Савићевић – Магла је спасла Милан

Извор: ФКЦЗ, званични сајт

Данас се обележава тачно 30 година од чувене утакмице између фудбалера Црвене звезде и Милана која је прекинута због магле у Београду, а касније и поновљена.

Дочекали су наш клуб и његови навијачи прилику да тог 9. новембра 1988. први пут у историји европских такмичења угосте славни италијански тим. Није то био обичан Милан, већ екипа за коју су тада наступали Паоло Малдини, Франко Барези, Франк Рајкард, Марко ван Бастен, Руд Гулит, Карло Анћелоти… Црвена звезда је тих година самоуверено корачала ка циљу који је био зацртан – освајање највреднијег клупског пехара.

Дуел против Милана у осмини финала Купа европских шампиона био је судар моћних екипа, а места је међу осам најбољих било је само за једну. Први дуел у Италији завршен је резултатом 1:1, црвено-бели су повели након мајсторије и гола Драгана Стојковића, али је само минут касније Милан изједначио. Тај реми додатно је храбрио пред реванш на Маракани, на којој су падали многи великани.

Фудбалере је тог 9. новембра, пре 30 година, дочекала магла али утакмица је почела пред око 100.000 навијача. Деловало је да је Милан спреман да падне, нарочито након поготка Дејана Савићевића у 50. минуту.
Многи због магле нису били свесни да је постигнут гол, али ерупција одушевљења на препуним трибинама недвосмислено је указивала да се мрежа италијанског клуба затресла. Магла је, нажалост, спречила Црвену звезду да у првом међусобном окршају са славним ривалом изађе као победник и судија је у 64. минуту одлучио да прекине утакмицу.

– То је била утакмица пуна набоја и да није било магле, сигурно да би Црвена звезда прошла даље. Питање је да ли би било великог Милана, јер је тада то био тим у настајању и формирању, а после тога је освојио титулу и доминирао Европом. Магла му је помогла у том случају да га Звезда не заустави – рекао је за наш сајт легендарни Дејо Савићевић о чувеној утакмици која је поновљена дан касније.

Милан је у тим тренуцима био толико снажан и није одбацио „дар од природе“. У поновљеном дуелу повео је преко Марка ван Бастена у 34. минуту, недуго затим је Стојковић на асистенцију Савићевића успео да поравна на 1:1, а онда није било ни среће у пенал серији, па је Милан после бољег извођења једанаестераца прошао даље – 1:1 (2:4). Касније је дошао и до титуле првака Европе, а потом га и одбранио 1990. године, што само потврђује какву је екипу Звезда умало зауставила.

Јесте била елиминисана, али је стигла потврда да могу да се носе са апсолутно сваком екипом на свету. Победнички менталитет се градио годинама, Милан је био само лекција на путу ка европском трону, пошто је Звезда 1991. године исписала најсјајније странице историје српског фудбала освајањем титуле и то наследивши црвено-црне на трону.

Šumenković: “Svi su tražili kartu više za hokej”

Autor: CZBG

Još jedan iz plejade Zvezdinih hokejaških legendi govorio je za naš portal o tim davnim vremenima. Ovaj put nismo postavljali klasična pitanja, ali je naš sagovornik, Aleksandar Šumi Šumenković, skoro pa u jednom dahu napisao za naš portal sve čega se setio iz tog perioda. Zaista, moramo da naglasimo da smo veoma zahvalni svim bivšim igračima koji su nam izašli u susret  da kroz intervjue i fotografije uspemo da obuhvatimo predratni period hokejaškog kluba Crvena zvezda. Velika je to stvar za sve one koji vole Zvezdu i hokej, ali i za sam klub. A sada, uživajte u ovom intervjuu.

Image may contain: 1 person, smiling

 

MOJ DOLAZAK U HKCZ

Počeo sam da klizam 1960. godine kada mi je otac iz inostranstva doneo klizaljke. U to vreme sam bio jedan od najmlađh klizača na Tašu (slika gore). Za moj dolazak u Zvezdu bio je zaslužan Nikola Vidić, tadašnji prvotimac. Kada sam imao oko 12 godina, zapazio me je na takozvanom “švalerskom” klizanju na Tašmajdanu i pitao da li bih želeo da treniram hokej u Zvezdi.

U to vreme, skoro da i nisu postojale mlađe selekcije. Jedan od mojih prvih trenera je bio Vojin Koljenšić -“Šilja”, koji me je pratio kroz razne selekcije u klubu tokom moje karijere.

U juniorskoj selekciji sam igrao u prvoj navali sa Sašom Jovanovićem i Branislavom Piščevićem. (slika 2 – u belim dresovima).  U to vreme,  juniorski timovi su retko dobijali termine za treniranje. Uglavnom je to bilo veoma kasno uveče (posle 23 časa) ili rano ujutro. Veći deo juniorskog tima činili su dečaci sa Banovog brda, verovatno iz razloga jer je škola “Filip Kljajić” imala malo klizalište koje smo i mi, zahvaljujući Šiljinim vezama, povremeno koristili. Sa 15 godina nas trojica smo po portebi povremeno trenirali  sa prvim timom. To je za nas bila velika čast iako smo većinu vremena na treninzima provodili na klupi,  smrzavajući se gledajući uigravanje prvotimaca.

MOJA PRVA UTAKMICA ZA PRVI TIM

Bila su tada teška vremena za hokejaški klub. Sredstva za ekzistenciju su dolazila skoro isključivo od strane sportskog društva i pazilo se na svaki utrošeni dinar. Oprema koju smo imali je bila stara i pocepana, jer je niko u tadašnjoj Jugoslaviji nije proizvodio. Putovalo se uglavnom vozom i to na dan same utakmice.

Sezona na Tašmajdanu je trajala svega 3-4 meseca, pa je razumljivo da smo bili u velikom zaostatku za timovima iz Slovenije. Prvih nekoliko kola takmičenja smo zbog nedostatka leda u Beogradu, igrali uvek u gostima. Tako je bilo i 1972. godine kada je, po rasporedu, u prvom kolu trebalo da ugostimo ekipu Jesenica. Kako to nije bilo moguće, a u cilju smanjivanja troškova oba kluba, uprave dva tima su se dogovorile da u dva dana odigramo obe utakmice u Jesenicama. Jedva smo skupili minimalni broj igrača da bi se utakmice odigrale i krenuli na put. Mene su poveli čisto da popunim taj broj, međutim već na prvoj utakmici, na samom početku, našem igraču Protiću je pukla klizaljka tako da nije mogao da nastavi utakmicu. Tadašnji trener, Zoran Štajner me je ubacio u utakmicu sa zadatkom da čuvam jedenog od tada najboljih bekova, Jana. Sećam se da smo te utakmice izgubili sa ogromnom razlikom (26:1 i 29:4). Za neverovati je da je jedan od najlepših golova na tim utakmicama postigla naša prva navala u sastavu Šišić, Šeremet i Janković.

“1970-tih jedan od naših najvećih rivala za ulazak u prvu ligu je bila ekipa Cinkarne iz Celja. U svojim redovima je imala legendu jugoslovenskog hokeja Albina Felca. Felc je bio nerešiva enigma za mnoge, pa tako i za nas. Jedan od tadašnjih novopečenih prvotimaca (još uvek junior) dobio je zadatak da igra takozvani flaster na Felca uz napomenu trenera (Koljenšić) da se nikako ne odvaja od njega i da ga u stopu prati. Jadnik je toliko bio fokusiran na ulogu koju je dobio od trenera, da se prilikom jedne izmene našao u na klupi za igrače koja je pripadala celjanima. Naime, po završetku svoje smene, Fellc je krenuo na svoju klupu, a naš igrač, ne razmišljajući, završio je na istoj. Možete zamisliti iznenađenje za njih, a i smeh koji je izazvao kod svih koji su to primetili.”

 

Image may contain: 3 people

Pored pomenute trojice bila mi je čast da se nađem u istom timu sa proslavljenim igračima iz tog vremena (Georgijević, Vasin, Popović, Mišon, Ilić, Ivanković i drugi). Već sa 17 godina sam bio član druge navale prvog tima. Igrao sam na poziciji centra, a na krilima su bili Slobodan Gavrović i Dušan Zečević (slika 4 – u crvenim dresovima). Ispadali smo i vračali se u Prvu ligu tih godina, sa nadom da će doći bolja vremena za beogradski hokej. Ono čemu smo se najviše radovali u ono vreme su bile turneje koje je klub uspevao da organizuje po Austriji, Francuskoj, Holandiji  i Belgiji, po završetku sezone (slika 3 – u autobusu: Šišić, Ilić, Mišon, a u pozadini Šutić, Dunđerović, Nikolić i ja). Kao pojacanje smo redovno vodili i 3-4 igrača iz Olimpije. Bile su to prilike da tamo dođemo do neophodne opreme za narednu sezonu.

HALA PIONIR

Naša nadanja da će beogradski hokej krenuti na bolje su počela da se ispunjavaju 1978. godine. Te godine Beograd je dobio organizaciju Svetskog prvenstva “B” grupe, a mi Ledenu dvoranu Pionir. Napokon smo i mi imali led oko 8 meseci godišnje i počeli mnogo ozbiljnije da treniramo. U narednih dve-tri godine dosta starijih igrača je prestalo da igra, tako da smo bili dosta “kratki” na nekim pozicijama. Upravo iz tog razloga tadašnji trener Koljenšić me je, u dogovoru, prebacio na poziciju beka, gde sam igrao do kraja svoje karijere. Uprava kluba na čelu sa tadašnjim presednikom kluba, Momčilom Kovačevićem, tražila je rešenja da se klub pojača. Jedno od prvih pojačanja je bio član Spartaka iz Subotice, Čaba Ladocki koji je tada studirao u Beogradu.

“Pripremni period u Pioniru i utakmica protiv Mađara, Ujpešt Dože. Mađari iskusan i tvrd tim, utakmica puna čarki i grubih startova. Naravno, počinju čarke i psovanja. Jedan naš igrač se na klupi obraća Čabi Ladockom, koji je došao iz Subotice u Zvezdu, i traži od njega da mu kaže nešto ružno na mađarskom jeziku kako bi on to rekao Mađarima. Čaba ga nauči i on pre ulaska u naš boks zastane ispred protivničke klupe i ljutito im to kaže. Na klupi Mađara opšti smeh i neverica. Igrač dođe do Čabe i pita ga zašto se smeju kada to ne bi trebalo da bude smešno. Čaba mu uz osmeh reče kako ga je zeznuo i da je on Mađarima rekao na njihovom jeziku: “Svima vama poljubim sise”. Kako je Čaba ostao živ, to samo on zna.”

Image may contain: 8 people, people smiling, text

 

U to vreme ja sam se pridružio Dušanu Iliću koji je bio Sekretar kluba i koji me je uvodio u taj posao, jer je on želeo da se posveti trenerskom pozivu u budućnosti.

ĐULNEAR SALIJI

Prvo pojačanje sa strane je bio Đulnear Saliji koji je u Zvezdu došao zahvaljući  svom stricu iz Beograda i Dušanu Iliću. Bila je velika borba u to vreme, između Zvezde i Partizana, za koga će Saliji zaigrati. Dušan Ilić i ja smo išli u Zrenjanin (gde je Saliji služio vojni rok), a kasnije i u Nitru (Slovačka) da razgovaramo sa njim i njegovom majkom o prelasku u Zvezdu. Naša sreća je bila da je Salijeva majka dala blagoslov i tako je naš klub dobio svoju prvu zvezdu tog vremena. Sali je ubrzo zavoleo Beograd i potpuno se uklopio u naš mentalitet. On je svoju mladost proveo u Nitri, igrajući za sve njihove selekcije. Dolaskom u KHK Crvena zvezda ne samo da je tada bio naš najbolji igrač, već je uživao ogromnu popularnost koja mu je i te kako godila. Uvek je bio spreman za šalu i razne smicalice. Bili smo jako dobri drugovi i van hokejaške sezone. Po završetku, svake godine vraćao se na nekoliko meseci nazad u Nitru. Zahvaljujući tom prijateljstvu nastala je interesantna situacija o kojoj se verovatno još uvek ponekad priča. Naime, njegovim drugarima i saigračima iz Nitre, verovatno nije baš bilo sasvim jasno zašto je Sali odlućio da igra u mnogo lošijoj ligi. Moram da napomenem da Sali potiče iz veoma imućne porodice tako da mu novac uopšte nije bio bitan. Slava koju je imao dolaskom u Beograd je bila to što mu je bilo važno i o čemu je maštao.

“Elem, jedne godine vraćajući se iz Austrije, moj kum Boki i ja rešili smo da svratimo do Nitre i posetimo Salija. Dogovorili smo se da se nađemo u baru hotela. Kada smo stigli, Sali i njegova žena Marta su nas već čekali u društvu još dva njegova drugara sa ženama. Kako smo saznali, bili su to poznati prvotimci Nitre. Sali nas je predstavio kao svoje drugare, a inače i sekretara kluba (mene) i člana predsedništva (Bokija). Povela se priča o hokeju u Beogradu i Salijevom angažovanju za sledeću sezonu. Naravno, sve je to bila farsa koju njegovi drugari nisu mogli pretpostaviti. Upitan od nas da li će i sledeću sezonu igrati za nas, Sali je rekao da još razmišlja i da sve zavisi od uslova. Upitan za koliko para bi igrao, odgovorio je uz osmeh da ni sam nije siguran. U tom trenutku Boki je iz svog džepa izvadio lični ček Beobanke i dao ga Saliju, rekavši da on sam upiše iznos kada bude razmislio. Trebalo je videti lica njegovih prijatelja, a žena jednog od njih je počela da gura svog muža rekavši kako bi i on trebao da pređe u Zvezdu da igra. Kako je ovo Saliju imponovalo, možete samo zamisliti”.

SEZONA 84/85

Renesansa beogradskog hokeja je vezana za čuvenu 1984/85 sezonu. Na jednoj od sednica Predsedništva hokejaškog Saveza Jugoslavije u cilju prosperiteta hokeja, donesena je odluka da svaki tim može da angažuje maksimum tri igrača iz inostranstva.

Za veličanstvenu sezonu najviše zasluga pripada tadašnjem predsedniku kluba Moši Atanasijeviću. Nakon nekoliko sastanaka sa tadašnjim sekretarom, Milanom Tomićem, dato je zeleno svetlo od strane Sportskog društva da se krene sa pregovorima o dolasku stranaca. U to vreme je došla i ponuda od Nika Pašića koji je napisao pismo svim klubovima u kome je izrazio želju da igra hokej u Jugoslaviji. Nakon određenih provera, stupili smo u kontakt sa Pašićem i počeli pregovore. Istovremeno, putem raznih kontakta tražili smo još dva igrača. Uz pomoć bivšeg igrača Partizana, Age Anđelića, koji je bio trener u Holandiji, a i jedan od skauta za NHL, u naš klub su iz Amerike došli Majk Krouli i Ričard Vilijams. Sećam se da smo sa nevericom gledali njihov prvi izlazak na led u Pioniru koji nije bio ništa poseban. Međutim, ono što ih je krasilo (borbenost i upornost) su uspeli da prenesu i na ostatak tima. To je bio i ključ uspeha tima.

Njihovim dolaskom je pola posla je bilo završeno. Ostalo je da dovedemo još nekoliko igrača sa domaćeg tržišta. Par igrača je prešlo kod nas iz Partizana, a šlag na torti je bio dolazak Kovača i Sekelja iz Olimpije. Sekelj je u duši bio zvezdaš i želeo je da zaigra makar jednu sezonu za nas. Zbog nekih zaostalih novčanih dugova prema njemu, od strane Olimpije a delom i iz inata, pristao je da igra za nas tu sezonu. Ne samo to, već je sa sobom doveo i tada najboljeg beka u Jugoslaviji, Jožu Kovača.

Tako je trener kluba Dušan Ilić  dobio tim o kome je samo mogao da mašta i počelo se sa ozbiljnim pripremama za sezonu. Bio je to ogroman izazov za ceo klub. Trebalo je obezbediti stanove za igrače sa strane. Predsedništvo kluba je brojalo 19 članova koji su svoje zadatke obavljali pod budnim okom Moše Atanasijevića. U skoro svim novinama se najavljivala velika sezona našeg kluba. Preko noći je hokej postao jedan od najpopularnijih sportova u Beogradu. Ljudi su dolazili u prostorije kluba, u Ljutice Bogdana, i uzimali pretplatne karte za celu sezonu. Koliko se sećam bilo je negde oko 300-400 sezonskih propusnica što je za ono vreme bilo neverovatno.

KARTA VIŠE

Samo na velikim fudbalskim utakmicama, koje je FK Crvena zvezda igrala u Beogradu mogli ste ispred stadiona čuti ljude koji uzvikuju “karta više”.  Nikada ne bih pomislio da će se isto čuti i ispred hale Piomir.

Pionir je bio rasprodat svaku utakmicu već nakon prvog dana kada su karte puštane u prodaju. Svi su želeli da vide “tu Zvezdu”. Mnogi fudbaleri Crvene zvezde iz tog vremena (Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin, Mrkela i drugi) su dolazili na naše utakmice. Svi su tražili kartu više. U našoj kancelariji je pred utakmice bilo ljudi kao na “vašaru”. Sve je bilo kao u bajci. Nije bilo preterano teško čak ni obezbediti dodatna sredstva da bi klub mogao da funkcioniše. Sekretar SD-a, Mile Tomić, je činio sve što je bilo u njegovoj moći da nam pomogne. Razne organizacije su nas same kontaktirale u želji da ih reklamiramo, tako da ubrzo nije više bilo mesta na ogradi klizališta da se ispiše njihova reklama.

Igrači su tada bili kao jedna velika porodica. Pre svakog puta se odlazilo na zajedničku večeru u restoran Palilula ili Zlatar. Posle utakmica odigranih u Beogradu se išlo u diskoteku Nana. Popularnost je rasla iz dana u dan. Igrači su redovno bili gosti na radiju i televiziji.

SEZONA (nastavak)

U prvom delu takmičenja odigrali smo 14 utakmica i dobili 13, a jednu odigrali nerešeno. Ta nerešena utakmica je bio potpuni debakl jer nismo uspeli da, u Jesenicama, pobedimo tim Kranjske Gore koji je bio najgori tim u ligi. Utakmica je zavrsšena sa rezultatom 4:4. Sve ostale timove smo pobedili i u gostima, i u Beogadu. Nije samo Pionir bio rasprodat kada je Zvezda igrala. Ogromnu podršku, punih tribina, smo imali i u Ljubljani, i Jesenicama.

 

Image may contain: 3 people, people standing

Nažalost, nismo uspeli da osvojimo titulu zbog neiskustva, a i velikog peha. Naš prvi golman tima, IvanTomić, se razboleo i nije mogao da igra u finalu protiv Jesenica. Bio je to nenadoknadiv gubitak za naš tim i Jesenice su osvojile titulu.

Za mene lično, to je bila nezaboravna sezona zbog svega što se desavalo, a pogotovo što mi se u sred sezone, u decembru, rodio sin Bojan. Zbog svih tih obaveza to je ujednio bila i moja poslednja igračka sezona.

POSLE ZVEZDE

Od 1986. godine sam prešao da se bavim sudijskim pozivom. Nakon dve godine sam postao i internacionalni sudija. Sudio sam na evropskim prvenstvima B grupe. U sezonii 1990/91 i 1991/92 sam sudio skoro sve play-off utakmice između klubova Jesenice, Olimpija i Medveščak.

Već 25 godina živim i radim u Kanadi, i uvek se rado sećam hokejaških dana. U kontaktu sam većinom igrača, Koljenšić, Vasin, Popović, Mišon, Ivanković, Zečević, Bubnjić, Tomić, Vatovec i drugi.

 

CZBG intervju, Slobodan Nikolić: “Ostaje veliki žal za ne osvojenim trofejom sa mojom Zvezdom”

Ekipa našeg portala uspela je, nakon intervjua sa Zufer Avdijom, da uradi intervju sa još jednom legendom Crvene zvezde i igre pod obručima. Ovaj put naš sagovornik je bio Slobodan Nikolić. Rođen je u Zemunu 14. juna 1959. godine. Završio je Treću beogradsku gimnaziju, Višu trgovinsku i Višu košarkašku školu. U Crvenoj zvezdi drži nekoliko rekorda – odigrao je najviše utakmica (421), imao je najviše odigranih sezona (14), i treći je strelac u Zvezdinoj slavnoj istoriji  (5.393). Sa Crvenom zvezdom je, kao junior (1975/76), bio prvak Jugoslavije. U periodu od 1975. do 1987. godine sa Zvezdom je odigrao 4 finalne utakmice u Državnim prvenstvima, 1 finalnu utakmicu Kupa Jugoslavije i finale Kupa Radivoja Koraća. U periodu 1989-1991 bio je kapiten Crvene zvezde, odigrao jedno finale plej-ofa i finale Kupa Jugoslavije. U svojoj bogatoj igračkoj karijeri nastupao je još za KK Vojvodinu (1987-1989), OKK Beograd (1991-1993) sa kojim je bio i pobjednik Kupa, te za bugarsku ekipu KK Plama Pleven (sezona 1993/94) i KK Radnički Kragujevac (1994/95). Kao glavni trener bio je na klupi češke ekipe KK Opava sa kojom je bio prvak 2002. i 2003. godine, kao i pobednik Kupa Češke Republike 2001. i 2003. godine. Sa Bugarskim Lukoilom je u sezoni 2003/04 osvojio duplu krunu. Trenirao je još i Radnički iz Kragujevca, OKK Beograd, Radnički-Zastavu, ruski Spartak Primorye, banjalučki Borac Nektar, češku Sinteziju, te rumunsku Energia Rovinari.

Za naš portal govorio je o svemu vezanom za njegove početke vreme provedeno u Crvenoj zvezdi, kao i post igračkim danima. Nadamo se da ćete uživati čitajući ovaj intervju.

Košarkaški počeci

“Moram na početku da naglasim da sam izuzetno srećan čovek jer sam se bavio sportom koji izuzetno volim i igrao sam košarku u pravo vreme,  od 1975. do 1991. (do raspada SFRJ), i kada sam baš mogao da pružim kvalitet, a to je  taj period 1977-1991, nastupao sam u tada najjačoj ligi Evrope, ligi SFRJ, koja je u tih 14 godina dala 7 prvaka Evrope (Bosna , Cibona 2x, Jugoplastika 3x i Partizan). Nastupao sam za klub koji volim, Crvenu zvezdu, i ostvario sve svoje dečačke snove (jer otac me prvi put odveo na Marakanu 1968-e i na moju veliku žalost izgubili smo od sarajevskog Željezničara 1:0 – Bukal nam dao gol).”

Zbog posla oca i majke nas troje smo otišli iz Nove Pazove i Zemuna u Loznicu. To je tada bilo normalno jer ljudi su išli za boljim životom, a ja sam se sa svojih 5 godina, kao rođeni zemunac, obreo u sasvim novoj sredini gde sam završio i Osnovnu školu “Jovan Cvijić”. Onda sam ja kasnije to, u “šali naravno”, zloupotrebljavao i predstavljao sebe i kao lozničanina i kao zemunca.”

“Počeci bavljenja košarkom su naravno vezani za Loznicu i dva bitna momenta su me opredelila za taj sport, a to su koš Vladimira Cvetkovića (takođe lozničanina) na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiku, sa linije penala, koji nam je dono srebro i Svetsko prvenstvo u Ljubljani 1970.  gde smo osvojili zlato i u čuvenom finalu porazili Amere. I zamislite tu dečačku sreću…kroz 6 godina budete cimer u sobi sa Ducijem Simonovićem (jednim od najboljih igrača na tom svetskom prvenstvu), a kroz 9 vam trener bude Ranko Žeravica (i narednih 6 se Ranko i ja nismo razdvajali). Pa, šta više reći…”

“Ja sam u školi, paralerno sa košarkom, igrao i rukomet (svi su govorili da sam bio bolji u rukometu) i ko zna kako bi se odvijao moj životni put da me otac pustio u Šabac gde me je već tražila Metaloplastika. Moja OŠ “Jovan Cvijić” je na regionalnim prvenstvima redovno zadavala probleme OŠ “Nata Jeličić” za koju su tada igrali Rašić (bio je najbolji), Vuković, Isaković- sve, kasnije, naši istaknuti asovi. Bio sam daleko bolji od sve trojice tada – igrao sam kao Veselin Vujović. Međutim u to vreme u Loznicu (isto tako za poslom) dođe Zoran Popović (on i njegov brat Neško su prošli sve mlađe kategorije Partizana) i zahvaljujuči njemu i mom prvom treneru Tufegdžić Vojislavu ja sam se opredelio samo za košarku (preko leta smo mnogo trenirali jer sam zbog rukometa dosta grešio u tehnici).”

“U sezoni 1974/75 igrali smo Kadetsko prvenstvo Srbije. To prvenstvo je bilo izvanredno…dobijali smo Zvezdu, Partizan, Radnički (sa našim čuvenim trenerom Dudom Ivkovićem) i ja sam 21. avgusta 1975. potpisao pristupnicu za Crvenu zvezdu. Moram da naglasim da sam kao kadet igrao i za prvi tim KK “Loznica”. Bio  je to rang srpske lige (pamti se utakmica u  Mladenovcu gde sam postigao 72 poena – normalno tada nije bilo trojki). Po dolasku u Zvezdu sam upisao 3. beogradsku gimnaziju i igrao za kadete, juniore i skidao se za prvi tim (19 puta u toj sezoni 1975/76). Ostaće mi zaista u nezaboravnom sećanju ta sezona jer smo bili kadetski prvaci Jugoslavije (prvenstvo održano u Splitu, a tada je počeo sa suđenjem i Goran Radonjić, sada funkcioner u francuskoj košarkaškoj federaciji) i to mi je jedina titula sa Zvezdom (ha,ha)”

“Kao nagradu za to 1. mesto, Rade Vukosavljević i ja (nas dvojica smo bili selektirani kao novi bekovski par Moka-Kića) smo se skidali za prvi tim na prvenstvenoj utakmici Jugoplastika -C. Zvezda. Izgubili smo, a ja sam ubeležio prva 4 prvoligaška poena. I dan danas se sećam tog tuširanja posle utakmice. Mislio sam da je ceo svet moj (februar 1976. godine).”

“I odjednom prelazim iz dečačkih snova u zbilju i svakodnevno sam sa svojim idolima – Mokom Slavnićem, Cvetkovićem (on je već prestao da igra), Ducijem Simonovićem…”

Crvena zvezda

“Za Crvenu zvezdu sam nastupao u 2 navrata, tj.2 perioda – od 1975. do 1987. godine  i od 1989. do 1991. Zaista, ali zaista mi i dan danas ostaje veliki žal za ne osvojenim trofejom sa mojom Zvezdom, a bilo je dosta prilika…4 finala plej-ofa (1984, 1985, 1987 i 1990). Mislim da smo zaslužili 2 titule – 1984. u Zagrebu smo u majstorici baš bili oštećeni, a i primili smo koš u poslednjoj sekundi za 71-72 i ode titula cibosima, i 1987. poraz od Partizana opet sa pola koša. Ipak smo mi doneli titulu u Beograd jer smo u polufinalu izbacili nepobedivu Cibonu sa Draženom Petrovićem. Partizan nikad to ne bi uspeo.”

“Postoji jedna anegdota vezana za tu polufinalnu seriju sa Cibonom, koju sam saznao tek nedavno. Lično mi je ispričao Aco Petrović. Naime, oni su se najviše plašili nas i želeli su da malo isceniraju završnicu plej-ofa. Kako? Da nas (u regularnom delu) puste da ih dobijemo, da Partizan bude četvrti i da sa njima igraju polufinale, a mi da budemo treći, pa ako se sa njima sretnemo u finalu da bude šta bude. Međutim, Dražen nije hteo ni da čuje. Maltene nas je sam pobedio i na kraju mi završimo na četvrtom, a oni ubedljivo na prvom mestu, bez poraza. Skor im je bio 22-0. I mi ih kasnije izbacimo sa 2:1 u pobedama (polufinale) i na taj način donesemo titulu u Beograd, jer Cibona je bila nepobediva.”  

“Igrao sam finale Kupa Radivoja Koraća 1984. godine (poraz u Parizu od Orteza mi i dan danas zvoni po glavi -ha,ha) kao i finale Kupa SFRJ 1990. godine (poraz u Dubrovniku od Jugoplastike, opet na jednu loptu. Mora se reći da su splićani već bili trostruki prvaci Evrope). Znači šest finala bez trofeja, i verujte mi i dan danas imam traume od toga. Bile su to velike utakmice, teški porazi i trebalo je sve to preboleti, prevazići. Ja po 10 dana ne bih izlazio iz kuće. Sramota me bilo od navijača. Mada mi niko nikada nije ni reč prebacio je sam imao dobar odnos sa publikom. Voleli su me.”

“Ostalo je dosta nezaboravnih stvari, utakmica. Na primer, polufinale Kupa Radivoja Koraća u Beogradu sa Saragosom 130:100. Nas šestorica, svi po 16, 17 poena, a oni jaki, baš jaki – odličan evroligaški tim. Nezaboravna utakmica koja nam je donela evropsko finale. Prvo od 1974. godine kada je Zvezda uzela Kup Pobednika Kupova. A opet, nemoguće je zaboraviti poraze u 1984. godini od Orteza i Cibone, ili od Partizana 1987. i gubitak tih trofeja.”

“S druge strane upoznate nove ljude, ili igrate sa tako nesebičnim ljudima kao što su na primer Srđan Dabić (radio je za sve nas u timu) ili Zoran Radović koji je uvek branio i svog i mog čoveka, a pri tome doživljavao i teže povrede ne štedeći sebe, ili Zoran Jovanović koji nam je ulivao neverovatnu snagu (niko nije smeo u reket, a blok kada napravi, 100 % si sam ) itd..itd…”

“Imao sam veliku sreću da radim sa takvim trenerskim veličinama kao što su:

– Žeravica Ranko. Dosta vremena smo proveli zajedno i on je zaista veliki trener. Ko preživi njegovu sezonu bez povrede, taj je onda zaista igrač i praktično može sve. Nešto kao, kasnije, Rambo. Tako smo bili pripremljeni. Prvi nas je odveo u Ameriku 1980. godine. Prekidao bi prvenstvo da bi Zvezda išla na turneju i utakmice sa najjačim američkim univerzitetima. Kasnije su svi išli. Bio je zaista avangardan. Pa mi smo igrali protiv legendarnog  Majkl Džordana na turniru u Solunu, protiv njegovog univerziteta gde nam je Ranko rekao da dobro zapamtimo tog momka. Ranko ih je dovukao u Evropu. pre podne bi gledali trening North Carilina University, a uveče igrali utakmice, Jer nas je interesovao samo sam vrh, nikakva druga mesta. Ostvarili smo neke važne pobede…zaista nezaboravan period života.

– Zoran Moka Slavnić. Šta reći o čoveku koji mi je idol? Vaspitavao nas je kakvi zvezdaši da budemo. Šteta, baš velika šteta, što nismo uzeli taj Kup u Dubrovniku. On je vrhunski trener. Koliko je samo igrača otkrio. Dražena Petrovića je ubacio u vatru kao klinca. On ga je prvi selektirao. Ne kažem da Dražen ne bi postao kasnije to što jeste, ali te prve smernice i prve date šanse su jako bitne. I dan danas smo jako dobri prijatelji i to me ispunjava.

– Bratislav Bata Đorđević. On mi je dao prvu šansu i ja praktično odmah od sezone 76/77 dobijam sve više prostora u igri, i u napredovanju. Da me nije naučio koliko je važan rad i dobar trening, pitanje je da li bih preživeo te godine sa Žeravicom.

– Vlada Đurović. Neverovatan je način kako izvlači iz svakog igrača maksimum, kako vodi utakmicu. Veliki motivato. Dovede igrača do transa i onda tako i igrate. On nam je bio trener u sezoni 86/87 kada smo u polufinalu izbacili Cibonu, a godinu dana pre toga je sa Zadrom osvojio titulu (opet preko Cibone). Tako da smo imali situaciju da prvak Evrope nije bio prvak SFRj. Kakva je to liga bila. Mislim da ga Hrvati i danas ne vole zbog tih godina.

– Duda Ivković. Rezultati o njemu sve govore. Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da provedemo zajedno dve godine u Vojvodini (period 1987-89), da posle 24 godine Novi Sad ponovo dobije prvoligaša i da u sledećoj sezoni bez problema ostanemo u Prvoj ligi (čak dobismo Zvezdu i Moku u naletu – usred Pionira).Veliki znalac, onaj pravi beogradski trener-šmeker.”

Zašto nismo uzeli nijednu titulu ?

“Sa ove vremenske distance stvari su postale dosta jasnije, mada se i tada otprilike pretpostavljao razlog tih neuspeha. Jednostavno, to je bio kraj jedne države (to sada znamo) i završetak selektiranja igrača sa jedne velike teritorije (završna faza). Drugi su zo bolje uradili od nas. Mi smo bili odličan tim, jako dobro selektiran, ali sve to vreme nismo uspeli da iznedrimo nijednog asa, što su Cibona, Jugoplastika, Partizan uradili. Mada, mora se priznati da smo apsolutno zaslužili da osvojimo dve titule i Kup SFRJ. Iz toga tima su izvučeni maksimumi maksimuma. Da ova moja teorija ima pokriće, govori podatak da smo posle poraza od mnogo jače, tada trostrukog prvaka Evrope, Jugoplastike, u sezoni 1989/90 i u finalu plej-ofa i u finalu Kupa, želeli da naredne sezone dovedemo Komazeca koji bi nam sigurno dao još taj dodatni kvalitet i sigurno bi mogli da pariramo tadašnjoj Jugoplastici i Partizanu. Međutim, angažovanost fudbalskog kluba u Kupu Šampiona u tim godinama (bez njihove finansijske pomoći nemamo šanse ni u bilo čemu ozbiljnijem) i uskoro raspad države, doveli su do toga da to ostane samo plan.”

Šta dalje …?

“Kako i šta raditi kada je počelo ludilo na ovim prostorima? Ratovi, sankcije, obezvređivanje svega, a mogao sam još uvek dobro da igram…”

“Bogosavljev i ja smo rešili da igramo za OKK Beograd i u sezoni 1991/92 smo uspeli da se iz 1b lige plasiramo u A 1, tadašnjeg krnjeg prostora od nekadašnje SFRJ. U idućoj 92/93 sezoni Bogosavljevu i meni se pridružuje i Zoran Radović i pri kraju karijere dolazim do jedinog trofeja kao igrač. U finalu nacionalnog Kupa, u Sremskij Mitrovici, pobeđujemo novog Evropskog Prvaka, Partizan, u produžecima (dokaz da kada je jedna utakmica u pitanju to što je neko favorit ništa ne znači) i ujedno to je i poslednji trofej koji je OKK Beograd osvojio, te 1993 godine. A to je klub sa bogatom tradicijom, dosta osvojenih trofeja i pregršt asova u svojim redovima.”

“Posle OKK Beograda igrao sam još i za bugarsku Plamu iz Plevena 93/94 i pošto sam uvek bio patriotski nastrojen (i normalno zvezdaški) dosta je Plama pomogla otvaranju države prema svetu svojim dolaskom u Beograd na jedana turnir. Jer opšte je poznato pod kakvim smo sankcijama bili i nismo baš imali puno prijatelja. To su početci formiranja mišljenja da su Srbi zli momci i da je za sve ratove i probleme u regionu kriva Srbija.”

“Aktivnu igračku karijeru sam završio u Kragujevcu, igrajući za Radnički, u svojoj 36. godini. Da li je moglo bolje? Sigurno da jeste, jer ostao je veliki žal za tim neosvojenim trofejima sa Zvezdom i neostvarenog učešća na velikim takmičenjima sa nacionalnim timom. Za neigranje u reprezentaciji ću izneti jedan interesantan podatak. To naše 1959. godište je bilo izuzetno jako (Aco Petrović, Petar Popović, Benaček, Poljak, Sunara itd.) i na velikim takmičenjima (Svetsko, Evropsko, Olimpijada) JEDINO Bogosavljev i ja nismo imali učešća u A timu. Nikada, nijedno takmičenje. Jer jedino smo nas dvojica bili iz Srbije, iz Crvene zvezde, koja je u ono vreme bila pravi sinonim srpstva što izgleda nikada nije bilo popularno, a svi ostali iz ostalih republika. Nisam pristalica teorija zavere, ali to je interesantan podatak. Uvek su to bili neki (naši) nastupi pod imenom A tima, a u stvari je to bila B reprezentacija sa učešćima na Balkanijadama gde smo redovno bili dominantni nad Grcima, Bugarima, Rumunima, Turcima…”

“Najbliži nekom značajnom učešću sam bio 1980. za Olimpijske igre u Moskvi, gde sam bio 13. igrač i posle tromesečnih paklenih priprema (stručni štab: Žeravica, Novosel, Tanjević i Trninić Slavko iz Zadra) otpao sam kao mlad i perspektivan (imao sam 21 god.) Možda, kada sam i najbolje igrao, i po ocenama drugih imao sjajnu sezonu, te 1982. godine za Svetsko prvenstvo u Kolumbiji nisam ni uzet u razmatranje. Iz Zvezde su u timu bili Radović i Avdija.”

Trener

“Sve ono što nisam uspeo sa trofejima kao igrač vratilo mi se kao treneru, nažalost opet ne na način kako bih možda želeo. Jer da nije bilo mojih prijatelja iz OKK Beograda i Radničkog iz Kragujevca, ja praktično nikada ne bih dobio priliku da radim u Srbiji! Zašto je to tako, neznam i ne želim da se opterećujem, ali to je tako i svi moji vredni rezultati su vezani za inostranstvo (pa ak je Nymburk iz Češke Republike sve učinio i jedva čekao da odem, da bi onda on od 2003. pa bukvalno do danas bio non-stop prvak Češke, onda to znači da ipak nešto znam o košarci). Ne žalim se, da ne ispadnem kao mali Kalimero (“pa to je nepravda”) nego jednostavno govorimo o dešavanjima i faktima onakvim kakvi jesu.”

Ljubav prema Zvezdi

“Naše generacije su vaspitavane da se klub voli, da se za njega učini sve što je u tvojoj moći, da se na prvo mesto ne stavlja lična korist (finansijska nadoknada mora doći kao posledica kvaliteta ). Samo tako jedan klub može da bude veliki. Mora da vam zaigra u stomaku dok igrate za njega, a ne pri pogledu na svote novca pred vama. Nije to utopija. Pa i Željko Obradović, koji je najtrofejniji i najplaćeniji  trener danas i sigurno bi mogao sve da radi sa mnogo manje žara i emocija, ne ponaša se tako. Pogledajte ga na klupi Fenera, sav crven u licu, već  mu je klub druga kuća (ili možda i prva). To je to, to su te emocije. Danas kada bih nekom ispričao detalje kako je doveden Dragan Tarlać iz Vojvodine u Crvenu zvezdu, te 1989. godine (i šta sam ja sve izgubio finansijski, oštetio svoju porodicu i sebe) svi bi rekli da sam 100 % lud. Jer tada sam bio aktivni igrač Vojvodine i na jedan telefonski poziv Slavnića i Kapičića dovezao sam ga na Kalemegdan (kao u američkim filmovima). Vojvodina me suspendovala, zamerio sam se mnogim ljudima, provlačio se kasnije po sudovima. Dosta neprijatnosti sam imao. Ali, eto, kada treba nešto da uradite za Zvezdu…”

Zvezda danas 

“Prolazio je klub kroz svakakve periode i bilo je zaista teških sezona. Na sreću, poslednjih godina je došao period stabilizacije i utakmice u Areni su postale pravi spektakl, za koji se zna širom sveta. U tome i jeste snaga Zvezde. Zaista je praćena svuda, ogroman broj ljudi je iza nje. Možda bi u budućnosti trebalo razmišljati da se napravi taj čuveni iskorak i napadne F4 Evrolige (a kada ste tamo -nikad se ne zna).”

Vladimir Petrović Pižon

Autor: CZBG, Popović N.

Na beogradskoj kaldrmi (ispred zgrade Politike) tamo negdje ’60-ih godina prošlog veka, u igri na male golove jedan golobradi i nežni dečačić znao bi da predribla sve protivničke igrače, dođe do gola i opet se vrati da to ponovi, i tek tada da go. Zbog toga bi često od strajih drugara dobijao batine i nadimak zbog plača Piždra.

Kada je ’69 došao na probu u Zvezdu, i kada je tadašnji trener Žarko Nedeljković video kako mali igra, rekao je: “Nije ovo Piždra, to je ružan nadimak. Od danas ćeš biti Pižon. Na francuskom to znači golub.“ Ni slutio nije taj dan da će mali Pižon postati najlepši golub Zvezde i jugo fudbala, i četvrta Zvezdina zvezda.

11044568_453020481515756_8116634959242885110_n

Posle tri godine treniranja u podmlatku, svi su primetili vanserijski talenat malog Pižona. Miljan ga ’72 stavlja u tim protiv Hajduka na turniru u Beogradu, i Pižon odmah daje go za pobedu od 3:1. To leto, malo kasnije, na prijateljski meč na Marakanu stiže Real i sve njegove zvezde. Pižon na meč dolazi u kratkim pantalonama i papučama, tranvajem. Ali to mu ne smeta da u toj nezaboravnoj noći da dva gola i svojom igrom zaseni sve – i Realove i Zvezdine zvezde. Sva fudbalska Evropa te noći priča o Pižonu. ZVEZDA JE ROĐENA.

U jesen te godine, u nezaboravnom meču na Enfildu, u pobedi protiv Liverpula zapanjeni engleski novinari i menadžer englskog tima će u čudu govoriti: “Ovaj mali sedamnestogodišnjak može driblati i po liverpulskim krovovima“. Narednih 10 godina u crveno-belom i plavom dresu, Pižon će postati jedan od najboljih igrača svih vremena koje je bivša država i naš klub ikada imao. Van terena miran, poštenjačina, ljudina kome je to poštenje samo štetilo. Na terenu velemajstor – šmek, vic u igri, dribling, pregled igre. NEPONOVLJIVO.

11043224_453018721515932_5974035052275662814_n

I danas mi se čini da je mogao, bez gledanja iz sredine, da izbaci po krilu naše bekove – Jovanovića, Jovina, Jelikića, Krmpotića, Novkovića. Bože, koliko smo tako golova dali. Ono što je u detinjstvu radio ponavljao je i na velikom terenu i na velikim mečevima. U finalu turnira u Beogradu ’78, predriblao je komplet odbranu Partizana i golmana Borotu, opet se sa gol linije vratio da predribla Borotu i Golca, pa tek tada da go. Jedan od najljepših golova koji sam u životu vidio. Te godine su godine velikih uspjeha Zvezde i velikog slavlja naših navijača. Zvezda je dominantna na našim prostorima, a klub u samom vrhu Evropskog fudbala.

Polufinale KPK, finale kupa UEFE (pokrali su nas lopovi), četiri titule, sijaset velikih mečeva i nezboravnih pobeda našeg kluba. Pižon uvek u glavnoj ili jednoj od glavnih uloga. Mečevi protiv Liverpula, Reala, Bajerna, Arsenala, Banjika, Intera, Anderlehta ostaće zauvek u sećanju svih kojima je u srcu crveno-bela boja. Za sve radosti koje smo tih godina doživeli – HVALA, VELIKI PIŽONE.

Posljednjih godina mnogi pokušavaju da nas unište, a neki kompleksaši preko brda i da omalovaže našu slavnu prošlost i istoriju. Naši mladi navijači moraju uvek da znaju: Hajduk je u svojoj istoriji imao jednu i po zvezdu (Vukas, Jerković), i jedan i po veliki meč (Hamburger, Sentetjen). Partizan jednu zvezdu (Bobek) i jedan veliki meč (Real). Dinamo ni jednu zvezdu i ni jedan veliki meč. Mi smo za to vreme imali šest zvezda (Rajko, Šeki, Džaja, Pižon, Piksi, Dejo) i bar još pet velikih igrača (Bora, Kule, Dule, Robi, Mile). Velikih mečeva bar 20.

Eto zašto smo veliki bili i zašto ćemo zauvek ostati NAJVEĆI.

[youtube id=”YIBNb8rrs80#t=35″]

A na Hajberiju muk…

Autor: CZBG, Popović N.

Nit’ manjih očekivanja, nit’ većeg uspeha. Tako bi mogli u jednoj rečenici opisati sezonu ’78-’79. Tog leta ’78. za trenera dolazi Stanković, a igrački kadar ponovo doživljava brojne promene. Džaja se oprašta i postaje sportski direktor (za mene nejasan potez jer u tom trenutku je bio najbolji igrač zemlje). U JNA odlaze Filipović i Nikolić, u inostranstvo Baralić, Sušić, Radović, dok je Stamenković bio hronično povređen.

Džaja radi svoj prvi prelazni rok na zaprepašćenje svakog navijača. Dovodi skoro pa anonimuse iz druge lige – Jovina, Jurišića, Ljukovčana i Blagojevića (koji nije bio standardan ni u Slobodi iz Tuzle). Veliki bata Stane u takvoj situaciji pravi ratnički i fajterski tim. Maksimalna fizička sprema (pričalo se o kondicijonom treneru Rusu i o prostoriji pod zapadnom tribinom sa čudnim spravama za vežbanje). Germanski uporan, taj tim je grizao 90 minuta. Obično su jugoslovenske ekipe padale u finišu, ali taj Stanetov tim, prvi i jedini put u istoriji, dobijao je mnoge evropske duele u samom finišu.

Početak je bio pomalo kilav, kako u domaćoj ligi, tako i u Evropi. Kući nekoliko neočekivanih poraza, a u kupu Uefa u prvom kolu poraz u Berlinu od 5:2 . U revanšu na Mari, na poluvremenu 0:1. Drugo poluvreme ludo i čudo nad čudima – 4:1 za nas i prolaz. To je jedini dvomeč koji je odudarao u toj Stankovićevoj eri u Zvezdi. Svi ostali mečevi su bili čvrsti, sa malo golova – 1:0 na Mari, 1:1 u revanšu. Tako je izbačen i sledeći rival – španski Sporting. Do duše, pobeda u Španiji, remi na Marakani.

U trećem kolu izvukli smo slavni Arsenal koji je u tom trenutku u velikoj formi. Prvi je u svom prvenstvu, a u prethodnom kolu kupa Uefa izbacili su moćni Hajduk (Šurjak, Jerković, Mužinić), prosto se poigravajući sa njima. Prvi meč na našem stadionu pred 100 hiljada navijača protekao je u rovovskoj borbi dva velika tima. Kiša, koja je lila kao iz kabla, i stanja terena, više je odgovaralo Englezima. Ipak smo dobili utakmicu golom Blagojevića kojeg je postigao na samom početku meča.

Revanš je odigran 6. decembra i po mnogo čemu je ušao u anale našeg kluba. Opet je to bila čvrsta utakmica sa malo prilika za gol, da bi u 68. minuti Englezi preko Sanderlenda poveli i tako anulirali prednost Zvezde iz Beograda. Zvezdini igrači tada kreću na sve ili ništa i u 87. minutu prave 14 dodavanja, a da Englezi nisu pipnuli loptu. NEĐA DO PIŽONA, OVAJ PETOM DO BLAGOJA, CENTARŠUT NA PRVU STATIVU I VOLEJ DULETA ZA 1:1…A NA HAJBERIJU MUK!

[youtube id=”0ZSLx6atA6w”]

Na kraju te sezone, ovaj gol je od Uefe proglašen za najlepši te sezone u evropskim kupovima. Englezi su ga proglasili za najlepši gol jedne gostujuće ekipe na Hajberiju.

Zvezda je izbacila Arsenal i nastavila put ka finalu kupa Uefa, a legendarni golgeter Dule Savić postao je najpopularniji fudbaler bivše države – čovek o kome su se snimali i filmovi i prvi naš igrač kome je Marakana počela da skandira i ime i prezime. Duuuuleee Savić – ostao je poklič za sva vremena iz kopa Marakane.

www.in4s.net
www.in4s.net

A naš klub tih godina postaje dominantan u odnosu na ostale klubove velike četvorke i jedini klub sa istoka (uz Steau) koji se mogao ravnopravno nositi sa klubovima bogatog Zapada. A ja i sad’ mislim da se ne bi desio samo jedan Bari, da nas nisu svesno uništili.

Od Čarlsa Smita do Markusa Vilijamsa – Zvezdini “ameri”

Autor: CZBG, Vladimir J

Košarkaška liga bivše Jugoslavije važila je za najjaču u Evropi, a koncetracija kvalitetnih domaćih igrača je bila takva da nije ni bilo potrebe za angažmanima stranaca, što je danas nezamislivo. I pord toga, još sedamdesetih godina prošlog veka prvi američki igrači su stigli u domaće klubove, a prvi potez su povukli Zadrani koji su posredstvom Kreše Ćosića (3 godine nastupao u SAD na koledžu) doveli Ričardsona, a kasnije i Partizan, koji se pred premijerni nastup u Kupu šampiona 1976. pojačao centrom Tejlorom. Naravno, u oba slučaja igrači su imali pravo nastupa samo u evropskim takmečenjima. Što zbog slabog skautinga, što zbog objektivnog kvaliteta domaćih igrača, ovaj eksperiment nije zaživeo, pa se na njihove sunarodnike u našim klubovima ipak čekalo još dvadesetak godina. Tek u sezoni 1996/97 Crena zvezda je angažiovala prve Amerikance ali zbog zabrane registracije stranaca za domaća takmičenja, saradnja nije zaživela na pravi način, pa naredne 3 sezone nije bilo ovih akvizicija sa one strane bare. Odluka KSJ da se dozvoli strancima nastup u domaćim takmičenjima pred početak sezone 2000/01 ponove je oživela saradnju crveno-belih i američkih košarkaša koja traje do današnjeg dana. Od sezone 200/01 do aktuelne 2014/15, Crvena zvezda je svake sezone u rosteru imala bar jednog američkog košarkaša. Takođe, ono što mlađi navijači tima sa Malog Kalemegdana verovatno ne znaju je da je u sezoni 1997/98 jedan američki trener kratko predvodio sa klupe njihove ljubimce. Ovo je priča o Zvezdinim “amerima”.  

CHARLES SMITH (1996/97)

carls smit 2

Prvi američki košarkaš koji je zaigrao za crveno-bele bio je Čarls Smit u sezoni 1996/97. U to vreme stranim igračima nije bilo dozvoljeno da nastupaju u domaćim takmičenjima, pa je Smit nastupao samo u Kupu Radivoja Kora(u to vreme međunarodno takmičenje) i ostavio je sjajan utisak.

Rođen je 29. 11. 1967. u Vašingtonu. Igrao je na poziciji plejmejkera i krasio ga je izuzetno precizan šut za tri poena. Ovaj košarkaški globtroter karijeru je počeo na univerzitetu Džordžtaun, a dobrim partijama zapao je za oko Boston Seltiksima. Ipak kao najmlađi član tima nije uspeo da se izbori za značajniju ulogu. U tom periodu dogodio se tragičan događaj koji je presudno uticao na njegovu dalju karijeru kada je automobilom usmrtio dva studenta Bostonskog univerziteta i pobegao sa lica mesta. Zbog toga je proveo dve i po godine u zatvoru. U nastavku karijere u SAD uglavnom je igrao za CBA timove, a okušao se još jednom u najjačoj ligi sveta nastupajući za Minesotu.

Dolaskom u Crvenu zvezdu počela je njegova živopisna vanamerička karijera. Verovatno je to stranac sa najvećom reputacijom koji je ikad zaigrao u crveno-belom dresu imajući u vodi da je bio kapiten SAD na Olimpijskim igrama u Seulu, a u najjačoj ligi sveta nastupio čak 73 puta. Iako je odigrao samo devet utakmica, ostavio je odličan utisak. Prosečno je beležio 20.7 poena, 4 skoka, 3.4 asistencije i 2.7 ukradenih lopti. Najbolju partiju pružio je u Pioniru protiv PAOK-a kada je ubacio 37 poena. Nažalost to mu je bila poslednja utakmica pred domaćom publikom jer su grci zaustavili crveno-bele u 1/16 finala.

U nastavku karijere nastupao je za Iraklis Thessaloniki (Grčka), La Crosse Bobcats (CBA), Rockford Lightning (CBA), Vaqueros de Bayamon (Portoriko), Ourense Xacobeo 99 (Španija), Obras Sanitarias (Argentina), Liege TEC (Belgija), La Crosse Bobcats (CBA) pre nego što se 2001. godine penzionisao.

[youtube id=”2NNmLQsMEdg”]

DWITE STEWART (1996/97)

DVAJTSTJUART

U paketu sa Čarlsom Smitom stigao je i Dvajt Stjuart, ali za razliku od njega, nije ostavio zapažen učinak. Ovaj 210 centimetara visoki, pomalo debeljuškasti centar, bio je šampion NCAA lige sa svojim Arkanzas univerzitetom 1994. godine. Poput svog saigrača iz beogradskih dana i Stjuart je do kraja karijere nastupao u mnogim zemljama, čak i nekim ekzotičnim poput Portorika, Ugugvaja ili Venecuele.

Za Crvenu zvezdu je odigrao ukupno 7 mečeva u Kupu Radivoja Koraća i prosečno je beležio 3.9 poena i 2.1 skok za 17 minuta na terenu. Najbolju partiju je pružio protiv bugarskog predstavnika Kompakta kada je postigao 12 poena. Otpušten je pre kraja sezone.

SIMEON HALEY (1996/97)

Kao zamena za Stjuarta stigao je Simeon Heli, a ispostavilo se da je to bila još jedna loša procena rukovodstva crveno-belih. Fizički je bio sušta suprotnost od svog prethodnika imajući u vidu da je bio mršav kao grana. Upečatljiva su ostala njegova zakucavanja prilikom kojih je po desetak sekundio ostajao da visi okačen o obruč(u to vreme kačenje o obruč se kažnjavalo tehničkom greškom). O karijeri ovog momka najbolje govori to da osim osnovnih ličnih podataka gotovo ništa više nije moguće naći  na internetu. 213 centimetara visoki centar rođen je 3. 12. 1975. u Njujorku. Za Crvenu zvezdu nastupio je samo dva puta i to u dvomeču sa Solunskim Paokom, bez značajnije uloge i učinka. Zabeležio je ukupno 4 poena i 4 skoka za 14 minuta provedenih na terenu. Kasnije je nastupao Egiptu, Tunisu, Meksiku i Kini. Poslednji angažman imao je u Tunisu u sezoni 2009/10.

DEMIAN FISHBACK (2000/01)

fisbek

Sezona 2000/01 izazvala je mini revoluciju u domaćoj košarci imajući u vidu da je Košarkaški savez Jugoslavije dozvolio registraciju jednog stranog igrača, što su odmah iskoristili vodeći domaći  klubovi. Tako je Dejmion Fišbek pojačao crveno-bele, a Ševalije Koton crno-bele. Fišbek se uklopio u sivilo jedne od najlošijih sezona u istoriji kluba u kojoj je krajnjom mukom sačuvan prvoligaški status, bez plasmana u plej-of i završni turnir Kupa. U domaćoj ligi odigrao je 12 utakmica sa prosečnim učinkom od 6 poena, dok je međunarodnom Kupu Rejmunda Saporte odigrao 2 utakmice na kojima je postigao 7 poena.

ISSIAH MORRIS (2001/02)

ajzea moris

Sezona 2001/02 bila je još jedna u nizu turbulentnih i teških, čak su igrači bili prinuđeni da pomoć zatraže od tadašnjeg premijera Đinđića. Kasnije u ulozi spasioca ponove se našao Miroslav Muta Nikolić koji je koliko-toliko mirno priveo sezonu kraju plasmanom u plej-of. Veoma značajnu ulogu imao je Ajzea Moris, 203 centimetra visoki krilni centar crveno-belih. Iako u poznim igračkim godinama(u tom momentu imao 32) i ne baš najboljoj fizičkoj formi, dobro se uklopio sa mlađim saigračima. Navijačima je ostao u sećanju po čudnoj mehanici šuta, loptu je izbacivao iz čudnog položaja skroz iza glave, slično fudbalerima kada izvode aut. Ipak to ga nije sprečilo da sa velikim uspehom pogađa fejd-avej šuteve. Te sezone je beležio prosečno 12.7 poena u ligi i 17 u plej-of seriji protiv Partizana. Odigrao je ukupno 20 utakmica za tim sa Malog Kalemegdana. U svojoj bogatoj košarkaškoj karijeri nastupao je za Detroit Pistonse u sezoni 1992/93, a osim Jugoslavije igrao je još u Urugvaju, Poljskoj, Portoriku, Dominikanskoj repubilci, Rusiji, Grčkoj i Kipru.

JAMES “SCOONIE” PEN (2002/03)

Skuni Pen je jedan od najboljih amerikanaca koji su igrali na ovim prostorima. Brzonogi plejmejker  rođen je 9. januara 1977. godine u Njujorku. Posle srednje škole nastavio je svoje košarkaško usavršavanje na koledžima Boston i Ohajo stejt, posle čega se otisnuo preko bare. Pre dolaska u Beograd nastupao je u Italiji za Trst i Romu. Svoju potpunu afirmaciju doživeo je u dresu Crvene zvezde gde je odigrao verovatno najbolju sezonu svog života. U premijernom učešću u Jadranskoj ligi crveno – bele je predvodio sa 16 poena i 4 asistencije u proseku, a najbolju partiju je pružio u Tel Avivu kada je srušio Makabi sa 33 poena i 8 asistencija. Zajedno sa nigerijskim centrom Obinom Ekezieom predstavlja najbolji strani tandem koji je nastupao za tim sa Malog Kalemegdana. Paralelno igranje regionalne i domaće lige verovatno je izazvalo umor koji je sprečio ovaj izuzetno kvalitetan tim da sezonu kruniše trofejima. U polufinalnoj utakmici F4 dogodio se nesrećan poraz od Zadra trojkom u poslednjoj sekundi, a u domaćoj ligi takođe u polufinalu, uspešniji je bio FMP. Posle Crvene zvezde Skuni je ponovio odlične partije u dresu Cibone, Skavolinija, Olimpijakosa, Efesa, a 2010. je sa grčkom ekipom nastupao na fajnal foru Evrolige. Svoju pripadnost crveno-belim bojama je više puta dokazao motivisanim partijama protiv Partizana u okviru Evrolige.

 

 TYRONE WASHINGTON (2002/03)

Zajedno sa Skunijem stigao je i 208 cm visoki i 125 kilograma teški centar Tajron Vašington. Rođen je 16. septembra 1976. u Ist Sent Luisu. Od 1995. do 1999. nastupao je za Misisipi Stejt odakle se otisnuo u profesionalne vode. Pre dolaska u Crvenu zvezdu proveo je tri sezone u Italiji. Iako je na deset odigranih utakmica beležio nešto preko 8 poena i 4.6 skokova po utakmici, nije zadovoljio sportskog direktora Sagadina i trenera Trifunovića, pa je ubrzo zamenjen Obinom Ekezieom, što se ispostavilo kao pun pogodak. U nastavku karijere od zvučnih imene nastupao je još za turski Galatasaraj, da bi u nastavku igrao uglavnom po Aziji.

REGINALD “REGGIE” FREEMAN (2003/04)

Kada je leta 2003. objavljeno da je Crvena zvezda potisala ugovor sa najboljim igračem FMP-a Redžijem Frimenom(197 cm, 1975. god), svima kojima su bili upoznati sa radom Zmaga Sagadina, tadašnjeg trenera crveno-belih, javila se bojazan da se neće uklopiti u njegovu trenersku filozofiju, naročito kada se u obzir uzme njegov život van terena(Redži je bio veliki ljubitelj beogradskog noćnog života). Napravio je slovenački stručnjak tim koji je bio sušta suprotnost od onog iz prethodne godine, bez zvezda, bez iskusnih igra;a, tim sastavljen od mladih, perspektivnih i atletski potkovanih igrača. Uloga lidera je namenjena Frimenu. Zbog nezadovoljavajućeg odnosa prema obavezama, ali i zbog neočekivanog povratka Igora Rakočevića iz NBA lige, Sagadin je osetno smanjio Frimenovu minutažu što je na kraju kulminiralo obostranim raskidom ugovora. Za crveno-bele Redži je odigrao 4 zvanične utakmice i postiao 34 poena. Mnogo veći treg ostavio je nastupajući za FMP(Refleks) u 3 sezone predvodeći Pantere do polufinala Uleb kupa i trofeja u Regionalnoj ligi i Kupu Koraća. U Srbiji je nastupao još za Vojvodinu i Metalac.

MICHAEL CAMPBELL (2003/04)

SPORT-KEMPBEL-PMILOSAVLJEVIC

U paketu sa Frimenom stigao je još jedan Njujorčanin, krilni igrač Hemofarma Majkl Kembel. Po igračkim karakteristikama idealno se uklapao u sistem trenera Sagadina. Leto između dva boravka u Srbiji proveo je na letnjem NBA kampu, što se posebno svidelo Sagadinu. Ipak Majkl je u trenutku izneverio poverenje strogog slovenca kada je pred gostovanje u Širokom na aerodorom došao bez pasoša. Iako je Zvezda u nastavku sezone kuburila sa igračima na poziciji krila naročito posle povrede Jovana Koprivice, Sagadin nije želeo da pomiluje amerikanca koji je imao želju da se vrati.Jedini meč u crveno-belom dresu Majkl Kembel je odigrao u 1.kolu Jadranse lige protiv Lovćena zabeleživši 6 poena. U nastavku karijere nastupao je za italijanske klubove.

NORMAN RICHARDSON (2003/04)

norman ric

Dugo su crveno – beli tragali za zamenom za Majkla Kembela. Izbor je pao na Normana Ričardsona, koji je 1979. godine rođen u Njujorku, poput svojih prethodnika, i koji se takođe nije puno zadržao u Crvenoj zvezdi. U svojoj karijeri nastupao je za Indijanu i Čikago u NBA ligi pre nego što se obreo u italijanskoj ligi u redovima Skavolinija. Iako se nije puno zadržao, ostao je lepom sećanju navijača crveno – belih, pre svega zbog zapaženih rola u Kupu Radivoja Koraća, gde je Zvezda osvojila Žućkovu levicu ali posle tri utakmice za infarkt, gde su se crveno-beli tri puta vraćali iz mrtvih, u završnici stizali veliku razliku i pobeđivali u produžecima redom Partizan, Vojvodinu i FMP. Posebno upečatljiv pogodak je bila pogodak sa poludisance o tablu Ričardsona u samoj završnici četvrtfinalnog meča protiv Partizana. Ubrzo nakon toga Norman iz pomalo bizarnih razloga napušta ekipu, uz obajšnjenje da želi da se posveti privatnom biznisu u SAD. Kasnije se predomislio i sve do 2010. godine nastupao za ekipe u Venecueli, Argentini, Poljskoj, Francuskoj i Nemačkoj. Na 4 utakmice u regionalnoj ligi postigao je 19 poena, dok je u osvajanju Kupu Radivoja Koraća doprineo sa 26 poena.

ANDREW WISNIEVSKI (2004/05)

I u narednoj sezoni Sagadin je nastavio da sprovodi svoju trenersku filozofiju, a isto je bilo i prilokom odabira igrača. Izabrao je solidnog napadača, dobrog defanzivca, ali pre svega disciplinovanog i posvećenog beka Andrua Viznjevskog. Bio je to prvi amerikanac bele puti koji je stigao na Mali Kalemegdan. Stigao je direktno sa koledža gde je u poslednjoj sezoni beležio odličnih 21.9 poena i 4.3 asistencije, uz procenat za 3 peana preko 40 posto. Bio je jedna od udarnih igli tima koji su pored njega predvodili Radivojević, Jeretin, Dragojlović, Džo Vukosavljević, te kasnije pristigli Dži Henderson. Beležio je u proseku oko 13 poena, 3,4 asistencije i 2,2 ukradene lopte pre nego što je raskinuo ugovor zbog neisplaćenih zarada. Kasnije je imao fantastičnu sezonu u dresu Bon Telekoma gde je bio prvi strelac nemačke lige. Zatim je nastupao za Cibonu, Spartak Sanktpeterzburg, Makabi i Efes. Kada je gostovao sa Makabijem protiv večitog rivala Partizana u četvrtfinalu Evrolige izjavio je da mrži Partizan, ali na lep način.

GERALD HENDERSON (2004/05 i 2005/06)

Dži objektivno nije najbolji stranac koji je igrao u Crvenoj zvezdi, iako je sigurno u top 5, ali je verovatno najomiljeniji ikad. Bio je prvi i do pojave Demarkusa Nelsona jedini amerikanac koji je dve godine nosio crveno-beli dres. Rođen je 30.10.1978. u Hejnsvilu, Luizijana. Na Luizijanateku je studirao odakle se 2002. otisnuo u Evropu. Prvi klub u profi karijeri mu je bio grčki Panionios, a pažnju domaće javnosti privukao je u sezoni 2003/04 kada je branio boje vršačkog Hemofarma. Usledio je povratak u grčki klub gde je ubrzo otpušten zbog onoga što će ga pratiti celu karijeru – korišćenja marihuane. U Crvenoj zvezdi su rešili da rizikuju i to se ispostavilo kao pravi potez – Dži je u Jadranskoj ligi i Uleb kupu beležio 12 poena i tri asistencije, a eksplodirao je u domaćoj ligi sa 17 poena u proseku. Naročito u prvoj sezoni, leteo je po terenu, zakucavao, pogađao u serijama, u pojedinim trenucima sam vukao crveno-bele. Nažalost polufinala obe lige su bili krajnji dometi tog pomalo limitiranog tima. Naredne sezone usledio je povratak u Grčku u redove Kolososa, gde se ponovo kratko zadržava, usled čega se ponovo vraća u Zvezdu. U drugoj sezonio bio je član odlične ekipe predvođene Milanom Gurovićem, Miretom Raičevićem, Perom Antićem, Lerijem Obenonom, Goranom Jeretinom i drugima, sa kojom osvaja Kup Radivoja Koraća. Nažalost ponovo je polufinale Jadranske lige bilo kobno za crveno-bele, a u domaćoj ligi ponovo je Partizan bio prejak u finalu.

[youtube id=”Ouxz52_mFIk”]

Koliko je bio interesantan na terenu, toliko je bio zanimljiv i van njega jer je bio redovan gost prestoničkih klubova. Postoji urbana legenda da je posle jednog izlaska malo preterao, pa na utakmici povratio u svoj dres, što je dodatno otežalo posao njegovim čuvarima. Ipak i pored ne baš sportskog života koji je vodio, nijedna zamerka se ne može uložiti na njegov pristup i ponašanje na terenu. Posle Crvene zvezde nastupao je za Anvil, Azovmaš, Budivelnik, Antaliju…

 LARRY O’BANON (2005/06)

Leto 2005. bilo je leto velikih promena na Malom Kalemegdanu. U prethodnoj sezoni došlo je do raskida trogodišnje saradnje sa Zmagom Sagadinom, kasnije je došlo i do promene uprava. Novi predsednik Petrović je za novog trenera imenovao Dragana Šakotu, trenera koje je jedini sa AEK-om uspeo da razbije dominaciju Panatinaikosa i Olimpijakosa koje treje dvadeset i kusur godina. Njegov prvi pik je bio Leri Obenon, bek šuter Luivil kardinalsa. Momak rođen 15. avgusta 1983. bio je u najozbiljnijim dugoročnim planovima kluba, pa je potpisao u to vreme netipičan, dvogodišnji ugovor. Već prilikom sletanja na beogradski aerodrom bilo je jesno da se radi o neobičnom “ameru” jer je sa sobom doneo gomilu knjiga. U Jadranskoj ligi bio je 5. strelac tima sa 8.9 poena u proseku na 28 mečeva. Značajno je doprineo osvajanju Kupa Radivoja Koraća kao drugi strelac iza Milina Gurovića sa 11 poena u proseku, a posebno raspoložen je bio protiv Partizana u polufinalu kada je šutevima sa preko 7 metara zatrpavao koš. Ispostavilo da je te sezone loše tempirana forma, pa su crveno-beli najbolje partije pružili baš u Kupu, usled čega je usledio pad forme. U tom periodu došlo je do nesuglasica između trenera Šakote i mladog Obenona, što je rezultiralo preveremenim raskidom ugovora na kraju sezone. Posle Zvezde Leri je nastupao za mnoge klubove, a put ga je vodio čak do Argentine i Švajcarske. Trenutno brani boje Makabi Rišona.

BILLY TOMAS (2006/07)

U drugoj sezoni Dragana Šakote na klupi Crvene zvezde skockan je po imenima verovatno najzvučniji tim crveno-belih u ovom veku. Pokriven na svim pozicijama, a okusnicu su činili sve sami reprezentativci zemalja regiona: Vrvica Stefanov, Vuk Radivojević, Igor Milošević, Milan Gurović, Nemanja Aleksandrov, Pero Antić, Tadija Dragićević, Petar Popović. Bitna ulogu u Šakotinoj mašini bila je namenjena Biliju Tomasu. Ovaj 196 cm visoki bek šuter rođen je 23. decembra 1975. u Luizijani. U Zvezdu je stigao bez iskustva igranja u Evropi ali iskustvom od 43 utakmice u najjačoj ligi na svetu. Krasila ga je reputacija igrača potpuno posvećenog timu, solidnog i pre svega racionalnog šutera, idealnog za ovako koncipiran tim. Bio je igrač od najvećeg poverenja trenera Šakote, igrao je preko 35 minuta u proseku, imao je nemerljiv doprinos u odbrani, ali i značajan učinak u napadu – beležio je 13,9 poena u Jadranskoj ligi i 10,1 u Uleb kupu. U tandemu sa Milanom Gurovićem predstavljao je starh i trepet šutevima iz daljine za protivnike. Pred Božićne praznike dobio je dozvolu od kluba da poseti porodicu u SAD i nikad se više nije vratio. Posle isteka suspenzije, nastavio je da igra u domovini, uspeo je čak još jednom da se oproba u NBA ligi. Sezonu 2008/09 proveo je u Kavali. Danas se bavi trenerskim poslom Kanzas sitiju gde ima svoju trenersku akademiju.

ANTONIO BURKS (2006/07)

Nažalost, ekipa koja je formirana na početku sezone u tom sastavu je odigrala samo jedan meč – protiv FMP-a u Železniku u okviru 1. kola Jadranske lige. Zbog privatnih obaveza klub je morao da napusti startni plejmejker Vrbica Stefanov, a Zvezda se odmah bacila na potragu za novim. U međuvremenu tu poziciju je sa manje ili više uspeha krpio Vuk Radivojević. Posle duže potrege, izabran je Antonio Burks. Rođen je 25. februara 1985. u Memfisu gde je i proveo ceo život sve do dolaska u Beograd. U dresu lokalne NBA filijale Grizlija nastupio je 81 put provodeći na terenu 10 minuta uz učinak od 3.5 poena i 1.2 asistencije.Za Zvezdu je debitovao protiv Hemofarma kada je za 23 minuta na terenu zabeležio 22 poena. Vremenom njegove partije su bivale sve bleđe, a noćni život sve interesantniji žutoj štampi. U jednom provodu čak se i fizički obračunao sa svojom suprugom koja je završila u urgentnom centru sa povredama vrata. Neslavno se rastao sa crveno – belima na pauzi između ligaških delova jadranse i domaće lige. Kako mu klub nije dozvolio da ode nekoliko dana kući, a pasoš je bio u prostorijama kluba, Antonio je ambasadi prijavio da je izgubio pasoš i zauvek zbrisao iz Srbije. U nastavku karijere igrao je u Bugarskoj i Poljskoj. U centru domaće javnosti je bio ponovo kada je teško ranjen prilikom pokušaja oružane pljačke u rodnom Mefisu. Prema nekim tvrdnjama, Antonio se u tom trenutku kockao sa nekoliko prijatelja. Uspešno se oporavio, ali više nije mogao da igra košarku. Za Zvezdu je beležio nešto manje od 10 poena u proseku u regionalnoj ligi i 8.8 poena u Uleb kupu.

KEBU STEWART (2006/07)

Kibu Stjuarta domaća košarkaška javnost je upoznala kada je dve sezone nastupao u redovima novosadske Vojvodine. Pre toga imao je ispešnu karijeru na tri kontinenta gde je uglanom bio prvi strelac i skakač svojih ekipa. Kibu je visok svega 203 cm što je skromno za poziciju na kojoj je igrao ali je manjak visine nadoknađivao sjajnim atletskim sposobnostima. Vlada Đurović koji ga je trenirao u Vojvodini je objašnjavao da mu je dovoljno samo da dodirne loptu i da će zbog njegovih snažnih šaka ona prosto zalepi za njih. Navijačima Zvezde je ostao u sećanju kada je protiv Crvene zvezde došlo do fizičkog obračuna u kom je najpre nokautirao Vladu Dragojlovića, a onda je u zaštitu svog saigrača uskočio Vuk Radivojević i krošeom mu razbio arkadu. Sudbina je njih dvojcu ponovo spojila dve godine kasnije u crveno-belom dresu. Ipak partije iz Vojvodine nije ponovio, beležio je svega 8.4 poena i 6.2 skoka. Kao i prethodna dvojica amerikanaca te sezone i on je pobegao pre kraja sezone u SAD i nije se vratio, sa verovatno najoriginalnijim izgovorom – morao je na sahranu svog dede. Po odlasku iz Srbije malo je igrao.

OMAR COOK (2007/08)

U sezonu 2007/08 Zvezda je ušla sa podmlađenim timom bez velikih ambicija sa željom da afirmiše nekoliko mladih igrača. Kao njihov vođa na terenu doveden je plejmejker Omar Kuk, koji je poput svojih sunarodnika iz prethodne sezone imao NBA iskustvo, ali za razliku od njih i evropsko nastupajući u ruskoj Samari, francuskom Strazburu i belgijskoj Deksiji. Već na prvom meču u crveno – belom dresu nagovestio je da bi mogao biti vanserijsko pojačanje – 16 poena i 12 asistencija u pobedi nad Hemofarmom! Omar je bio enciklopedijski primer plejmejkera, bio je igrač koji iz svakog svog saigrača izvlači maksimum. Fantastičan osećaj za asistenciju ali i odličan šut bile su dve najveće vrline ovog igrača. Cele sezone držao je visok nivo igara, a u tandemu sa Tadijom Dragićevićem predstavljao je nerešivu enigmu za protivnike kako u Jadranskoj ligi, tako i u Uleb kupu. U regionalnoj ligi beležio je 16.5 poena, 6.5 aistencija i 3 ukradene lopte po meču. Slične brojke je imao i u ostalim takmičenjima u kojima je nastupao. Na krilima Kuka Crvena zvezda je beležila neočekivano dobre partije, pa je tako u Jadranskoj ligi došla do odlične 4. pozicije i plasmana u plej-of, a u Evropi zabeleženu se neverovante pobede poput one protiv Bolonje u grupi ili Benetona u 1/16 finala. Nažalost crveno-beli su zaustavljeni u 1/8 finala Uleb kupa u dvomeču sa Bešiktašem. U polufinalu plej-ofa Partizan je bio nezaustavljiv, ali i pored toga bila je to jedna od uspešnijih sezona u kojoj je afirmisano nekoliko mladih igrača, a svakako najveće zasluge idu na račun Omara Kuka. Posle Zvezde beležio je sjajne partije u Evroligi u dresovima nekoliko klubova popu Unikahe, Valensije, Milana, Kaha Laborala. Omar trenutno sa velikim uspehom nastupa za podgoričku Budućnost, a da nije još za staro gvožđe pokazao je na utakmici protiv Venspilsa u Evrokupu kada je sa 16 asistencija postavio novi rekord ovog takmičenja.

 

ANDRE OWENS (2008/09)

Najbolja sezona u prvoj deceniji 21. veka je definitivno 2008/09. Počela je smenom uprave, zatim tradicionalnim pregovorima sa Nebojšom Čovićem koji su ponovo bili neuspešni, da bi na kraju grupa biznismena na čelu sa Slobom Vučićevićem preuzela klub. Prvi potez nove uprave je bio navserijski – na mesto trenra je postavljen Svetislav Pešić. Ubrzo su počela da stižu pojačanja, a jedno od njih je bio i Andre Ovens, bek visok 193 cm rođen 31. oktobra 1980. u Indijani, sa iskustvom igranja u NBA za Indijanu i Hjuston. Crvena zvezda mu je bila prvi evropski klub u kom se pokazao sasvim solidno. U regionalnoj ligi je odigrao ukupno 27 utakmica na kojima je prosečno beležio 11 poena, 3.2 skoka, 2.9 asistencija. U Evrokupu je takođe bio najbolji strelac tima sa oko 10 poena u proseku, dok je u Superligi beležio čak 16 poena. Posle Zvezde je imao uspešnu karijeru nastupajući za Turk Telekom, Lokomotivu Kuban, Manresu, Granadu, Donjeck, Lukoil. Trenutno nastupa za kiparski Keravnos.

LAWRENECE ROBERTS (2008/09)

Iste sezone u Zvezdu je stigao i krilni centar Lorens “Li” Roberts. Rođen je 20. oktobra 1982. u Hjustonu. Imao je sjajnu koledž karijeru sa dabl-dabl prosekom nastupajući za Misisipi stejt, a postao je i prvi igrač u istoriji ovog koledža sa tripl-dabl učinkom – 18 poena, 11 skokova i 12 asistencija protiv Nikolas stejta, sve to noseći zaštitnu masku zbog slomljenog nosa. Posle dve sezone u Memfisu, potpisao je za Olimpijakos, ali zbog povrede propušta celu sezonu. Košarkašku rehabilitaciju ponudila mu je Crvnea zvezda, što je on prihvatio. Usledila je sezona u kojoj je dosta kuburio sa povredama, ali i pored toga, kad je bio na terenu, igrao je bespoštedno. U retkim sitacijama kad je bio 100 posto spreman pružao je vrhunske partije. U Uleb kupu je beležio 12 poena i 9 skokova dok je u Jadranskoj ligi ima učinak od 9 poena i 5.9 skokova. Nažalost on i njegovi saigrači nikako nisu uspevali da povežu nekoliko utakmica bez povreda, naročito u trenucima kad je bilo najbitnije u završnici sezone. Dogurali su do 5. utakmice plej-ofa Superlige što je najviše što je Zvezda postigla u tom takmičenju u poslednjih deceniju i po, ali povrede i neki drugi faktori nisu dopustili crveno-belima da naprave korak više. Za rezliku od sezone u Zvezdi kad je često bio povređen, narednu sezonu u Partizanu je izgurao bez povreda i značajno doprineo najvećem uspehu crno-belih u novijoj istoriji kluba – plasmanu na fajnal four Evrolige. Ostaće upamćem kao prvi stranac koji je nastupao za oba večita rivala i što je još bitnije, neko ko je zbog svog fanatičnog odnosa prema dresu ostao u najlepšem sećanju navijača oba kluba. Li trenutno nastupa u francuskom Gravelinu.

MAURICE BAILEY (2009/10)

Ako se posle relativno uspešne prethodne sezone u navijačima Crvene zvezde probudila nada da bi stvari konačno mogle da krenu na bolje, ona je vrlo brzo ugašena. Uprva se samo posle godinu dana raspala, trener Pešić je napustio klub kao i nekolicina igrača. Za trenera je postavljen veliki zvezdaš, član stručnog štaba koji je doneo poslednju titlu crveno-belima, osvajač srebrne medalje tog leta na evropskom prvenstvu u Poljskoj kao pomoćnik Dude Ivkovića, Aca Petrović. Kao zamena za Marinovića stigao je Moris Bejli. Pre dolaska u Zvezdu imao je iskustvo igranja u Rusiji i Francuskoj, a u sezoni 2007/08 nastupao je u Jadranskoj ligi za ljubljansku Olimpiju. Ipak u Crvenoj zvezdi nije pružio zadovoljavajuće partije. Odigrao je 8 utakmica u regionalnoj ligi bečežići prosečno 9.5 poena i 1.9 asistencija. Na utakmici 8. kola protiv Partizana svi u hali osim verovatno njega su znali da napušta klub, a on je trojkom od tablu u poslednim sekundama meča doneo pobedu crveno-belima. Do kraja karijere 2012. nastupao je za Panelinios, Trazbon i Rigu.

[youtube id=”bc5KbmA755E”]

MICHAEL “MIKE” TAYLOR (2009/10)

Na Bejlijevo mesto direktno iz NBA lige doveden je Majk Tejlor, 188 cm visoki plejmejker koji je prethodnu sezonu proveo u LA Klipersima beležeći 5.7 poena i 2.4 asistencije za 15 minuta na terenu. Meč života onaj momak je imao u Medison skver gardenu kada je Niksima ubacio 35 poena. Odlikovala ga je neverovatna skočnost, brzina i promena pravca. Njegova zagrevanja su bila podjednako interesantna kao i utakmica jer su se mogla videti zakucavanja kakva se rerko viđaju. Krenuo je poprilično slabo, a veliki problem je bilo nerazmevanje sa Acom Petrovićem jer Aca nije govorio engleski. Kada je umesto njega na klupu seo Aleksandar Trifunović, Tejlor se preporodio i počeo da zatrpava protivničke koševe. Od 4.4 poena po utakmici podigao je prosek na 21.7 poena, a publika je uživala u njegovim potezima. Najbolju partiju u ABA ligi je pružio protiv Cedevite kada je ubacio 21 poen, 5 skokova i 3 asistencije. U Evrokupu u pobedi nad moskovskim Dinamom ubacio je 24 poena. U proseku u ABA ligi je postizao 9.2 poena, 3.6 skokova i 2.4 asistencije, dok je u Evrokupu beležio 11.3 poena, 2.3 skoka i 1.9 asistencija. U poslednjoj utakmici Last 16 faze Evrokupa protiv Gran Kanarije doživeo je težu povredu ligamanata kolena i meniskusa, usled čega je raskinut ugovor. Posle Zvezde Majk je nastupao za Tezenis Veronu, Kavalu, Nimbruk, Kavalu, Turov. Trenutno igra u drugoj turskoj ligi.

JAHMAR YOUNG (2010/11)

Sezona u kojoj je dugogodišnja kriza kulminirala bila je 2009/10 kada je Crvena zvezda ostala u potpunosti bez sredstava i bila prinuđena da napravi najmlađi i najjeftiniji tim u svojoj istoriji. Na sve to imala je i zabranu dovođenja stranih igrača, pa je pojačanja mogla da dovede isključivo sa koledža. U takvu priču ukloio se Džamar Jang, bek šuter visok 199 cm, sa univerziteta Nju Meksiko Stejt, gde je bio najbolji strelac svoje ekipe u NCAA ligi sa 20.3 poena po meču. Predviđemo je da zajedno sa ostaim mladim igračima napreduje i da sa afirmiše, a već naredne sezone kada se u potpunosti navikne na evropsku košarku da pun doprinos. Iz tog razloga potpisao je dvogodišnji ugovor. Solidne partije je pružao u ABA ligi gde je na 22 utakmice u proseku postizao po 12.6 poena, 2.5 skokova i 1.3 asistencije. Najbolju partiju je pružio protiv Cedevite kada je ubacio 25 poena. Ključni meč sa direktnim konkurentom za opstanak u Zadru protiv istoimene ekipe odigrao je odlično i bio najbolji strelac ekipe sa 22 poena. Posle uspešno izbegnutom ispadanja iz regionale lige, usledile su velike turbulencije u klubu pre početka domaće lige što je rezultiralo otpuštanjem trenera Uvaile i stranih igrača. Tu sezonu Džamar je završio u Šarlroi, a igrao je još u Venspilsu, Orleanu, Nižnjem Novgorodu i Širokom.

RICARDO MARSH (2010/11)

Već posle nekoliko utakmica bilo je jasno da je ovaj tim Zvezde bio previše skroman i da nema nikakve šanse da izbori opstanak u ligi. Tada trener Uvalin na svoju ruku bez znanja uprave dovodi Rikarda Marša. Ovaj iskusni krilni centar je imao veliko iskustvo igranja po Evropi, a kratko je nastupao u Jadranskoj ligi u redovima Cedevite godinu dana ranije. Odmah se uklopio u tim i momentalno je Crvena zvezda počela da pruža bolje partije. Na njegovom drugom meču u crveno – belom dresu, u 7. kolu protiv Cibone zabeležena je prva pobeda te sezone. Do kraja pružao je odlične partije i bio je prvi strelac tima. Na 20 odigranih utakmica u proseku je ubacivao 19.2 poena i imao 5 skokova. Rikardo je kao retko koji igrač pokupio sve simpatije Zvezdine publike, a slično je bilo i sa njegove strane. Velika podrška Rikardu i verni navijač crveno – velih bila je i njegova supruga Nataša, koja je sa sinom i ćerkom bila redovna u Pioniru te sezone. Nažalost, po završetku Jadranske lige kulminirali su problemi oko zaostalih isplata  i Rikardo je teška srca napustio Beograd. U nekim izjavama kasnije napominjao je da bi se rado vratio. Trenutno nastupa za Al Vasil u Dubajiu.

ANTHONY MYLES (2010/11)

Ubrzo posle Marša stiglo je još jedno pojačanje pd košem – Entoni Majls. Stigao je iz grčkog Ilsijakosa, a pre toga je nastupao za kineski Donguan, izraelski Ramat Gan i rumunsku Steauu. Kada se pojavio, bilo je jasno da će teško biti pojačanje u rangu Marša jer je bilo očigledno da ima nekoliko desetina kila viška. Ipak to ga nije sprečilo da te sezone beleži 6.8 poena u proseku na 12 odigranih utakmica. Najbolju partiju u crveno – belom dresu pružio je protiv Zagreba u Pioniru kada je ubacio 18 poena, a trojke šutirao neverovatnih 4/5 uz legendarni komentar Edina Avdića “Zvezdin trojkaš Majls sa 50 posto masti”. U sećanju navijača crveno – belih su ostali i njegovi klinci, dva blizanca, koja su iako ne mnogo veći od košarkaške lopte pokazivali zavidnu veštinu sa njom na poluvremenu utakmica, uz ovacije sa tribina. Entoni trenutno nastupa u Argentini.

ADAM MORRISON (2011/12)

Posle konačnog uspostavljanja poslovno – tehničke saradnje sa FMP-om i povratkom Svetislava Pešića na mesto trenera, počela je rekonstrukcija Crvene zvezde. Napravljen je novi tim koji su činili igrači Crvene zvezde i FMP-a, pojačan sa par iskusnijih igrača. Jedan od njih je bio i Adam Morison, 3. pik sa drafta 2006. i dvostruki NBA šampion. Posle 5 sezona u najačoj ligi sveta gde je nastupao za Šarlot i LA Lejkerse, nije više bilo zaniteresovanih klubova pa je sreću morao da traži u Evropi. Jedina ponuda koja je stigla bila je od Crvene zvezde. Adam je igrao na poziciji krila, a glavno oružje mu je bilo precizan šut. Zaista ljubitelji košarke na ovim prostorima verovatno ne pamte mekšu ruku. Ipak iako je bio talentovan napadač, njegova igra u odbrani je bila veoma loša, a tim je bio tako koncipiran da nije mogao da istrpi toliko lošeg defanzivca. Sa njim u timu Crvena zvezda je igrala atraktivnu košarku gde je u proseku postizala preko 90 poena, ali na žalost, još više ih primala. Jasno je bilo da je takav stil igre nešto što Svetislav Pešić neće trpeti, pa je ubrzo došlo do rastanka. Govorio je Adam kasnije da je Zvezda bila velika geška. Zapravo nikad nije uspeo da se adaptira na evropsku košarku, pa se vrlo brzo vratio u Ameriku. Za Zvezdu je odigrao 8 zvaničnih utakmica na kojima je postizao 15.5 poena u proseku. Najbolju partiju je pružio protiv Olimpije kada je postigao 30 poena. Do kraja sezone je nastupao za Bešiktaš, da bi se kasnije vratio u SAD da još jednom pokuša da se izbori za NBA ugovor. Kako nije uspeo, okačio je patike o klin i posvetio se trenerskom poslu. Kad se podvuče crta, može se reći da je Adam imao pristojnu karijeru i da ga u tome nije sprečilo ni to što od malih nogu boluje od dijabetesa.

OMAR THOMAS (2011/12)

Za razliku od Morisona, njegova zamena Omar Tomas je bio igrač u potpunosti po ukusu Svetislava Pešića. Ovaj 196 cm visoki krilni igrač bio je u dresu Avelina najbolji igrač italijanskog prvenstva sa 17.7 poena i 6.2 skokova po utakmici. Naredne sezone je potpisao ugovor sa Montepaskijem, ali je suspendovan zbog falsifikovanja pasoša. Po rečima Tomasa, bio je žrtva prevare menažera. Kako je suspenzija važila samo za italijansku ligu, Crvena zvezda je iskoristila priliku i ubola premiju. Sa njegovim dolaskom Zvezda je konačno zaigrala prepoznatljivu igru, a do kraja sezone, forma i Omara i cele ikipe je konstatno išla uzlaznom putanjom. U ABA ligi Toamas je beležio 12.2 poena i 5.3 skokova po meču, a progleašen je za najkorisnijeg igrača finalne serije domaće lige iako je Zvezda ponovo izgubila od Partizana. Nažalost posle odlične sezone crveno – beli nisu više bili u mogućnosti da zadrže ovog sjajnog igrača. Potipsao je za ruska Krasnaja krila, zatim se vratio u Italiju u redove Dinamo Sasarija. Trenutno nastupa u Basket Ferentinu.

Ovaj momak je po mnogo čemu interesantan, naročito van terena. Kao dečak bio je na životnoj stranputici kada su mu braća zaglavila u zatvor, a on ostao sam sa majkom koja je morala da radi četiri posla kako bi preživel, pa je počeo da diluje drogu. Vrlo brzo je shvatio šta donosi takav život, pa je na sve načine pokušao da se izvuče iz te priče, a košarka mu je ponudila spas. Takođe, iako je afro-amerikanac iz Filadelfije, Omar je pravoslavne veroispovesti koju je prihvatio od svoje supruge libijke. Neretko je u slobodno vreme obilazio crkve i manastire po Srbiji.

DEMARCUS NELSON(2012/13, 2013/14)

Leta 2012. Crvena zvezda je čvrsto rešila da napravi veliki iskorak i upusti se u borbu za trofeje i Evroligu. Izvršena je velika rekonstrukcija igračkog kadra, mnoga zvučna imana su zadužila crveno-beli dres. Možda i najmanje primetno, na mala vrata u crveno – belu porodicu je stigao bivši student Djuka Demarkus Nelson. Igrač neverovatnih fizičkih predispozicija, sa rasponom ruku od 208 cm na 190 cm visine, odrazom od jednog metra, 4.5 procenata masti u telu i izdefinisanim svakim mišićem na telu. Put od Djuka do Crvene zvezde vodio ga je preko Goldej Stejta, Zagreba, Avelina i Šolea i Donjecka. Za saigrače je bio Di, a za Zvezdine navijače Admiral, koji je kao prvi stranac kome je to pošlo za rukom, pune dve sezone upravljao crveno-belim brodom.

Dan danas Di je rekorder svih srednjih škola u Kaliforniji po broju poena – skoro 3500. Svojim partijama vrlo brzo je zapao za oko Majku Kšiševskom, legendarnom treneru Djuka, po čijom malocom se Demarkus razvijao pune četiri godine. Nažalost prve dve godine je više bio povređen nego što je igrao, a jedna od njih je u mnogome uticala da dalje razvoj njegove karijere – prelom palca na šuterskoj ruci koji je zauvek izmenio šut. Nikad više nije bio izraziti šuter i košgeter kao do tad, ali to ga nije sprečilo da se usavršava u drugim segmentima košarkaške igre što je i učinio. Spreman je dočekao draft i očekivao je da se nađe u prvoj rundi. To se nažalost nije dogodilo,pa je u dogovoru sa menadžerima zamolio timove da ga ne pozivaju u drugoj rundi kako bi imao što bolje opcije na letnjim kampovima. Dobio je priliku u Goldej Stejtu i iskoristio je – sezonu je počeo kao startni plej. Ipak sa takvim šutem nije mogao se probije u najjačoj ligi, pa je poslat u razvojnu ligu da poradi na šutu. I pored dobrih partija, nije više dobio priliku da se ponovo pokaže u NBA ligi. Okrenuo se Evropi.

Najbolje partije preko bare pružio je upravo u dresu Crvene zvezde. Kontrola ritma utakmice, nezaustavljivi prodori, završetci akcija iz kontakta su neki od kvaliteta ovog igrača, ali njegov zaštitni zanak je odbrana. Čista odbrama, bez udaranja, bez štipanja, bez saplitanja. Kada je odbrana jedan na jedan na spoljnim pozicijama u pitanju, Di je verovatno najbolji defanzivac koji nastupa u Evropi.

Upravo svojom odbranom u poslednjih nekoliko minuta polifinalne utakmice sa Radničkim crveno – belima je doneo Evroligu posle 12 godina. Ubrzo je dobio novi jednogodišnji ugovor, pa je i predvodio svoje saigrače u povratnčkom nastupu u elitnom takmičenju. Malo je nedostajalo da već u prvoj sezoni zaigraju u top 16 fazi, ali su to preboleli u Evrokupu gde su dogurali do polufinala. Sa crveno – belima, Di je osvojio dva Kupa Radivoja Koraća. Svog ljubimca Zvezdina publika će imati priliku da pozdravi u aprilu kada sa svojim Panatinaikosom bude gostovao u okviru top 16 faze Evrolige.

ELTON BROWN (2012/13)

Leta 2012. Elton Braun je bio u centru domaće košarkaške javnosti je su se oko njega otimali večiti rivali. Iza sebe je imao odlicnu sezonu u Trazbonsporu sa impresivnom statistikom – 18.1 poenom i 12.2 skokova po meču. Pobedio je “porodični koncept” i Elton je završio na Malom Kalemegdanu. Iako je imao odličan odnos sa navijačima, očigledno je imao neke neraščišćene račune sa upravom kluba,a sve se završilo neprijateljskim rastankom, koji i dan danas povremeno traje na društvenim mrežama. U ABA ligi beležio je 8 poena i 4.1 skokova u proseku na 23 utakmice. U evrokupu postizao je 10.3 poena prosečno na 10 utakmica. Ima osvojen Kup Radivoja Koraća. Od odlaska i Crvene zvezde nastupa za Partiz.

MORRIS ALMOND (2012/13)

Stigao je istog leta kad i Nelson i Braun, ali se najmanje zadržao. U Crvenu zvezdu je stigao sa reputacijom vanserijskog šutera sa iskustvom igranja u Evropi za Real i Skavolini. Nažalost, sezona nije započeta na najbolji način, a serija poraza je uticala na to da igrači budu pod velikim pritiskom. Ceh loših rezultat su platili trener Lazić i rezervni plej Čović, a Almon je prvi stranac kome se te godine klub zavalio na saranji. Na 6 odigranih utakmica beležio je 6 poena i 3.6 skokova.

MICHAEL SCOTT (2012/13)

Rešenje za upražnjenu poziciju koja je nastala otpuštanjem Almonda bio je Majkl Skot, bivši igrač kragujevačkog Radničkog. Kod Miroslava Nikolića imao je odličnu sezonu gde se istakao kao dobar šuter, ali i izuzetno skočan i atraktivan igrač. 26-godišnji krilni igrač, igrao je na Univerzitetu Kent Stejt, a u Evropi je pre Radničkog nastupao za Trabzon, mađarski Kermend, nemački Getingen. Iako se očekivalo od njega da sa velikim uspehom pogađa sa distance, to se nije dogašalo u Crvenoj zvezdi, odnosno jeste, ali bez potrebnog kontinuieta. Na to je uticala i promena mehanike šuta koja se iz nekog razloga dogodila baš u toku boravka u Beogradu, a poznato je kako takve stvari utiču na procente šuta. Sa vremena na vreme Majk je pokaživao saj svoj šuterski talenat, kao na primer na ligaškoj utakmici porotiv Partizana kada je bez promašaja rešetao mrežu crno – belih. Takođe igrao je odbranu na veoma visokom nivou i bio pravi timski igrač. Prosečno je beležio 6 poena i 4.2 skoka u crveno – belom dresu. Pored košarkaških kvalieta, ovaj momam je postao poznat po svom humanitarnom radu i pravom pogledu na život. Od 2013. nastupa u Po Ortezu.

[youtube id=”xb5Xk9K4WWg”]

BLAKE SCHILB (2013/14)

Crvena zvezda je rano počela sa pripremama za Evroligu, prvu posle 12 godina. Produžetkom saradnje sa Demarkusom Nelsonom rešena je pozicija plejmejkera, što je klubu omogućilo da se posveti ostalim traženjem rešenja na drugim pozicijama. Izbor je pao na krilo sa plejmejkerskim karakteristikama, Blajka Šilba, koji se kao takav idealno uklapao u tandemu sa Nelsonom. Iza sebe je ima neverovatne brojke u najjačem evropskom takmičenju u dresu Šalona: 15.5 poena, 4.6 skokova i 4 asistencije na deset mečeva. Sezonu pre toga Šilb je predvodio Šalon do titule kao MVP finala sa 20 poena, 5 skokova i 10 asistencija. Ono što je ovog igrača pre svega krasilo je vanserijska košarkaška inteigencija. U dresu Zvezde je počeo izuzetno uspešno, gde jo pored svog solidnog učinka uspeo da razigra i saigrače, pre svih Bobija Marjanovića, koga je hranio loptama. Ipak i pored toga imao je nekoliko izuzetno slabih partija poput one u Atini protiv Panatinaikosa, gde je bio najslabija karika u redovima crveno-belih.Kada se ostali bez šanse za plasman u top 16 fazu Evrolige, Šilbova minutaža se osetno smanjila. Postalo je jasno da nešto ne štima na relaciji igrač – klub, a onda je trener Radonjić otvoreno izjavio da nije zadovoljan sa njim i da ne računa na njega. Usledio je kratak period kada nije nastupao da bi vrlo brzo pronašao novi klub. U Crvenoj zvezdi beležio je 9.2 poena,3.1 skokova i 2.9 asistencija po utakmici, dok je u Evroligi imao učinak od 12 poena, 3.2 skokova i 3.5 asistencija po meču. Za crveno – bele odigrao je 26 zvaničnih utakmica, a ostaće upamćen po trojcu u poslednjim sekundama duela sa Panatinaikosom kojom je izborio produžetak.

[youtube id=”3OjfPj_fqNc”]

CHARLES JENKINS (2013/13, 2014/15)

Kao jedno od najvćih pojačanja u leto 2013. je stigao Čarls Dženkins, koma su navijači već na pripremama prekrstili u Đenku. Ovaj kombo bek visok 190 cm rođen je 28. februara 1989. u Njujorku, gde je pohađao srednju školu. Dalje školovanje je nastavio na Hofstri univerzitetu gde je četiri sezone bio vodeći igrač i najbolji strelac. Koledž je završio kao najbolji strelac u istoriji univerziteta i drugi strelac u istoriji CAA konferencije. 2011. na draftu su ga izabrali Golden Stejt Voriorsi, gde je imao solidnu ruki sezonu. Sledeće mu je bila dosta slabija, usled čega je trejdovan u Filadelfiju, ali ni tamo se nije naigrao. Prva stanica u Evropi bilamu je Crvena zvezda.

U crveno – belom dresu odmah se istakao preciznim šutevima sa distance. Iako je u stanju da pogađa za 3 u visokom procentu, ipak je njegov zaštitni znak šut sa poludistance, koji retko promašuje. U prvoj sezoni je pružio mnoštvo kvalitetnih partija, ali najbolji je bio protiv Budiveljnika u okviru četvrtfinala Evrokupa kada je maltene odigrao simultaknu. Te sezone beležio je 10.7 poena u ABA ligi gde je za 3 šutirao 44.4 posto. U Evroligi je postizao 9.4 poena uz još neverovatniji procenat šuta za 3 – 56.5 posto. U Evrokupu je bio još ubojitiji – postizao je 13.3 poena po utakmici. Odlične partije navele su upravu kluba da pruduži ugovor sa ovim sjajnim košarkašem. Posle male krize na početku naredne sezone, u nastavku je opravdao povereće i zaigrao bolje. Trenutno je deo tima koji ima najbolji start u istoriji ABA lige sa učinkom 15-0 i koji se plasirao u Top 16 fazu Evrolige.

Pored sjajnih igračkih kvaliteta, Đenka je poznat kao sjajna osoba i sa pravom je jedan od najvećih ljubimaca navijača.

[youtube id=”ZTelv7YsLpA”]

MARCUS WILLIAMS (2014/15)

Na nagovor upravo Demarkusa Nelsona, Markus Vilijams je pojačao Crvenu zvezdu. Imao je zavidno evroligaško iskustvo iz Unikahe i Lokomotive Kuban. Ipak u posednjoj sezoni u ruskoj ekipi nije pružao ni približno dobre partike kao što se očekivalo, što je značajno oborilo njegovu cenu na košarkaškom tržištu. Crvena zvezda je iskoristila svoju šansu i ako je suditi po dosadašnjim rezultatima, napravila potez decenije. Markus predvodi ekipu u do sad najuspešnijoj sezoni u poslednjih xy godina, gde su oboreni svi rekorni ABA lige, a superiorno je izborena i Top 16 faza Evrolige. Kako ja ostavio utisak posle samo nekoliko utakmica u crveno – belom dresu, možete počitati u sledećem blogu – markus vilijams – karmičko vraćanje za 40 godina manje ili veće agonije.  

Bez obzira na konačni ishod sezone, već sad se može reći da je Markus Vilijams u najužem krugu kandidata za najboljeg stranca ikada u crveno – belom dresu.

TOM LUDWIG (1997/98)

U poslednjih 17 godina Crvena zvezda je promenila čak 27 trenera, a u toku sezone 1997/98 čak 4 puta dolazilo je promena na klupi. Najpre je trener bio Mihalo Pavićević koji se na početku sezone razboleo, a njega je zamenla legenda jugoslovenske košarke Ranko Žeravica. Ipak čelni ljudi kluba sa Malog Kalemegdana želeli su na pitanje trenera reše na duže staze (Žeravica je i tad bio u ozbiljnim godinama), pa j izbor pao na američkog stručnjaka Toma Ludviga. Ipak čini se da nije bio spreman za prelazak iz američke košatke u evropsku košarku, pa su tako navijači Crvena zvezde imali priliku da prisustvuju komičnim scenama kada od igrača tražio da u srd napada traže tajmaut. Ono po čemu je posebno ostao upamćen su karakteristične hokejaške izmene kada je umeo da na svakih nekoliko minuta menja kompletnu postavu. Nije mnogo trebalo upravi crveno-belih da shvate da su napravili pogrešan izbor, pa je Ludvig otpupšten posle samo 11 utakmica. Nasledio ga je Lale Lučić koji je tim vodio do finala Kupa Koraća(poraz u dvomeču protiv Meša iz Verone) i finala plejofa domaće lige, ali je smenjen posle poraza od FMP-a. Na klupu se vratio Pavićević koji je uspeo da vrati na pobednički kolosek i vezao dve pobede za titulu prvaka, za sada poslednju.