Istorija KHK Crvena zvezda: Zečević i Gavrović

Velika nam je čast da možemo da vam predstavimo još jedan dvojac iz istorije hokejaškog kluba Crvena zvezda, a koji je ostavio veliki trag u našem klubu. Ovaj put za naš portal govorili su Dušan Zečević i Slobodan Gavrović, dve istinske legende ovog predivnog sporta. Razgovor sa ovom dvojicom velikana je bio baš onako prijatan i izuzetno nam je drago da smo mogli da ih vratimo malo u prošlost, da se prisete onih lepih dana na Tašu, kada je na hokejaškim utakmicama znalo da se okupi veliki broj zaljubljenika u ovaj sport.

Image may contain: 5 people

 

Na početku gospodin Zečević nam je govorio o Gavrinoj braći. Naime, on ima još dva brata, a mlađi, Miša koji je ’55. godište, išao je sa njim u školu. U njihovom kraju, gde su i odrasli, tamo oko Hilandarske ulice, svi su igrali hokej. Bio je, u to vreme, to izuzetno popularan sport. Tih godina, kada su ova dvojica Zvezdinih velikana bili tek dečačići, sa hokejom su se upoznali preko posmatranja igre starijih momaka, koji su bili ’47. godište i stariji. Oni, klinci od po desetak godina, imali su prilike jedino da tu igru sa leda prenesu na beton i da sa štapovima igraju hokej na suvom, gde su, kada nisu mogli doći do paka, koristili tenisku lopticu. Pamte, kažu, među mnogima, i Rebraču, koji je igrao za Partizan. A taj je tim imao odlične juniore, koji su stasali za seniorsku selekciju. Drugi su igrači, sa manjim šansama, otišli u Zvezdu, ali su se timovi dobro poznavali, kako kaže Gavrović.
Hokej na ledu za Zečevića, doduše, nije bio i jedini sport u kojem se oprobao, a bio je izvanredan. Fudbal je takođe bio na toj listi, a tu ga dovodi, sada pokojni, pevač Prelević. Upravo je Prele bio taj, kaže Gavrović, koji je njega, s druge strane, doveo na hokej. No, Zečevića je Prele takođe vodio i na hokej, s tim što ga je “vukao” ka Partizanu, koji je i sam voleo. Ali je ljubav prema Zvezdi, koju su Zečević i Gavrović gajili od malena, bila jača od spoljnih faktora. Dunđerović je, recimo, bio taj koji je insistirao da se momci jave u OHK Beograd. Gavrović se seća da su oni, tada, teško dostupnu opremu itekako davali igračima:

“Zamislite, radujete se što ste dobili opremu. A ona, onako fircana i stara, deset godina natapana znojem raznih igrača. Pa, kako smrdi! Kada sam je doneo u kuću, komšije su mislile da nam je u kući neko umro. Majka mi je rekla da to odmah iznesem iz kuće! E onda je Taš dozvolio da se oprema tamo ostavlja. Taš je inače, tada bio mesto gde su se okupljala sva deca iz grada. Klizanje je bio jedini zimski sport, a mi smo ionako bili blizu Taša. Samo, problem je bio naći klizaljke, pa samo ih pravili i pozajmljivali ih jedni drugima. Što kaže Duja, stariji drugari su nam pomagali, uz njih smo odrastali i učili o sportu, ali i kako da budeš dobar čovek. Sreća da su nas usmerili u sport, jer je bilo dosta problematičnih momaka, pogotovo tada. Imali smo sreće da postanemo dobri ljudi i drugari. Sport je čudo koliko puno stvari može da da, plemenitosti, druženja, da shvatiš da tu i tada, nisi najvažniji i jedini”.

Zečević je na konto toga svega što je Gavrović rekao, imao šta da doda:

“Kao što sada odeš, na primer, u Strahinjića bana da budeš viđen, tada si morao da odeš na Taš. Ako je tetka poslala iz Londona ili Pariza nešto, moralo je to da se pokaže. E, sa tim se ide na -10 stepeni, na hokej! Sa kapom od kamiljih dlaka, koliko je samo bilo hladno. Tu se ode da se pokažete. A bio je pun stadion, svakojakih struktura”.

Gavrović kaže da je to bio prozor u svet. Sve što je bilo moderno, tu se pokazivalo, zimi na klizalištu, a leti na bazenu.
Seća se Zečević da je Gavrović bio taj koji je od kuma dobio prvu premu. On je, kaže, išao da kao klinac gleda hokej, da gleda idole, iako se smrzavao koliko je hladno bilo. Oni su, pak, igrali na suvo, bez klizaljki. Onda su se pojavile rošule koje mu roditelji nisu hteli kupiti, da ne podleti pod tramvaj. A na Bajlonijevoj pijaci ranije je postojao veliki plato, pod jednom sijelicom, što je bilo idealno. Tu su s jeseni, na rošulama, igrali na dva gola. A često su znali da padnu i tako jako udare glavom o beton, da sve zvezde vide! Prve klizaljke Zečeviću je prodao niko drugi do Gavrovićev brat, Miša!

“Ko?!”, začudio se Gavrović.

“Tvoj Miša! Tebi su valjda bile male. Od koga su, ne znam, ali su mi bile taman. One pre koje sam imao bile su mi komotne”, dobacio je Zečević i nastavio:

“Kupim to, pa ih polir pastom doteram. Kako sam ih pazio! Onda sam išao stalno na klizanje. Išao sam i na to švalersko klizanje. Nisam nikako umeo da kočim! Nego, nije tada bilo prostora za juniore, decu. A tri su kluba bila tada, Zvezda, Partizan i OHK Beograd. Trening je bio od pola 7 do pola 8, pa drugi u 11 do ponoći. A mi, slinavi klinci, gledali smo kako oni igraju dok ne krene prvi tim. Prvi koji je radio sa decom je bio Đokica iz Partizana. Taba je njegova generacija. E, pošto sam ja voleo Zvezdu i sa njima sam trenirao”.

Image may contain: 3 people, people smiling

Složio se Gavrović sa njim. Ne vredi kad si Zvezdaš, ne može drugačije.

Jedna situacija je Zečeviću, kaže, mnogo pomogla. Kod Usća su bile bare. Njegov kum se tamo preselio sa roditeljima gde je, u zimskom periodu, po deset – petnaest dana tamo živeo..

“Mi smo od ujutru do uveče bili na klizanju, te prve sezone ‘66. Išao sam na trening i na Taš. Sećam se, dva brata iz Švedske, došli su na raspust, a imali su punu opremu. Ja sam od njegove (Gavrovićeve) sestre uzimao klizaljke, one umetničke, da bih igrao sa njima. E, sledeće godine oni su opet došli, pa hajde, kao, da igramo pordtiv njih, da oni biraju. Kažem ja da nećemo tako, nego da se podelimo, a on zna kako ja igram, seća se mene od prošle godine. Kad je to krenulo, nije mogao da veruje koliko sam napredovao. Onda je to krenulo uzlaznom linijom”, seća se Zečević, dok Gavrović dodaje da je to sve onako kako i mora biti, kada se zaljubiš u sport.

Zečević je sve do ’69. aktivno igrao i fudbal. Tačnije, do marta igrao je hokej, od marta fudbal. Ali, ’72. i ’73. dešava se da mnogo više vremena provodi na Tašu, na ledu. Nije, kaže, znao da ide u cipelama, non-stop je bio u klizaljkama.

“U 6 ujutru, po mraku, idemo mi na Taš da nadoknadimo to što gubimo jer nemamo više od dva meseca led. Nekako smo morali da se približimo Slovencima. Da smo više imali led, bilo bi sve drugačije. Dokaz tome je da smo, kada smo dobili halu, za desetak godina, mi njih i stigli. Već ’84. smo ih tukli , bilo je i nerešeno sa Celjem, tako nešto…”, priseća se Gavrović.

“Nisu oni mogli da veruju koliko smo mi bili kompaktni. Nismo bili takvi da se međusobno buškamo. Ako neko dođe i zna da igra, ima da igra!”, rekao je Zečević.

Obojica se slažu da su Sovjeti bili neprikosnoveni tada. Gavrović se seća jednog gola koji je dao njima, ’78. godine:

“Čini mi se da sam imao oko 22 godine kada se to desilo, a Štajner, novirnar, kaže meni: ‘E, to ti je najveće dostignuće karijere!’ I imao je pravo, jer sam već u 28-oj završio sa hokejom”.

Zečević je pričao i o putovanjima, izlascima van zemlje, koja nisu bila kao što su danas. Išli su u Holandiju, Francusku, Italiju… Išli su i na pripreme u tadašnju Čehoslovačku. Prilike su čekali da odigraju utakmice protiv Amerikanaca i Kanađana kojima je cilj bio da zaigraju u Evropi, da se lepo provedu, zarade. Hteli su i da ostanu i potpišu ugovore. Bila je to ozbiljna ekipa.

“U Francuskoj smo uvek igrali na pobede. Išli smo i kod gradonačelnika na prijem. Držao je govore tokom dana, a uveče je dolazio na utakmice. Jedan od vlasnika klubova imao je diskoteku, pa nas je pozivao da budemo gosti. Dovede ćerke, družili smo se, ceo komšiluk je znao da dođe. Kad dođemo u to malo mesto oni dovedu članove srpsko–francuskog prijateljstva, pa nam pevaju Marseljezu i Tamo daleko… Neverovatno je to bilo”, dodao je Gavrović.

“Imali smo šta i da vidimo. Mi smo imali velike privilegije, jer Zveda je ipak bila nivo”, priključio se Zečević.

Kada smo se dotakli veličine koja je Zvezda već tada bila, neizostavno je bilo pomenuti da je u timu Šišić bio neprikosnoven, a kasnije, od mlađih, tu su Ića, Kosović i drugi. Složili su se da je Šile bio u Jugoslaviji najbolji i da je bio u nekom slovenačkom timu, stigao bi i do NHL–a. Ipak, on nije želeo da odlazi od svojih prijatelja, naprosto je hteo Zvezdu. Bio je divan čovek.

“Njegov sin, Robert, sada igra sa mnom, za veterane. Igraju i Kravljanac i Ivanović sa mnom”, pominje Zečević, dok Gavrović ističe da se i o velikom Šumiju nešto mora reći. Opet, jednoglasno se slažu da je Šumenković bio car od čoveka, veliki igrač koji je, eto, rano otišao za Kanadu. Ali, nisu se baš složili koje je Šumenković godište:

“’56.”, kaže Zečević, ali Gavrović insistira da je mlađi, i to dve godine, jer je sa njim išao u osnovnu. Zečević ipak insistira da je Šumi išao sa njim, a ne sa Gavrovićem u školu.

“Pa koliko si puta ponavaljao?”, pitao je Gavrović Zečevića, koji ostaje pri stavu da je Šumenković ’56. godište. Gavrović dodaje da je on ’56., a Šumi je mlađi dve godine. Čak se seća da su on i Kengur išli u isto odeljenje, a da im je njegova majka predavala likovno.

“Moguće je”, kaže Zečević, da je Šumi ipak ‘56., a on i Bane su isto godište.

Gavrović se prisetio njemu interesantnih momenata:

“Znaš li šta je vilo interesantno? Imali smo na Tašu kasne termine, od 9 do pola 11, i onda zna da bude po -25, a mi se kupamo hladnom vodom jer tople nema i tako idemo napolje, sa zaleđenom kosom. Ali, odemo u kafanu na Tašu, na prebranac i pivo. Igramo pre toga na dva gola, pa koji tim izgubi oni plaćaju”.

Image may contain: 1 person
Foto: Dušan Zečević

“Imam i ja jednu, meni lepu priču”, priključuje se Zečević. “Dešava se, sezona ’77. na Tašu. Bio sam na aerdoromu, radio i uveče treba ići na derbi. Zaustavlja me neko, a ja pitam: ‘Dokle?’. Kaže on: ‘Do Taša’. Taman mi dođe k’o naručen, jer idem nekih sat pre zbog oblačenja, zagrevanja. Usput, pričamo i pitam ja njega gde će, a on meni kaže: ‘Na utakmicu, na derbi, na hokej, drug sa fadža me navukao, nisam pre gledao, ali sam se oduševio, idem da gledam’. Pitam ja ko igra, i on kaže Zvezda – Partizan. Ne govorim mu ja ko sam, ništa. Stižemo do Lole Ribara, kad on meni pomene mene. Kaže: ‘Idem jednog malog da vidim, broj 18, Duje ga zovu. Kažu on ne igra, on se zabavlja, niko mu ništa ne može!’ Stižemo mi, kažem ja da me sačeka, samo da parkiram. Sačeka on i kažem mu da ne treba karte da kupuje, sa mnom će, a sećam se, bio je Bole na kartama. Pitam ga je l’ hoće na tiribine, ili u vip ložu uz led, a on bi kaže kod leda, ako može. Druga kontola prolazi i provodim i njega dole. Silazimo do leda, on u rebusu! Kažem ja njemu da sam ja taj broj 18, a on u neverici!”

Gavrović se prisetio i svojih početaka.

“Ja sam stanovao u Majke Jevrosime, pa smo tu u parkiću igrali po ceo dan hokej na suvom. Nakon što smo i zvanično postali hokejaši, zno sam da prođem kroz taj parkić i vidim klince koji jure pak po betonu i viču ko je ko – ‘Ja sam Gavra! Ja sam Duje'”, a Zečević je svestan da su im oni tada ipak bili veliki uzori, što potvrđuje i Gavrović, jer su bili iznad svega dobri ljudi, velikodušni i izlazili su svima u susret.

Gavrović je počeo u OHK-u, pa je tek kasnije prešao u Zvezdu. U Zagrebu je, setio se, polomio vilicu, ‘81., pa je ‘82. išao u vojsku i ‘83. igrao i tada i završio svoju karijeru. Ali, sve je to, kaže, sport. “A onda je bio sudija”, dodao je Zečević.

“Međunarodni, da. Sudio sam 5-6 prvenstava. Radio sam u Ljubjani, pred raspad Jugoslavije, poslednje suđenje. To je bio kraj…sutra su oni proglasili nezavisnost”, kaže Gavrović.

Bilo je perioda kada u hokej posećivali i viđeniji sportisti iz drugih sportova. 1962/63., kad je Šekularac dobio zabranu, zbog koje nije mogao da igra jer je udario sudiju, a bio je u blizini Taša i voleo je sve, pripremao se za utakmice tako što je dolazio i na led. Deset hiljada ljudi je bilo na tribinama, tada, kada je on igrao. Pun stadion ga je gledao. I sa njim sam se družio. Donosio sam mu sve, vio sam njegov potrčko. Ali sa druge strane, prvu loptu iz Čilea, dresove, maice iz Amerike, to je on donosio meni. Kada je čuo da sam na kraju odabrao hokej, hteo da me bije. Ali eto, i danas igram fudbal. Ko zna što je sve tako trebalo da bude. On je, to znam, našu sliku čuvao dugo, ali se ta slika izgubila, a bila je sa hokeja, na centralnom mestu u sobi kod njega.

“Ja tebe kad vidim, setim se mladosti”, kaže on meni kad god se vidimo. Ma i drugi su igrali sa nama, a mi smo sa njima trenirali na stadionu… Aćimović je igrao sa nama. ’74. kad sam izašao iz vojske. On posle treninga kaže meni, da sam igračina, legenda i kako je trebalo je da budem fudbaler. Ja nisam znao da stanem, da se umorim. I sada, videćete po hali, ni mlađi me ne stižu. Mitrović mi kaže: “Znaš koliko puta ustanem ujutru i pomislim da l’ ću da igram kao ti”, raspričali smo se sa Zečevićem.

Image may contain: 3 people, people smiling, people playing sports
Foto: CZBG

Ali, i seniorski dani morali su da se privedu kraju.

“Utakmica protiv Celja, sećam se, bila je poslednja. Provokatori su bili tu, u Pioniru. E, tad nisu mogli da nas dobiju. Kako su nas samo oni provocirali da bi pobedili! Šumi, Gavra i ja smo bili postava. Bio sam mnogo brz i znao sam da udarim pravilno i jako, da me ne izbace, ali ovi moji su ih, pa i Bubnić, onesvestili kada bi ih udarili! Ali, oni su imali Felca. Bio je najbolji, radio je nestvarne stvari! Nama sa klupe kažu – ne udaraj, ali ako udariš udari, da ne ustanu!”, kaže Zečević.

“Desetak minuta do kraja, mi dva razlike vodimo. Udari jedan mene jako. ali igra se dalje. Ja ga namerno gurnem pored njihovog gola, a on za glavu viši. Nisu me izbacili, a 2000 ljudi navija za mene sa tribina. Jedva su nas razdvojili i obojica smo dobili po deset minuta”.

“Uglavnom, trenirao sam ja, ali sam već bio sit hokeja, zbog posla. Kraj sezone, počinje druga, igram ja. 1981., posle Kupa nisam se pojavio više u Pioniru, čak su tamo ostale i stvari. Ali imali smo već dva stranca, moj izlazak nije oslabio Zvezdu. Zamenio me je Čaba Ladocki iz Subotice. Uzeo je čak i moj broj. Davali su mi prostora iz kluba, stvarno, samo da ostanem i da ne putujem, samo da igram u Beogradu. Rekao sam, ja ne činim Zvezdi dobro, jer kad uigrate postavu, a ja upadnem, menja se sve. Ja sam stalno bio na putu i nisam mogao da pratim tempo. Znao sam da posle utakmica odmah radim, pa uhvatim vožnju za Sarajevo i nazad, po 350 km u cugu. Dešavalo se da zakasnim po pet mimuta, a primali smo stipendije, pa mi tamo stave minus…”

“Ali, video sam koliko sam u zaostatku i znao sam da moram da priuštim svojima sve. Jednostavno, jedno veliko breme je postalo sve to zajedno, a gledao sam da, ako radim trening, koji zahteva 100 %, ja moram da odradim 110. Nije tada bilo zabušavanja, tako je i sada”.

I tako, privedosmo kraju razgovor sa ova dva istinska velikana ovog sporta koji sa radošću čitaju ove naše intervjue i prisećaju se svojih drugova sa kojima su na ledu provodili mladalačke dane. A mi se nadamo da ćete i vi, kao i bivši igrači, uskoro imati prilike da pročitate još neke nove intervjue i prisetite se nekih lepših, hokejaških, dana.

 

Šumenković: “Svi su tražili kartu više za hokej”

Autor: CZBG

Još jedan iz plejade Zvezdinih hokejaških legendi govorio je za naš portal o tim davnim vremenima. Ovaj put nismo postavljali klasična pitanja, ali je naš sagovornik, Aleksandar Šumi Šumenković, skoro pa u jednom dahu napisao za naš portal sve čega se setio iz tog perioda. Zaista, moramo da naglasimo da smo veoma zahvalni svim bivšim igračima koji su nam izašli u susret  da kroz intervjue i fotografije uspemo da obuhvatimo predratni period hokejaškog kluba Crvena zvezda. Velika je to stvar za sve one koji vole Zvezdu i hokej, ali i za sam klub. A sada, uživajte u ovom intervjuu.

Image may contain: 1 person, smiling

 

MOJ DOLAZAK U HKCZ

Počeo sam da klizam 1960. godine kada mi je otac iz inostranstva doneo klizaljke. U to vreme sam bio jedan od najmlađh klizača na Tašu (slika gore). Za moj dolazak u Zvezdu bio je zaslužan Nikola Vidić, tadašnji prvotimac. Kada sam imao oko 12 godina, zapazio me je na takozvanom “švalerskom” klizanju na Tašmajdanu i pitao da li bih želeo da treniram hokej u Zvezdi.

U to vreme, skoro da i nisu postojale mlađe selekcije. Jedan od mojih prvih trenera je bio Vojin Koljenšić -“Šilja”, koji me je pratio kroz razne selekcije u klubu tokom moje karijere.

U juniorskoj selekciji sam igrao u prvoj navali sa Sašom Jovanovićem i Branislavom Piščevićem. (slika 2 – u belim dresovima).  U to vreme,  juniorski timovi su retko dobijali termine za treniranje. Uglavnom je to bilo veoma kasno uveče (posle 23 časa) ili rano ujutro. Veći deo juniorskog tima činili su dečaci sa Banovog brda, verovatno iz razloga jer je škola “Filip Kljajić” imala malo klizalište koje smo i mi, zahvaljujući Šiljinim vezama, povremeno koristili. Sa 15 godina nas trojica smo po portebi povremeno trenirali  sa prvim timom. To je za nas bila velika čast iako smo većinu vremena na treninzima provodili na klupi,  smrzavajući se gledajući uigravanje prvotimaca.

MOJA PRVA UTAKMICA ZA PRVI TIM

Bila su tada teška vremena za hokejaški klub. Sredstva za ekzistenciju su dolazila skoro isključivo od strane sportskog društva i pazilo se na svaki utrošeni dinar. Oprema koju smo imali je bila stara i pocepana, jer je niko u tadašnjoj Jugoslaviji nije proizvodio. Putovalo se uglavnom vozom i to na dan same utakmice.

Sezona na Tašmajdanu je trajala svega 3-4 meseca, pa je razumljivo da smo bili u velikom zaostatku za timovima iz Slovenije. Prvih nekoliko kola takmičenja smo zbog nedostatka leda u Beogradu, igrali uvek u gostima. Tako je bilo i 1972. godine kada je, po rasporedu, u prvom kolu trebalo da ugostimo ekipu Jesenica. Kako to nije bilo moguće, a u cilju smanjivanja troškova oba kluba, uprave dva tima su se dogovorile da u dva dana odigramo obe utakmice u Jesenicama. Jedva smo skupili minimalni broj igrača da bi se utakmice odigrale i krenuli na put. Mene su poveli čisto da popunim taj broj, međutim već na prvoj utakmici, na samom početku, našem igraču Protiću je pukla klizaljka tako da nije mogao da nastavi utakmicu. Tadašnji trener, Zoran Štajner me je ubacio u utakmicu sa zadatkom da čuvam jedenog od tada najboljih bekova, Jana. Sećam se da smo te utakmice izgubili sa ogromnom razlikom (26:1 i 29:4). Za neverovati je da je jedan od najlepših golova na tim utakmicama postigla naša prva navala u sastavu Šišić, Šeremet i Janković.

“1970-tih jedan od naših najvećih rivala za ulazak u prvu ligu je bila ekipa Cinkarne iz Celja. U svojim redovima je imala legendu jugoslovenskog hokeja Albina Felca. Felc je bio nerešiva enigma za mnoge, pa tako i za nas. Jedan od tadašnjih novopečenih prvotimaca (još uvek junior) dobio je zadatak da igra takozvani flaster na Felca uz napomenu trenera (Koljenšić) da se nikako ne odvaja od njega i da ga u stopu prati. Jadnik je toliko bio fokusiran na ulogu koju je dobio od trenera, da se prilikom jedne izmene našao u na klupi za igrače koja je pripadala celjanima. Naime, po završetku svoje smene, Fellc je krenuo na svoju klupu, a naš igrač, ne razmišljajući, završio je na istoj. Možete zamisliti iznenađenje za njih, a i smeh koji je izazvao kod svih koji su to primetili.”

 

Image may contain: 3 people

Pored pomenute trojice bila mi je čast da se nađem u istom timu sa proslavljenim igračima iz tog vremena (Georgijević, Vasin, Popović, Mišon, Ilić, Ivanković i drugi). Već sa 17 godina sam bio član druge navale prvog tima. Igrao sam na poziciji centra, a na krilima su bili Slobodan Gavrović i Dušan Zečević (slika 4 – u crvenim dresovima). Ispadali smo i vračali se u Prvu ligu tih godina, sa nadom da će doći bolja vremena za beogradski hokej. Ono čemu smo se najviše radovali u ono vreme su bile turneje koje je klub uspevao da organizuje po Austriji, Francuskoj, Holandiji  i Belgiji, po završetku sezone (slika 3 – u autobusu: Šišić, Ilić, Mišon, a u pozadini Šutić, Dunđerović, Nikolić i ja). Kao pojacanje smo redovno vodili i 3-4 igrača iz Olimpije. Bile su to prilike da tamo dođemo do neophodne opreme za narednu sezonu.

HALA PIONIR

Naša nadanja da će beogradski hokej krenuti na bolje su počela da se ispunjavaju 1978. godine. Te godine Beograd je dobio organizaciju Svetskog prvenstva “B” grupe, a mi Ledenu dvoranu Pionir. Napokon smo i mi imali led oko 8 meseci godišnje i počeli mnogo ozbiljnije da treniramo. U narednih dve-tri godine dosta starijih igrača je prestalo da igra, tako da smo bili dosta “kratki” na nekim pozicijama. Upravo iz tog razloga tadašnji trener Koljenšić me je, u dogovoru, prebacio na poziciju beka, gde sam igrao do kraja svoje karijere. Uprava kluba na čelu sa tadašnjim presednikom kluba, Momčilom Kovačevićem, tražila je rešenja da se klub pojača. Jedno od prvih pojačanja je bio član Spartaka iz Subotice, Čaba Ladocki koji je tada studirao u Beogradu.

“Pripremni period u Pioniru i utakmica protiv Mađara, Ujpešt Dože. Mađari iskusan i tvrd tim, utakmica puna čarki i grubih startova. Naravno, počinju čarke i psovanja. Jedan naš igrač se na klupi obraća Čabi Ladockom, koji je došao iz Subotice u Zvezdu, i traži od njega da mu kaže nešto ružno na mađarskom jeziku kako bi on to rekao Mađarima. Čaba ga nauči i on pre ulaska u naš boks zastane ispred protivničke klupe i ljutito im to kaže. Na klupi Mađara opšti smeh i neverica. Igrač dođe do Čabe i pita ga zašto se smeju kada to ne bi trebalo da bude smešno. Čaba mu uz osmeh reče kako ga je zeznuo i da je on Mađarima rekao na njihovom jeziku: “Svima vama poljubim sise”. Kako je Čaba ostao živ, to samo on zna.”

Image may contain: 8 people, people smiling, text

 

U to vreme ja sam se pridružio Dušanu Iliću koji je bio Sekretar kluba i koji me je uvodio u taj posao, jer je on želeo da se posveti trenerskom pozivu u budućnosti.

ĐULNEAR SALIJI

Prvo pojačanje sa strane je bio Đulnear Saliji koji je u Zvezdu došao zahvaljući  svom stricu iz Beograda i Dušanu Iliću. Bila je velika borba u to vreme, između Zvezde i Partizana, za koga će Saliji zaigrati. Dušan Ilić i ja smo išli u Zrenjanin (gde je Saliji služio vojni rok), a kasnije i u Nitru (Slovačka) da razgovaramo sa njim i njegovom majkom o prelasku u Zvezdu. Naša sreća je bila da je Salijeva majka dala blagoslov i tako je naš klub dobio svoju prvu zvezdu tog vremena. Sali je ubrzo zavoleo Beograd i potpuno se uklopio u naš mentalitet. On je svoju mladost proveo u Nitri, igrajući za sve njihove selekcije. Dolaskom u KHK Crvena zvezda ne samo da je tada bio naš najbolji igrač, već je uživao ogromnu popularnost koja mu je i te kako godila. Uvek je bio spreman za šalu i razne smicalice. Bili smo jako dobri drugovi i van hokejaške sezone. Po završetku, svake godine vraćao se na nekoliko meseci nazad u Nitru. Zahvaljujući tom prijateljstvu nastala je interesantna situacija o kojoj se verovatno još uvek ponekad priča. Naime, njegovim drugarima i saigračima iz Nitre, verovatno nije baš bilo sasvim jasno zašto je Sali odlućio da igra u mnogo lošijoj ligi. Moram da napomenem da Sali potiče iz veoma imućne porodice tako da mu novac uopšte nije bio bitan. Slava koju je imao dolaskom u Beograd je bila to što mu je bilo važno i o čemu je maštao.

“Elem, jedne godine vraćajući se iz Austrije, moj kum Boki i ja rešili smo da svratimo do Nitre i posetimo Salija. Dogovorili smo se da se nađemo u baru hotela. Kada smo stigli, Sali i njegova žena Marta su nas već čekali u društvu još dva njegova drugara sa ženama. Kako smo saznali, bili su to poznati prvotimci Nitre. Sali nas je predstavio kao svoje drugare, a inače i sekretara kluba (mene) i člana predsedništva (Bokija). Povela se priča o hokeju u Beogradu i Salijevom angažovanju za sledeću sezonu. Naravno, sve je to bila farsa koju njegovi drugari nisu mogli pretpostaviti. Upitan od nas da li će i sledeću sezonu igrati za nas, Sali je rekao da još razmišlja i da sve zavisi od uslova. Upitan za koliko para bi igrao, odgovorio je uz osmeh da ni sam nije siguran. U tom trenutku Boki je iz svog džepa izvadio lični ček Beobanke i dao ga Saliju, rekavši da on sam upiše iznos kada bude razmislio. Trebalo je videti lica njegovih prijatelja, a žena jednog od njih je počela da gura svog muža rekavši kako bi i on trebao da pređe u Zvezdu da igra. Kako je ovo Saliju imponovalo, možete samo zamisliti”.

SEZONA 84/85

Renesansa beogradskog hokeja je vezana za čuvenu 1984/85 sezonu. Na jednoj od sednica Predsedništva hokejaškog Saveza Jugoslavije u cilju prosperiteta hokeja, donesena je odluka da svaki tim može da angažuje maksimum tri igrača iz inostranstva.

Za veličanstvenu sezonu najviše zasluga pripada tadašnjem predsedniku kluba Moši Atanasijeviću. Nakon nekoliko sastanaka sa tadašnjim sekretarom, Milanom Tomićem, dato je zeleno svetlo od strane Sportskog društva da se krene sa pregovorima o dolasku stranaca. U to vreme je došla i ponuda od Nika Pašića koji je napisao pismo svim klubovima u kome je izrazio želju da igra hokej u Jugoslaviji. Nakon određenih provera, stupili smo u kontakt sa Pašićem i počeli pregovore. Istovremeno, putem raznih kontakta tražili smo još dva igrača. Uz pomoć bivšeg igrača Partizana, Age Anđelića, koji je bio trener u Holandiji, a i jedan od skauta za NHL, u naš klub su iz Amerike došli Majk Krouli i Ričard Vilijams. Sećam se da smo sa nevericom gledali njihov prvi izlazak na led u Pioniru koji nije bio ništa poseban. Međutim, ono što ih je krasilo (borbenost i upornost) su uspeli da prenesu i na ostatak tima. To je bio i ključ uspeha tima.

Njihovim dolaskom je pola posla je bilo završeno. Ostalo je da dovedemo još nekoliko igrača sa domaćeg tržišta. Par igrača je prešlo kod nas iz Partizana, a šlag na torti je bio dolazak Kovača i Sekelja iz Olimpije. Sekelj je u duši bio zvezdaš i želeo je da zaigra makar jednu sezonu za nas. Zbog nekih zaostalih novčanih dugova prema njemu, od strane Olimpije a delom i iz inata, pristao je da igra za nas tu sezonu. Ne samo to, već je sa sobom doveo i tada najboljeg beka u Jugoslaviji, Jožu Kovača.

Tako je trener kluba Dušan Ilić  dobio tim o kome je samo mogao da mašta i počelo se sa ozbiljnim pripremama za sezonu. Bio je to ogroman izazov za ceo klub. Trebalo je obezbediti stanove za igrače sa strane. Predsedništvo kluba je brojalo 19 članova koji su svoje zadatke obavljali pod budnim okom Moše Atanasijevića. U skoro svim novinama se najavljivala velika sezona našeg kluba. Preko noći je hokej postao jedan od najpopularnijih sportova u Beogradu. Ljudi su dolazili u prostorije kluba, u Ljutice Bogdana, i uzimali pretplatne karte za celu sezonu. Koliko se sećam bilo je negde oko 300-400 sezonskih propusnica što je za ono vreme bilo neverovatno.

KARTA VIŠE

Samo na velikim fudbalskim utakmicama, koje je FK Crvena zvezda igrala u Beogradu mogli ste ispred stadiona čuti ljude koji uzvikuju “karta više”.  Nikada ne bih pomislio da će se isto čuti i ispred hale Piomir.

Pionir je bio rasprodat svaku utakmicu već nakon prvog dana kada su karte puštane u prodaju. Svi su želeli da vide “tu Zvezdu”. Mnogi fudbaleri Crvene zvezde iz tog vremena (Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin, Mrkela i drugi) su dolazili na naše utakmice. Svi su tražili kartu više. U našoj kancelariji je pred utakmice bilo ljudi kao na “vašaru”. Sve je bilo kao u bajci. Nije bilo preterano teško čak ni obezbediti dodatna sredstva da bi klub mogao da funkcioniše. Sekretar SD-a, Mile Tomić, je činio sve što je bilo u njegovoj moći da nam pomogne. Razne organizacije su nas same kontaktirale u želji da ih reklamiramo, tako da ubrzo nije više bilo mesta na ogradi klizališta da se ispiše njihova reklama.

Igrači su tada bili kao jedna velika porodica. Pre svakog puta se odlazilo na zajedničku večeru u restoran Palilula ili Zlatar. Posle utakmica odigranih u Beogradu se išlo u diskoteku Nana. Popularnost je rasla iz dana u dan. Igrači su redovno bili gosti na radiju i televiziji.

SEZONA (nastavak)

U prvom delu takmičenja odigrali smo 14 utakmica i dobili 13, a jednu odigrali nerešeno. Ta nerešena utakmica je bio potpuni debakl jer nismo uspeli da, u Jesenicama, pobedimo tim Kranjske Gore koji je bio najgori tim u ligi. Utakmica je zavrsšena sa rezultatom 4:4. Sve ostale timove smo pobedili i u gostima, i u Beogadu. Nije samo Pionir bio rasprodat kada je Zvezda igrala. Ogromnu podršku, punih tribina, smo imali i u Ljubljani, i Jesenicama.

 

Image may contain: 3 people, people standing

Nažalost, nismo uspeli da osvojimo titulu zbog neiskustva, a i velikog peha. Naš prvi golman tima, IvanTomić, se razboleo i nije mogao da igra u finalu protiv Jesenica. Bio je to nenadoknadiv gubitak za naš tim i Jesenice su osvojile titulu.

Za mene lično, to je bila nezaboravna sezona zbog svega što se desavalo, a pogotovo što mi se u sred sezone, u decembru, rodio sin Bojan. Zbog svih tih obaveza to je ujednio bila i moja poslednja igračka sezona.

POSLE ZVEZDE

Od 1986. godine sam prešao da se bavim sudijskim pozivom. Nakon dve godine sam postao i internacionalni sudija. Sudio sam na evropskim prvenstvima B grupe. U sezonii 1990/91 i 1991/92 sam sudio skoro sve play-off utakmice između klubova Jesenice, Olimpija i Medveščak.

Već 25 godina živim i radim u Kanadi, i uvek se rado sećam hokejaških dana. U kontaktu sam većinom igrača, Koljenšić, Vasin, Popović, Mišon, Ivanković, Zečević, Bubnjić, Tomić, Vatovec i drugi.

 

Đulnear Saliji: Zvezdu ću uvek pamtiti

Autor: CZBG

Uredništvo našeg portala spremilo vam je još jedno lepo rashlađenje u ovo vrelo leto. Verujemo da ste do sada bili zadovoljni intervjuima sa bivšim hokejašima Crvene zvezde, koje ste mogli da pročitate na našem portalu, pa se nadamo da vas i ovaj put nećemo izneveriti. Ovaj put vam donosimo intervju sa Đulnear Salijiem, igračem za koga mnogi tvrde da je preporodio hokej u Zvezdi i Srbiji u ono vreme kada su Slovenci dominirali. Saliji je govorio za naš portal o svojoj prvoj seniorskoj utakmici, o tome kako je došao u Crvenu zvezdu, čuvenoj sezoni 1984/85, ali i o svojim danima posle Zvezde. Bio je zajedno sa Dušanom Ilićem izabran da nosi Olimpijsku baklju kroz Beograd davne 1984. godine pred Olimpijske igre u Sarajevu. Nadamo se da ćete uživajti u ovom intervjuu.

Možete li nam, za početak, reći nešto više o Vašem detinjstvu? Kada i gde ste prvi put počeli da trenirate hokej i ko je najviše uticao na Vas i to da se bavite upravo ovim sportom?

“Počeo sam da treniram hokej sa deset godina, tada smo imali međuškolske turnire u Slovačkoj, na kojima sam upoznao trenera koji je trenirao hokej na ledu. Video me je kako igram i pitao da li bih hteo da se bavim hokejom. Onda sam počeo da igram za Nitru u svim kategorijama – juniorima, kadetima, a na kraju sam stigao i do prvog tima.”

Đulnear Saliji je rođen 6.9.1957. u Zrenjaninu, a odrastao u Čehoslovačkoj. Igrao je napadača, za Nitru (1976-1979), Crvenu zvezdu (1979-1987), Vojvodinu (1987-1990) i Tuln (1990-1993). Dres SFRJ je nosio na šest svetskih prvenstava. Od 1993. je bio trener u Slovačkoj, u čijoj elitnoj ligi je vodio Nitru. Sa juniorima tog kluba je dva puta bio prvak države. 

Kako su tekli Vaši pionirski i juniorski dani? Koliko je bilo potrebno truda i rada da bi se u to vreme probili do seniorskog tima?

“U tadašnjoj Čehoslovačkoj je zaista  trebalo mnogo truda i rada da biste postigli nešto u hokeju,  jer je bilo mnogo dečaka koji su igrali. Ipak, ja sam već kao šesnaestogodišnjak počeo da igram za prvi tim Nitre. Videli su moj talenat, četiri godine sam igrao za prvi tim Nitre, iako je bila velika konkurencija, praktično je svaki drugi dečak igrao hokej.”

U to doba mladosti, ko su Vam bili hokejaški uzori?

“Tada u Čehoslovačkoj je bilo mnogo dobrih igrača, poput Golonka recimo, koji je bio pravi svetski igrač. Ali, mi tada nismo imali mogućnosti da pratimo sve lige i igrače, nije bilo interneta da pratimo sve. Imali smo samo Čehoslovačke igrače, ali to su bili zaista vrhunski hokejaši.”

Krećete sa seniorskim nastupima. Koja je bila Vaša prva seniorska utakmica i kako ste se tada osećali?

“Moja prva seniorska utakmica je bila negde 1975. godine, počeo sam je na klupi i pola utakmice smo gubili. Onda mi je trener rekao da treba da se spremim za igru. Nisam bio nervozan i u drugoj izmeni sam uspeo da dam gol, pa onda još jedan u narednoj i pobedili smo 2:1.  Od tada sam bio standardan prvotimac i bio sam jako srećan zbog toga.”

Recite nam nešto o Vašim seniorskim danima, pre dolaska u Crvenu zvezdu.

“Pre Crvene zvezde sam igrao u Čehoslovačkoj, u klubu Nitra. I do odlaska u vojsku sam bio jedan od najboljih strelaca lige, do tada sam imao više od 18 golova. Onda je došla vojska i otišao sam u Jugoslaviju, u Zrenjanin, gde sam i rođen.”

Kada i kao ste došli u Crenu zvezdu? Da li je neko uticao na to?

“Došla je 1978. godina kada sam otišao u vojsku, u Jugoslaviju i tada su me prvi put  kontaktirali ljudi iz hokejaškog kluba Partizan. U međuvremenu, moj stric, koji je zvezdaš i koji je radio na Bulevaru, nekim zvezdašima je govorio o meni i o tome kako igram hokej, da bi oni došli po mene u Smederevsku Palanku i nakon vojske, odnosno 1979. godine sam prešao u Zvezdu.”

U intervjuima koje smo pravili sa bivšim Zvezdinim hokejašima, oni  mlađi najviše ističu da je Vaša igra bila skoz jedna druga dimenzijaza sve igrače Zvezde, jer ste ipak došli iz zemnlje u kojoj je hokej bio mnogo iznad hokeja u bivšoj Jugoslaviji. U stvari, čitajući između redova, Vi ste im bili hokejaški otac. Kako ste, po dolasku u Crvenu zvezdu, videli svoju ulogu u ekipi i klubu?

“Kada sam došao u Zvezdu, nisam mnogo znao o Jugoslaviji i njenom hokeju, ali tada sam bio na početku, i bilo je dovoljno da igram hokej i budem srećan. Tada je recimo u klubu bio Miodrag Šišić, koji je tada bio na kraju karijere. Odigrali smo zajedno dve sezone. Moja uloga je bila da budem vođa tima. Nadali su se da budem taj igrač više, a ja sam bio jako mlad. Nije to bilo ni loše, ni odlično. Morao sam da saznam kakva je to liga. Bilo je teško meni kao mladom igaču da preuzmem tu vodeću ulogu, kada su stariji igrači bili tu. Taba Popović, recimo, on je bio iskusniji od mene, ali želeo sam da napredujem i da budem neko u koga mogu da se uzdaju. Mogu reći da su me prihvatili vrlo dobro. Trener Šilja mi je dao dosta prostora da igram  i u navali, i u odbrani. Prve godine su bile teške u Zvezdi. Prvu utakmicu sa Jesenicama smo izgubili i to je bilo jako teško. Olimpija je takođe bila vrhunski tim, onda su se Partizan, Zvezda i drugi borili za treće i četvrto mesto.”

Crvena zvezda polako počinje da podiže ambicije i želje da ostvari što bolje rezultate, što kulminira onim drugim mestom  (poraz od Jesenica u finalu) u sezoni 1984/85. Ko je, po Vašem mišljenju, bio najzaslužniji za uspon  Zvezde? Pionir je na skoro svakoj utakmici bio dupke pun, a i dvorane u Jesenicama i Ljubljani su bile male da prime sve one koji su hteli da vide tu moćnu Zvezdu. Kako ste onda doživljavali sve to, a kako iz ove perspektive gledate na tu sezonu?

“Dušan Ilić je bio najzaslužniji. On je sastavio tim i uzeo Kanađanina i dva Amerikanca (Pašića, Vilijamsa i Kroulija) i dva Slovenca (Kovača i Sekelja). Imali smo domaćeg golmana. Neki igrači su prešli iz Partizana kod nas, Ilić recimo, tako da smo napravili dosta dobru ekipu. U toj godini smo već počeli da dobijamo i Jesenice i Olimpiju. Igrali smo finale sa Jesenicama, ali nam se tada povredio prvi golman. U to vreme nismo sve psihički savladali kao ekipa, bili su jači, imali su deset  reprezentativaca.”

“Bili smo jako složna ekipa i to je bio ključ, pobeđivali smo tada i Jesenice i Olimpiju, i to je bila vrlo interesentna sezona za sve nas. Uvek je bila prepuna hala i slobodno mogu reći da smo u Zvezdi, ali i u Jugoslaviji podigli hokej na neki viši nivo. I sada se vrlo rado sećam tog perioda.”

“Sali je bio otkrovenje, ne samo za nas koji smo učili od njega i igrali sa njim, već za celokupan srpski, pa i jugoslovenski hokej. Đula (tako smo ga i zvali) je pokazao kako izgleda moderan i školovan hokejaš, kompletan igrač, pravi predstavnik modernog svetskog hokeja. Do dolaska Salija, beogradski hokej se svodio na individualne akcije pojedinaca, sa, za to vreme, solidnom tehnikom klizanja i štapa, i veliku borbenost koja je krasila nas srpske hokejaše. O kolektivnoj igri, koju su već poodavno sprovodili Slovenci, gotovo da nije bilo ni govora. Vanja Čečen, Ilić Nenad i ja smo imali možda i najviše sreće što smo kao generacija „naleteli“ na njega, prvo kao trenera, a u kasnijim godinama i kao suigrača, baš u pravo vreme kad smo igrački stasavali. Konačno smo ispred nas i sa nama imali „pravog igrača“ iz čehoslovačke škole. Slobodno mogu da kažem da je Sali bio začetnik modernog hokeja u Beogradu i Srbiji!” – rekao je za naš portal Igor Gile Kosović.

Šta su, po Vašem mišljenju, bili osnovni uzroci Zvezdinog poraza u toj finalnoj seriji?

“Prvenstveno to što smo izgoreli u prevelikoj želji, ali i činjenica da nam se prvi golman povredio.”

Koja utakmica iz te sezone je Vama najdraža?

“Mnogo sam utakmica odigrao u Zvezdi, teško mi je da izdvojim neku, ali bila je jedna kada smo Jesenice dobili 5:3 kod kuće, mislim da sam tada  dao tri gola i asistirao za dva, tako da mi je ona jako draga.”

Možete li nam ispričati neke anegdote iz te sezone? Sigurno je bilo nešto što Vam se urezalo u sećanje i što nikada nećete zaboraviti.

“Mnogo ih je bilo, uvek smo bili složna ekipa, šale su uvek bile prisutne. Ne bih mogao jednu da istaknem, najviše smo se smejali sa sudijom Miletom Đokićem. Sa njim smo se uvek šalili. Šišić, Daba, Popović, svi smo bili raspoloženi za šalu. Bili su svi odlični saigrači, nikada se nisam osećao kao stranac. Imao sam osećaj kao da sam njihov od rođenja. Pa bio sam kapiten Zvezde, to mnogo znači i nikada ne mogu zaboraviti Zvezdu. To su bile mnogo lepe godine za mene.”

Kada odlazite iz Crvene zvezde i kako je tekao nastavak Vaše igračke karijere?

“Otisao sam u Vojvodinu, u Novi Sad 1986/87 godine. Posle toga je već počinjao rat, pa sam otišao nazad u Slovačku. Posle sam igrao u Austriji i na kraju sam se vratio da treniram pionire u Nitri.”

Znamo da ste sa našim najljućim rivalom stigli do finala Slovenačke lige, što nije bio mali uspeh u tom trenutku. Zašto su Vas oterali iz komšijskog tabora?

“Izgubili smo finalnu utakmicu i  više nisu želeli da nastavim taj posao. Otišao sam posle te poslednje utakmice. Kada sam trenirao Partizan imali smo vrlo malo vremena da pripremimu ekipu za takvo takmičenje, bez ijedne pripremne utakmice smo ušli u tu ligu, a na kraju smo došli do finala. Dosta nesrećno smo izgubili te dve utakmice sa Mariborom i više nisu želeli da nastavimo saradnju.”

Vaši sinovi su takođe hokejaši. Što bi se reklo u narodu, iver ne pada daleko od klade. Kakva je njihova karijera i koliko se, kao otac, zadovoljni onim što oni rade?

“Da, obojica su bili reprezntativci Slovačke u juniorskim kategorija. Samir je igrao i u hokejaškom klubu Beograd. Zadovoljan jesam, ali možda im fali malo sreće da bi mogli još više da napreduju, da ih neko zapazi i više forsira. Samir je prošle godine igrao u Beogradu, ali vidim da se taj klub raspao, više ne postoji.”

Image result for djulnear saliji
Foto: topolcany.sme.sk

Šta Đulnear radi danas i da li postoji  šansa da Vas ponovo vidimo u srpskom hokeju, ali na crveno-beloj strani?

“Treniram omladince i juniore u najvišoj Slovačkoj juniorskojl igi, u Nitri.  Postao sam prvak Slovačke sa juniorima, bio sam i selektor reprezentacije do 17 godina, trenirao sam prvu i drugu najvišu ligu u Slovačkoj, sa Nitrom. Zašto da ne, ako me budu tražili, postoji mogućnost. Svakako bih razmotrio uslove, ne vidim problem da dođem.”

Da li ste u kontaktu sa bivšim saigračima, posebno mislimo na one iz čuvene 1984/85 sezone?

“Sada ne. Dok sam bio u Partizanu, video sam se sa Kovačem, Popovićem i Jankovićem, recimo, ali sada više ne.”

Šta je, po Vašem mišljenju, potrebno Crvenoj zvezdi i srpskom hokeju uopšte da se uzdigne na jedan viši nivo?

“Mislim da se u omladinskom pogonu dosta dobro radi, ali u seniorskom ne. Kada sam bio u Partizanu 2009. juniorska liga  nije postojala, ali dobro je da se napreduje. Moraju da imaju kontakt sa igrom i da imaju kvalitetnu ligu, jer ti igrači su dosta spretni, dosta talentovani, mora da se radi sa njima.”

Omladinski pogon Crvene zvezde beleži odlične rezultate u svojim kategorijama. Imate li neki poruku za te dečake, šta biste najviše savetovali njima, ali i njihovim roditeljima i trenerima?

“Teško je odavde reći šta im treba, ali svakako mnogo truda i srpljenja, naročito roditeljima. To važi uvek i svuda, mnogo truda.”

Za kraj, u našem razgovoru ste me zamolili da dodate neke stvari koje ste smatrali važnim…

“Da…želim zaista da istaknem da sam izuzetno zahvalan Dušanu Iliću Iliketu, Šilji Koljenšiću kao i Duletu Marinkoviću koji je meni i mojoj porodici puno pomogao kada smo došli u Beograd. Dao nam je stan i svi u klubu su bili veoma ljubazni prema nama. Dosta vremena sam provodio sa Mišonom, Šiletom, Rakonjcem, Ladockim i Jankovićem. Sa Šumenkovićem sam takođe bio veoma dobar. Dolazio je kod mene u Slovačku.

Kada sam došao u Zvezdu, te godine su sa mnom došli i Branko Jug (Jesenice) i Miran Škof (Olimpija). U onoj sezoni kada smo igrali za prvaka zaista najviše moram da se zahvalim Moši Atanasijeviću koji je baš sve uradio da Zvezda izgleda moćno te sezone. Dobar prijatelj mi je bio i Šemsedinović, a posebno sam volio kada je branio za Partizan da mu dam gol. Poslje bi zajedno otišli na pivo i šalili se. Bila su to lijepa vremena.

I da…da dodam i ovo. Jedna od najdražih utakmica mi je bila u Ljubljani, kada smo pobedili Olimpiju. Sudija nam je isključio neke igrače, a ja sam u tom trenutku presekao napad i savladao Prusnika za pobedu.”

Gospodine Saliji, mnogo vam hvala na izdvojenom vremenu za ovaj intervju. Veliki pozdrav u ime našeg portala, svih Zvezdinih navijača i ljubitelja hokeja.

“Hvala i Vama i veliki pozdrav Vašoj ekipi i Zvezdinim navijačima.”

 

Sećanja: KHK Crvena zvezda – HK Jesenice 2:6 (sezona 1985/86)

Autor: CZBG

Ekipa našeg portala donosi vam još jedan video i sećanja na istorijske, hokejaške, utakmice koje su igrane u Pioniru. Ovaj put, uz pomoć legendarnog igrača Jesenica, Drage Mlinareca, pretstavljamo vam poslednju trećinu utakmice Crvena zvezda – Jesenice iz sezone 1985/86. Nažalost, naši oklopnici su  izgubili ovu utakmicu, ali verujemo da ni ta činjenice neće umanjiti sećanje na neka lepa vremena kada je, zaista, sve prštalo na ledu.

Da ne dužimo puno, uživajte..

Hokejaši ubedljivi protiv Vojvodine u prvenstvu Srbije

Autor: CZBG, izvor: hockeyserbia.com

Hokejaši Crvene zvezde savladali suekipu Vojvodine rezultatom 14:1 (2:1, 4:0, 8:0) u meču Prvenstva Srbije igranom u nedelju uveče u ledenoj dvorani “Pionir”.

U prvom međusobnom meču beogradskih i novosadskih crveno-belih posle gotovo pola decenije (poslednji put su se u zvaničnom susretu sastali u februaru 2011. godine), Crvena zvezda potvrdila je ulogu favorita protiv Novosađana i sigurnom i ubedljivom partijom stigli do treće pobede u šampionatu u isto toliko odigranih utakmica. Crveno-beli “oklopnici” na taj način su se izjednačili na čelu tabele sa segedinskom Tisom Volan koja, međutim, ima slabiju gol razliku od beogradske ekipe. S druge strane, Vojvodina je trećim porazom u tri odigrana meča svoje povratničke sezone u nacionalnom prventsvu ostala na dnu tabele bez bodova.

Gostujući hokejaši držali su se samo u prvom periodu u kojem su čak i poveli golom Viktora Čengerija, ali je do kraja prve trećine Zvezda preokrenula rezultat golovima Andreja Cvika i Pavela Popravke. U nastavku je viđen pravi rezultatski brodolom Novosađana, pošto je raspoložen domaći sastav do drugog odmora postigao još četiri pogotka, a težak poraz gostiju u tim momentima pokušavao je da onemogući odlični golman Ivan Belić koji je uprkos šest primljenih golova odbranio 38 udaraca domaćih hokejaša. U poslednjem periodu i rezervni čuvar Vojvodine Stefan Gnip (14 odbrana) dobio je priliku i to baš u momentima kada su se domaći potpuno “razmahali”. Zvezdini hokejaši u poslednjih 20 minuta dodali su još osam golova na semafor i kompletirali ionako ubedljivu pobedu. Dominaciju Beograđana najbolje odslikava odnos broja šuteva na gol od čak 66:6 u korist Crvene zvezde.

Het-trik u domaćem sastavu zabeležio je Dmitrij Markelov (uz dve asistencije), dok su po dva gola postigli reprezentativci Srbije Pavel Popravka (3as) i Robert Sabadoš. Po jednom su se u listu strelaca upisali Dominik Crnogorac (3as), Uglješa Novaković (2as), Uroš Bjelogrlić (1as), Nikola Kerezović (1as), Andrej Cvik, Petar Novaković i Ljubomir Đorđević. Jedini golza goste, kao što je već pomenuto, postigao je Viktor Čengeri posle asistencije Vojislava Kozarskog.

Crvena zvezda – Vojvodina 14:1 (2:1, 4:0, 8:0). Dvorana Pionir. Gledalaca: 100. Strelci: 0:1 Čengeri (Kozarski), 1:1 Zwick (Crnogorac), 2:1 Popravka (Markelov), 3:1 U.Novaković (Bjelogrlić), 4:1 Markelov (Popravka), 5:1 Crnogorac (U.Novaković), 6:1 Đorđević (Kerezović), 7:1 Popravka (Crnogorac), 8:1 Sabadoš (Anić), 9:1 Bjelogrlić, 10:1 Kerezović (Nikolić), 11:1 Sabadoš, 12:1 Markelov (Popravka), 13:1 P.Novaković (Anić), 14:1 Mrkelov (Popravka).

Crvena zvezda: A.Ranković (5 odbrana), Stepanović – Mikuš, Anić, Cvik, Sabadoš, P.Novaković – U.Novaković, Crnogorac, Popravka, Bjelogrlić, Markelov – Ješić, Pajević, Ignjatović, Vukićević, Tadić – Đorđević, Kerezović, Požar, Gačić. Trener: Nenad Milinković.

 

 

TABELA:

TIM G W WE LE L GF:GA PTS
1. Crvena zvezda 3 3 0 0 0 34:5 9
2. Tisa Volan 3 3 0 0 0 28:9 9
3. Partizan 2 2 0 0 1 28:9 6
4. NS Stars 2 1 0 0 1 12:12 3
5. Vitez 2 0 0 0 2 5:16 0
6. Red Tim 2 0 0 0 2 1:25 0
7. Vojvodina 3 0 0 0 3 4:36 0

PS: ODLIČAN HOKEJ VRATIO SJAJ “VEČITOG DERBIJA”, ZVEZDA SLAVILA POSLE VELIKOG PREOKRETA (foto galerija)

Autor: CZBG; Izvor: hockeyserbia.com

Hokejaši Crvene zvezde savaladali su ekipu Partizana rezultatom 7:4 (0:2, 2:2, 5:0) u “večitom derbiju” igranom večeras u ledenoj dvorani “Pionir” u okviru Prvenstva Srbije.

Sjajna hokejaška predstava prve decembarske večeri u Beogradu ogrejala je srca svim poklonicima hokeja u glavnom gradu. U odličnom “večitom derbiju” pred oko 500 gledalaca koji su tokom celog meča sportski navijali za jednog, odnosno drugog gradskog rivala, bolji su na kraju bili crveno-beli i zasluženo slavili prvi trijumf nad Partizanom posle više od šest i po godina. Zvezda je slavila posle velikog preokreta u poslednjoj trećini u kojoj je u prvih deset minuta furioznom igrom čak četiri puta matirala odbranu Partizana i zaostatak od dva gola posle dva perioda igre preokrenuli u istovetnu prednost koju aktuelni šampion države nije uspeo da nadoknadi u završnici, uprkos veliko pritisku na gol “domaćina”.

Tri gola za crveno-bele postigao je nekadašnji hokejaš Partizana i reprezentativac Srbije Pavel Popravka, dok su se po dva puta u strelce upisali ruski internacionalac Dmitrij Markelov i reprezentativac Robert Sabadoš. Golove za ekipu Partizana postigli su Aleksej Koršikov, Marko Brkušanin, Marko Milovanović i Nenad Raković.

Na golu Crvene zvezde blistao je mladi golman Petar Stepanović koji je upisao čak 39 odbrana i zaustavio sve pokušaje Partizanovih hokejaša da u poslednjem periodu uhvate priključak, odbranivši svih 16 udaraca “gostiju” u poslednjih dvadeset minuta. Na drugoj strani, Milan Luković imao je 15 odbrana. I jedni i drugi koristili su odlično prednost igrača više, a čak sedam od 11 golova postignuto je u “pauer pleju”.

Crvena zvezda je pobedom nad aktuelnim šampionom i ljutim rivalom pokazala da ove sezone ima najviše ambicije da posle deset godina vladavine crno-belih hokejaša ponovo osvoji titulu prvaka, a nema sumnje da ljubitelje hokeja očekuje velika borba do samog kraja šampionata koji je pred nama. “Večiti rivali” sada su poravnati na tabeli sa šest bodova, koliko ima i segedinska Tisa Volan. Ipak, crveno-beli i mađarski predstavnik imaju odigran meč manje u odnosu na crno-bele koji zbog najbolje gol razlike trenutno drže prvu poziciju. Prvenstvo Srbije nastavlja se u subotu utakmicom Tisa Volan – Vitez (Segedin, 18 časova).

Ledena dvorana ”Pionir”. Gledalaca: 500.

Crvena zvezda: Stepanović (39 odbrana), Paunović – Mikuš, Anić, Cvik, Sabadoš, P.Novaković – U.Novaković, Crnogorac, Popravka, Bjelogrlić, Markelov – Ješić, Pajević, Ignjatović, Vukićević, Tadić – Đorđević, Kerezović, Požar, Gačić. Trener: Nenad Milinković.

[nggallery id=198]