka pokaže ono što zna i ne dozvoljavam mu da mu mladost bude alibi za neke početničke greške i povremeno nezalaganje. Mora uvek da bude maksimalan i koncentrisan.

CZBG: Kakva je situacija sa Milošem Stojanovićem? Evropski skauti ga smatraju za jednog od najtalentovanijih u svom godištu?

NL: Jeste, Stojanče je najtalentovaniji štoper Evrope u svom godištu. Drugi deo tandem Jovanović – Stojanović ali sada je potrebno iskustvo i dobar rad, odnosno da izraste u velikog igrača.

CZBG: Da li pratite omladince?

NL: Da, kad mi obaveze oko prvog tima dozvole pogledam njihove utakmice, kao i utakmice ostalih selekcija Omladinske škole, a kad ne stignem dobijam redovne izveštaje od ljudi iz našeg juniorskog pogona.

CZBG: Da li ste upućeni da najbolji od njih nemaju potpisane ugovore(Ivanović, Rangelov, Đurović, Mijailović)?

NL: Donekle jesam, ali to je deo klupske politike na relaciji Omladinska škola – rukovodstvo kluba te ne bih detaljnije analizirao jer ima ljudi koji su sa tom decom svaki dan.

CZBG: Koliko ste samostalni u svom poslu i da li isključivo vi birate tim?

NL: Izvinite ali malo je smešno pitanje. Potpuno sam samostalan i isključivo ja biram tim. Ako bi bilo drugačije na jedan minut ne bih bio u Zvezdi ni taj minut.

Zimski prelazni rok i pripreme

CZBG: Da li je dolazak Anđelkovića bio neophodan imajući u vidu da na toj poziciji imamo zlatnog omladinca Antića i da tu poziciju može da pokrije i Luković?

NL: Kvalitetan igrač je uvek potreban, svakom timu, tu nema dileme.

CZBG: Zbog čega ste insistirali na dovođenju Cvetkovića? Šta možemo da očekujemo od njega? Imajući u vidu da nije ni mlad, a ni igrač velike reputacije (kalibra Lukovića), da li se njegovo dovođenje uklapa u transfer politiku kluba zacrtanu ovog leta?

NL: Petković ima status rekonvalescenta i zato nam je trebao igrač na poziciji desnog beka. Znam Cevtkovićeve ljudske i igračke kvalitete i zato je doveden.

CZBG: U ovom prelaznom roku čak tri pojačanju su u poznim fudbalskim godinama (Luković, Anđelković i Stojanović), Pavićević je takođe produžio ugovor, a na njihovim pozicijama imamo neke od najtalentovanijih mladih igrača. Smatrate li da će moći da se fudbalski razvijaju  ako njihovo mesto zauzimaju daleko iskusniji igrači?

NL: Zvezdine ambicije i ciljevi su jasni. Pobede, titule i evropske utakmice. Za tako nešto nam treba spoj mladosti i iskustva. Ako pak hoćemo da nam samo klinci igraju i da ih svi zajedno istrpimo, ako to kažem mislim i na nezadovoljstvo javnosti zbog loših rezultata, onda treba to da kažemo i da se okrenemo stvaranju velikih asova ili velikog novca ali bez imperativa rezultata. Ipak, kod nas je i dalje i jedno i drugo i zato nam trebaju iskusni igrači.

CZBG: Na kojoj poziciji vidite Parkera, kao krilo ili napadača? Hoće li njegov i Salimijev dolazak ugroziti minutažu Luke Jovića?

NL: Parker je napadač, a može da igra i po krilu. Salami I Jović će se boriti za minutažu, ko bude bolji igrače, nikako se ne ugrožavaju.

CZBG: Kako ste zadovoljni prvim delom priprema? Pošto se najviše radilo na fizičkoj spremi, kako ste zadovoljni tim segmentom?

NL: Vrlo sam zadovoljan urađenim u Kopru, a u Turskoj nas čeka još žestokog rada i ekipa je spremna na to.

CZBG: Rekli ste da vam nije potreban kondicioni trener. Prethodni put kad su obavljene pripreme bez kondicionog (zimske pripreme kod Aleksandra Jankovića), igrači su veoma loše izgledali na terenu. Kada je Sa Pinto preuzeo ekipu, primetio je da igrači mogu da istrče maraton, ali ne i da odigraju 90 minuta fudbala na visokom nivou. Da li navijači imaju razloga da strepe da se ne ponovi nešto slično?

NL: Nemaju, ekipa će na proleće biti spremna fizički.

 

www.srbijadanas.com
www.srbijadanas.com

O Nenadu Lalatoviću

CZBG: Mnogo vam se zamera što u nekim sitacijama ne možete da obuzdate temperament pa su neke vaše reakcije ne priliče treneru najveće fudbalske institucije na ovim prostorima. Da li ste svesni toga i da li radite na tome da se slične stvari ne ponavljaju u budućnosti?

NL: Činjenica je da moram da pazim na izlive svojih emocija, mada sam bio u situacijama u kojima me pojedinci namerno provociraju, pominjući čak i moju porodicu pa je tada teško izdržati. Paziću sigurno na buduće reakcije na provokacije, kojih će sigurno biti.

CZBG: Nijednom ove sezone niste preuzeli odgovornost za neuspeh, nego ste često krivce pronalazili u igračima ili sudijama? Da li i dalje ostajete pri tom mišljenu?

NL: Krivica trenera je uvek tu. To što o njoj nisam govorio ne znači da je nisam svestan. Jednostavno smo pokradeni u nekoliko navrata i promašili smo previše zicera i o tome se tada govorilo pa je onda vaš utisak da ne pričam o sebi. Vrlo dobro znam svoje greške, ali i znam da ih ne ponavljam.

CZBG: Vaš saigrač Goran Bunjevčević svojevremeno, kada je napuštao funkciju sportskog direktora, požalio se kako u Zvezdi nije imao sa kim od starijih da se posavetuje. Da li Nenad Lalatović ima nekog sa kim može da porazgovara, dobije savet  ili dobronamernu kritiku od tolikih legendi, bivših igrača i trenera, ljudi koji znaju kakav pritisak donosi mesto trenera Crvene zvezde.

NL: Imam sa kim da se posavetujem jer je Zvezda puna iskusnih, nekadašnjih saigrača, legend kluba koji hoće i umeju da daju pravi savet.

Generalno o fudbalu

CZBG: Smatrate li da je današnji fudbal previše usmeren ka timskoj taktici i trkačkim kvalitetima, i da je vremenom sve manje igrača koji nose potez, drskost, vic, magiju u nogama, tj. istinskih majstora fudbala? Koji stil vi preferirate?

NL: Fudbal se mnogo promenio u odnosu na pre 20 godina. To je svima jasno. Rezultat diktira sklonosti trenera i taktiku koju primenjuju te je to razumljivo. Kad napraviš rezultat gotovo ti niko neće zameriti da li si igrao lepo ili ne. Lično sam za pobedu svoje ekipe na svakom meču uz dopadljiv fudbal, da navijači kući odu sa osmehom i puni utisaka, ali to nije uvek moguće.

CZBG: S obzirom na kvalitet lige koji je jako skroman i u konstantnom opadanju, što potvrđuju loši, zapravo katastrofalni rezultati naših klubova u evropskim takmičenjima, šta biste savetovali mladom igraču, koja starost je optimalna da napusti domaće takmičenje?

NL: Bilo bi dobro za srpski fudbal da svaki talenat prvo pokaže i uradi nešto u domaćim okvirima pa tek onda da ode negde gde rešava egzistenciju, ali to je lepa teorija. Praksa je nažalost sasvim drugačija i nju može da promeni samo bolja finansijska situacija naših klubova, odnosno veća prolaznost u UEFA takmičenja.

CZBG: Kastiljo, Dijara, Abubakar, Moreira, Evandro, Parker, Kamara, Kleo, Borha… samo neki od stranih igrača koji su doneli opipljiv kvalitet i dozu atraktivnosti u srpski ligaški fudbal. Šta mislite o ograničenju broja stranaca i postoji li optimalan odnos broja stranih i domaćih igrača? Bilo je i loših primjera, pa na koji način izbeći dovođenje stranih igrača krajnje sumnjivog pedigrea?

NL: Mislim da treba dovoditi isključivo i samo stranog igrača koji je duplo bolji od domaćeg ili ima veliki talenat i mladost pa na njemu može da se zaradi. “Kredit” u Srbiji treba da imaju samo domaći igrači, jer ni naši ga nemaju u inostranstvu, odnosno svuda se od stranca traži da bude uvek za koplje ispred domaćeg igrača, to je normalan rezon.

CZBG: Da li bi smanjene broja klubova u superligi doprinijelo koncentraciji kvaliteta, time i boljim utakmicama i većom šansom igrača za individualni napredak? Mogu li plej-of i plej-aut doprineti neizvesnosti i povećati broj kvalitetnih utakmica u sezoni, kao što su “večiti derbiji”?

NL: Ovo je složena i duboka tema. Mislim da su plej-of i plej-aut dobre ideje za Ligu kao što je naša jer bi držali draž do kraja sezone za svako mesto na tabeli.

CZBG: Da Vam neko ponudi da birate jedno, šta biste radije odabrali pobedu u derbiju ili plasman u grupe Lige Evrope?

NL: Ne bih birao, i jedno i drugo. Pobede u derbiju i važne evropske utakmice su osobina Zvezde pa ne želim da biram izmedju te dve stvari.

Intervju sa Mihailom Uvalinom

Autor: CZBG, Dario K
Poštovani gospodine Uvalin,pre svega želimo da Vam se zahvalimo što ste pristali na intervju sa nama. Vi ste jedan od trenera koji se niste dugo zadržali na klupi Crvene Zvezde, ali ste sigurno jedan od onih koji su ostavili vidljiv trag u našem kk kroz sav onaj entuzijazam koji ste pokazali za vreme boravka u Zvezdi, kao i time što ste bili u klubu kada je on bio možda i na najnižim granama i borio se za opstanak u ABA ligi.
Baš zbog toga, kao i nekih drugih situacija u i oko našeg kk, verujemo da ćete britko odgovoriti na pitanja Zvezdinih navijača, onako kako samo Vi to znate.Evo, počećemo sa nekim pitanjima vezano za ovu sezonu, pa ćemo nastaviti sa onim temama iz doba Vašeg bistvovanja u Zvezdi.CZBG: Kakvi su, po vašem mišljenju, dometi Crvene Zvezde u ovoj sezoni?Uvalin: Po mom mišljenju posle 3 odigrana kola CZ je aposolutni favorit za osvajanje Jadranske lige, kao i prvenstva Srbije. Naravno da to nije lako ostavariti, ali to je realnost Srpske i balkanske košarkaške scene. To je kvalitetan tim sa verovatno najvećim budžetom u Adriatic ligi.
Drugo pitanje je EL, gde je izlazak iz grupe veoma dobar rezultat. Treba istaći da CZ u ovoj sezoni sigurno ima najnezgodniji domaći teren i to bi trebao da bude veliki adut u borbi za top 16.CZBG: Kako vam se čini ofanzivni book Zvezde?Uvalin: Ne bih želeo da ulazim u takve analize. Pre svega mislim da svaki trener ima svoju filozofiju i nju verovatno smatra za najbolju. Sve će se pokazati kroz sezonu, u dve po kvalitetu različite lige. Najbolja taktika je pobednička i na kraju niko se neće na to osvrtati ukoliko bude rezultata. Do ovog trenutka sve to izgleda sasvim solidno i sa puno kontranapada, što je ipak posledica veoma lošeg kvaliteta protivnika u Adriatic ligi.
EL će biti dobar test i ofanzivnih setova kao i kvaliteta odbrane.

preuzeto sa novosti.rs

CZBG: Kog domaćeg igrača iz Zvezde bi voleli da vidite u Vašem sledećm klubu?

Uvalin: U zavisnosti od nivoa ekipe i takmičenja. Mladi Mitrović pokazuje potencijal koji će morati da potvrdi u EL. Što se tiče neke konstante mislim da je Branko Lazić igrač kojeg bi svaki trener poželeo. Takvom igraču uvek možete naći ulogu u ekipi.

CZBG: Koliko po Vama Nebojša Čović ima uticaja na Dejana Radonjića? Pitamo jer Vi ipak poznajete sve te relacije i verujemo da ste imali sličnih situacija u svojoj trenerskoj karijeri.

Uvalin: To morate da pitate Dejana Radonjića. Iz svog dugogodišnjeg iskustva, mogu da vam kažem da će retko gde neki trener imati 100% odrešene ruke. Uticaj ljudi koji su na najvišim pozicijama je realnost modernog sporta. Svako pravilo ima izuzetaka ali to su ipak Željko, Duda, Kari, Mesina…

CZBG: Poznato je da ste osvajali titule u Poljskoj i Belgiji. Da li je neka od njih proslavljena kao ona pobeda protiv Cibone u 7. kolu Jadranske lige? Imajući u vidu kompletan ambijent u kom je odigrana utakmica, od čudnog termina do euforične proslave na kraju, da li je to i najčudnija utakmica koju ste vodili u trenerskoj karijeri?

Uvalin: To je bila utakmica kao i svaka druga, ali sa verovatno velikim emotivnim nabojem. Mi smo visli iznad provalije i da nismo dobili tu utakmicu pitanje kako bi završili. Radujem se svakoj pobedi jer ona je pokazatelj da idete u dobrom pravcu. Obe titule koje sam osvojio su mi veoma drage, ali tu sezonu i opstanak vodim kao mission impossible – job done!!!

CZBG: Iz sadašnje perspektive, da li Vam se čini da je bila greška otpuštanje Nikole Kalinića bez ukazane prave šanse?

Uvalin: Naravno da ne. Prvo smo imali velikih problema da završimo papirologiju tj. da dobijemo ispisnicu. Sledeća, možda i važnija stvar je da smo u tom trenutku želeli da pružimo šansu Radosavljeviću, koji je uz Nedovića bio reprezentativni potencijal. Složićete se da je od tog vremena prošlo dosta godina. Kalinić je eksplodirao na svetskom prvenstvu, ali, ako se nevaram, ni u prošloj ili pretprošloj sezoni nije bio zanimljiv za dva najveća Srpska kluba.

CZBG: Kakvo Vam je mišljenje o Aleksandru Cvetkoviću? Posle debitantske sezone kakvu je imao kod Vas, da li je mogao (morao) da postigne više u crveno-belom dresu?

Uvalin: Naravno da je morao. Pokazao je veliki potencijal u našoj zajedničkoj sezoni. Pta se posle izdogađalo, stvarno ne znam, ali je činjenica da pravu šansu nije dobio. Najkompetentiji za to pitanje bi bili treneri koji su ga kasnije trenirali. Na početku ove Adriatic lige igra zaista odlično i nadam se da se vraća na veliku scenu.

CZBG: Da li smatrate da Luka Drča nije uradio ni 10% onoga što je mogao?

Uvalin: Teško je to reći. Mislim da na kraju ono što postigneš je realnost, a da li si mogao više ili manje, priče su za raspirivanje mašte.

CZBG: Kako Vi vidite da je Nemanja Nedović kod Svetislava Pešića više grejao klupu nego igrao? Da li je moguće da je odbranu igrao toliko loše ili je u pitanju nešto sasvim drugo?

Uvalin: Mislim da je to normalna stvar, kao i u životu. Ako vam neko ne leži odnosno ne nađete zajednički jezik, teško možete da očekujete rezultat. Niti je Nedović nagori odbrambeni igrač, niti Kari radi protiv sebe. Sve ostalo su čaršijske priče i čista nagađanja, koje su bile podgrejavane s obzirom da je u ekipi na toj poziciji igrao i sin gospodina Čovića. Ja lično mislim da to nema nikakve veze, speciajlno zato jer je Pešić poznat kao trener koji radi samostalno i pritisak ne prihvata.

CZBG: Da li ste i dalje u kontaktu sa gospodinom Ristićem, i ako jeste da li ste upoznati da li je još uvek prisutan u klubu?

Uvalin: Nažalost ne, ali imam informacije da nema nikakvih veza sa klubom. To je čovek koji je pokušao zajedno sa mojom malenkošću da sačuva dostojanstvo Zvezde.

CZBG: Kako objašnjavate neobičnu hemiju koja se onomad stvorila između igrača i publike, koja se posle nije ponovila iako je Zvezda imala bolje i uspešnije igrače/ekipe? Mnogim navijačima je to i dalje omiljena ekipa.

Uvalin: Ja mislim da su se tim i navijači zajedničkim snagama upustili u otvorenu i bespoštednu borbu za očuvanje dostojanstva kk-a. Bilo je tu ljudi kojima se to nije dopadalo, koji su priželjkivali potop, ali zajedničkim snagama smo uspeli. Što se tiče poređenja sa ostalim ekipama pre i posle, ja to posmatram kao jedan od najvećih uspeha, prvenstveno zbog uslova u kojima se živelo i radilo, a ako hoćete, na kraju to je bio tim koji je papirološki vredio kao jedan igrac ili trener u nekoj od drugih sezona gde se trošilo enormno i živelo rasipnički. Podsetio bih sve da je samo sezona pre naše koštala minimum 5 puta više, a ekipa je završila na 9. mestu sa dve pobede više nego što smo ih mi imali.

CZBG: Da li se čujete sa Džamarom Jangom (s obzirom na onaj tajm-aut)?

Uvalin: Ne, nemam kontakt sa njim. Džamar je bio veoma pozitivan i dobar momak, i veoma mi je drago što sam ga imao u ekipi.


CZBG: Da li Vas je prošla “bol” koju su prouzrokovali ljudi koji su tada vodili klub?

Uvalin: Nema nikavog bola, samo ružna uspomena.

CZBG: Imajući u vidu da je Mirko Pavlović i dalje prisutan, na neki način, u Crvenoj Zvezdi, da li je to prepreka u nekoj potencijalnoj saradnji sa Zvezdom u budućnosti i da li po Vama postoje šansa da se jednog dana vratite u Zvezdu?

Uvalin: Ne razmišljam o toj personi. Da budemo realni, on je totalno nebitan. Ja sam trener koji je do sada osvoji dve titule u dve različite zemlje. Zatim, učestvovao sam u EL i Eurocupu i ako nekome pa i Zvezdi treba takav trener, uvek postoji šansa za dogovor i saradnju.

CZBG: Jedan navijač pita da li bi mogli da kažete sledeće: da li su “grobari” imali direktnog uticaja na naše posrtanje i propadanje (nesportske radnje) i ko to podržava Danilovića i Vujoševića, da ponekad deluje da su jači i od državnih institucija i institucija KSS?

Uvalin: Za neke stavri nikada nećete imati dokaze, ali se sećam određenih situacija gde smo pokušavali da dođemo do nekih sponzora i dobijali smo informacije da su dotični veoma aktivno učestvovali u miniranju potencijalnih dogovora.

CZBG: Na osnovu Vaših tvitova reklo bi se da nemate dlake na jezeiku i da ste kritični prema, kako Vašim kolegama, tako i novinarima. Da li takvi nastupi mogu da Vam zatvore neka vrata u nastavku trenerske karijere?

Uvalin: Ne bih se složio sa vama. Samo jednom prilikom sam spomenuo kolegu na Twitteru i to u trenutku kada sam pokušao da odbranim i opravdam hrvatskog selektora Jasmina Repepu. Što se tiče novinara, sa njima nemam nikakav problem, ali ako neko nešto priča u etar, onda je to moguće i komentarisati. Na kraju krajeva, kada ja radim svi kometarišu, pa eto malo i mene u toj ulozi.

CZBG: Na tviteru se primećuje da pratite fudbal. Pratite li situaciju u FKCZ i kakvo je Vaše mišljenje o domaćem fudbalu u globalu?

Uvalin: Pratim domaču ligu, ali samo rezultate, jer mislim da je nivo fudbala otprilike kao Nemačka regionalna liga. Više sam okrenut Evropi i to specijalo Bundes ligi, jer živim u blizini Berlina i pratim Hertu.

CZBG: Kakvi su Vam planovi u budućnosti? Imate li nekih ponuda, s obzirom da ste trenutno bez kluba?

Uvalin: Planovi su mi da, naravno, u toku sezone nađem tim. Nigde ne žurim jer želim da dobro izanaliziram i donesem pravu odluku. Videćemo, neke stvari ne zavise samo od mene, ali nadam se najboljem.

CZBG: Za kraj imate veliki pozdrav od Bojana (Lakija), Deksija i Bejbi Šeka (ako ih se sećate iz juniorskih dana) i molba da ispričate neku anegdotu iz vremena kada ste bili u Zvezdi.

Uvalin: Jednom prilikom, kada smo napuštali hotel u Zagrebu, čovek na recepciji je zamolio da svi plate mini bar. Naravno svi su izregulisali obavezu i seli u autobus. Posle nekoliko trenutaka čovek sa recepcije je ušao u autobus i zamolio da pomoćni trener Srđan Flajs plati mini bar i to 2 puta ceo inventar. Srđa je pozeleneo, jer nije dirao ništa u baru. U tom trenutku se ispostavlja da je u toj sobi bio vozač autobusa koji je popio sve što se popiti može (i to 2 puta) uključujući i šampanjce. Račun je bio preko 100 evra i rečeno je da će se platiti tokom sledećeg gostovanja. Kasnije te noci, sve do granice, trajala je šala sa vozačem da će biti uhapšen na granici. Vozač neiskusan i naivan, samo što nije umro od starha. Pao mu je kamen sa srca kada smo ušli u Srbiju.

Hvala na pozdravima Bojanu, Deksi i Bejbi Šeku.

Gospodine Uvalin, hvala Vam na odvojenom vremenu i želimo Vam sve najbolje u nastavku trenerske karijere, i naravno, da se jednog dana ponovno vratite u svoju i našu Zvezdu.

Uvalin: Hvala i pozdrav svim navijačima Crvene Zvezde.

Intervju sa Draganom Mladenovićem

Autor: CZBG, Dario K

Pozdrav Dragane!

Pre svega hvala ti na vremenu koje si odvojio da odgovoriš na pitanja navijača Crvene zvezde sa našeg foruma (http://www.crvenazvezdabeograd.tv/forum). Pretpostavljamo da i sam znaš da će pitanja više biti vezana za ovu delikatnu situaciju u kojoj se nalazi naš voljeni klub, nego li za vreme koje si proveo kao igrač u Zvezdi.

Dragan: Prvo, još jednom pozdrav vama i svima koji prate vaš sajt. Drago mi je da se zanimate za mišljenje svih ljudi koji iskreno vole Crvenu Zvezdu.

CZBG: Evo, još jedan poraz ove sezon (i to od Čukaričkog) izazvao je ogromno nezadovoljstvo i bes velike armije Zvezdinih navijača. Otrovne strelice su upućene i ka upravi, i treneru, i igračima. Stiče se utisak da se ne zna ni ko pije, ni ko plaća.
I pored toga što smo doveli veliki broj pojačanja, kako stvari sada izgledaju, malo ko od njih ima kvalitet da igra u Zvezdi. Dosta naše dece je otišlo iz kluba i kada se sve to sabere izgleda sasvim logično da se nalazimo u ovakvoj situaciji.

Ali da ne dužimo puno evo pitanja navijača sa našeg foruma.

CZBG: Da krenemo sa malo vedrije strane. Odigrao si dosta bitnih i velikih utakmica za Zvezdu. Koju bi izdvojio onako da ti je posebno ostala u sećenju i kako danas gledaš na utakmicu u Strazburu? Šta nam je to nedostajalo da prođemo dalje?

Dragan: Dosta utakmica sam odigrao koje su bile bitne ali u najdražem sećanju mi je ostala ona protiv Lacija na Marakani gde smo bili autsajderi, ali samo nam sreća nije pomogla da idemo dalje. Što se tiče utakmice protiv Stazbura mislim da smo mi sami krivi jer smo počeli da slavimo pre kraja i to nam se osvetilo ispadanjem.

CZBG: Imao si neobičnu karijeru. U Zvezdu si došao u 26. godini, za reprezentaciju si debitovao u 27. Šta te je sprečilo da to učiniš mnogo ranije?

Dragan: U Crvenu Zvezdu sam došao sa 26. Ono što me je sprečilo da dođem ranije je to što nisam imao menadžera, što danas smatram plusom jer nikom ništa ne dugujem.

CZBG: Igrao si i za Rendžers, Sosijedad i Inčeon. Gde ti je bilo najlepše u tom periodu tvoje karijere?

Dragan: Najlepše mi je bilo u Koreji jer sam tamo našao mir sa porodicom, a i povrede su me mimoišle.

CZBG: Da li si pratio zbivanja u tvom bivšem klubu Rendžersu i da li Zvezda može da doživi sličan scenario?

Dragan: Za Zvezdu bi bilo dobro da krene od nule i da se više ne prave kompromisi, jer kada kreneš od nule onda tačno znaš kome si koliko dužan. Ovako još uvek se ne zna i to se koristi na razne načine.

www.mojacrvenazvezda.net
www.mojacrvenazvezda.net

CZBG: Za vreme dok si igrao u Zvezdi, da li si imao uvid kako se u to vreme radilo u omladinskoj školi, i ako jesi, koje su razlike u odnosu na ono što se dešava danas?

Dragan: Nisam imao uvid u to kako se radi u omladinskoj školi kluba, ali sam bio ubeđen da nije toliko crno kao što sam imao priliku da se uverim u to za dve godine rada sa mlađim kategorijama.

CZBG: Kada si se vratio u Zvezdu i počeo da radiš sa kadetima, kakvo si stanje zatekao?

Dragan: Stanje u omladinskoj školi je alarmantno i već kasnimo za ozbiljnim klubovima. Sve to sam pomenuo bezbroj puta do sada, ali i dalje se ništa ne radi.

CZBG: Zbog koga/čega si otišao iz Crvene zvezde i prepustio pobedu negativcima bez borbe? (Drugi navijač pita isto samo malo direktnije: Ko te je oterao iz Crvene zvezde?)

Dragan: Iz Zvezde nisam oteran već mi je ugovor istekao. Borbu nisam predao već se i dalje borim na svoj način. Otišao sam samo zato što ne želim da budem deo nečega što nije dobro i da sutra neko upire prstom u mene.

CZBG: Šta si ti uradio da omladinska škola radi bolje?

Dragan: Ono što sam pokusšao da uradim je to da svakom detetu dam priliku da se dokaže, i pokaže da zaslužuje da bude igrač kluba u perspektivi. Onog trenutka kada je počelo drugačije da se radi, kulminiralo je mojim izlaskom iz škole.

CZBG: Ko su ti koji su nekvalifikovani da rade u Zvezdi (od trenera)?

Dragan: Što se tiče trenera nisam je taj koji treba da govori o njima i njihovom kvalitetu. Svako može da bude dobar trener i vreme i rezultati će pokazati to. Ono na šta sam ja skrenuo pažnju je da u Zvezdi moraju da budu treneri sa imenom i prezimenom koje će deca da respektuju i poštuju, tj. trener mora da ima biografiju bivšeg igrača kluba, ali sa završenim licencama.

CZBG: Ko je i zašto sačuvao Vasiljevića u klubu?

Dragan: Stvarno ne znam ko je sačuvao dir. škole i to me ne zanima, ali ono što je bitno je to da li dir. ima autoritet za to mesto, da li radi dobro i da li može pomoći klubu. Mislim da “NE”.

CZBG: Kojim igračima iz omladisnkog pogona je menadžer Ramadani?

Dragan: Menadžer Ramadani ima dosta igrača iz škole i meni su poznata njihova imena, ali zbog te dece ne želim da pričam, jer mislim da bih im stvorio problem. Mislim da imati menadžera nije ništa strašno, ali ako menadžer utiče na to da li igraš ili ne, onda je to nešto sa čim klub mora da se pozabavi.

CZBG: Ko bira klince koji su “dobri” za Zvezdu i po kom kriterijumu?

Dragan: Ja znam da sam ja birao decu koja su mi potrebna i da je samo jedno dete došlo od četvorice koju sam predložio. Takođe, skauti predlažu decu koja, ako prođu probu i zadovolje (bar kod mene je tako), onda ostaju.

CZBG: Zašto naša deca ne znaju osnovne stvari? Da čestito uštopaju loptu, da upute pas?

Dragan: Mislim da naša deca preskaču osnove, jer je sistem saveza takav da tera decu na takmičenje zapostavljajući osnove fudbala. Vidimo šta se dešava po školama fudbala, da se roditelji “ubijaju” na tribinama ne bi li njihovo dete pobedilo, a to što ne zna da primi i preda loptu to će neko u seniorskoj ekipi da odkloni.

CZBG: Zašto nije data šansa Marku Dmitroviću? Koji je pravi razlog njegovog odlaska?

Dragan: Što se tiče Marka Dmitrovića, stvarno nisam upoznat sa dešavanjima oko njega.

CZBG: Postoji li po tvom mišljenju talentovani golman i levi bek u mlađim kategorijama koji bi mogao da postane prvotimac?

Dragan: Problem levog beka je problem celog kluba i radi se na tome, a što se tiče golmana, ima nekoliko kvalitetnih klinaca.

CZBG: Šta misliš o Duronjiću, Rangelovu i Zukanoviću?

Dragan: O ovim igračima mislim da poseduju kvalitet koji samo radom, sportskim životom i zalaganjem mogu da podignu na nivo koji bi im garantovao svetlu budućnost.

CZBG: Kakvo je tvoje mišljenje o trenerskim kvalitetima Aleksandra Jovića (obzirom da ima uspeh sa generacijom koju vodi)?

Dragan: Svaki trener poseduje određeni kvalitet. Da li je on dovoljan za Zvezdu ili ne, to će vreme i rezultati pokazati.

CZBG: Ko su Dejan Ristić, Goran Nikić i Marko Vlasonjić, koji su takođe treneri u omladinskoj školi, odnosno kakav im je CV, obzirom da nikada nisam čuo za njih (ni kao za fudbalere, još manje kao trenere)?

Dragan: To su treneri u školi Zvezde.

CZBG: Šta misliš o Zoranu Stojadinoviću?

Dragan: Stojadinović je sportski direktor koji nije uspeo da sprovede ono što je obećavao kada je došao. Da li je to njegovo delo ili delo nekog drugog sigurno će vreme pokazati.

CZBG: Da li je istina da u omladinskoj školi pojedini treneri uzimaju novac za forsiranje nečije dece?

Dragan: Zbog toga što se stalno ponavlja da treneri uzimaju novac, kako u medijima, medju roditeljima, tako i u samim strukturama kluba, ja sam podneo izveštaj direktoru škole u kome tražim da se ti navodi ispitaju i ako to postoji da se javno obelodani. Nisam naišao na razumevanje i ne znam šta je sa tim bilo.

CZBG: Da li i dalje ostaješ pri tvrdnji da je Dauda prosečan igrač?

Dragan: I dalje mislim da je Dauda prosečan igrac.

CZBG: Da li si razgovarao sa Draganom Džajićem i predočio mu sve probleme omladinske škole, i ako jesi, šta ti je Džaja na to rekao?

Dragan: Razgovarao sam sa predsednikom i mislim da je bio to dobar razgovor za obe strane.

CZBG: Bio si u klubu za vreme predsednikovanja Džaje i Piksija. Ako može neko poređenje po pitanju funkcionisanja kluba u ta dva perioda. Impresije, dobre i loše strane?

Dragan: Pričati o tome kako je bilo za vreme ta dva predsednika bilo bi dugo i sigurno da je bilo više dobrih nego loših stvari, ali ono najbitnije je da smo se osećali kao igrači velikog kluba.

CZBG: Da li misliš da je privatizacija Zvezde rešenje za sve ove probleme?

Dragan: Mislim da je to nešto što bi u ovom trenutku pomoglo klubu, a jedino treba naći pravi način da se to odradi, jer Zvezda je veliko ime i klub sa bogatom tradicijom, koji po meni sa pravim radom i ljudima može jos mnogo toga reći na velikoj sceni.

CZBG: Da li bi u ovom trenutku preuzeo klub?

Dragan: Mislim da ću jednog dana biti trener Zvezde, ali isto tako mislim da je to u ovom trenutku rano jer treba još uvek da učim i da se usavršavam (u inostranstvu).

CZBG: Šta misliš o Iliji Petkoviću sa kojim si sarađivao u reprezentaciji?

Dragan: Što se tiče ilije petkovića, moja mala slova početnog imena sve govore. Mali trener, još manji čovek.

CZBG: Za kraj, jedan navijač je dao interesantnu konstataciju: “Ne trebaju tu pitanja. Dovoljno je da Dragan Mladenović, ako ima hrabrosti, ispriča sve što zna o “omladinskoj školi” FK Crvena zvezda, da se čuje istina. Hvala mu unapred ako to napravi.”

Eto, možda i najkonkretnije pitanje na samom kraju. Istina je ono što nas sve zanima. Nadamo se da ćeš se u ovom poslednjem pitanju dotači svega što te navijači nisu pitali u prethodnim pitanjima.

Dragan: Ne volim da se ponavljam tako da su moje mišljenje ljudi mogli da vide i pročitaju, ali isto tako moraju znati da je to bila blaga varijanta jer poštujem i volim svoj klub, te mislim da neke stvari trebaju ostati u klubu, ali budite sigurni da su one predočene ljudima koji nešto znače i koji vode našu Crvenu Zvezdu.

CZBG: Dragane, puno ti hvala na odvojenom vremenu i voljnosti da odgovoriš na ova pitanja. Za sam kraj voleli bi da nam kažeš šta je to što bi ti voleo da se desi u Zvezdi i kako ti vidiš put njenog oporavka. Veliki pozdrav od navijača sa CZBTV foruma.

Dragan: Pozdrav i vama, i nadam se da sam vam bar na neki način pomogao. Takođe smatram da je ova kriza prolazna i da će naša Zvezda u buduće još jače i lepše sijati.