Ненад Раковић и Срђан Ристић: Хокејашке авантуре чије време не пролази

Aутор: ЦЗБГ, Радовановић Д.

Када уђете у ледену дворану хале Пионир, дошли сте у дом славних генерација хокејаша, који се од успеха не плаше, који неуспех не разумеју. На овом леду, срце је често одрано, кожа поцепана, крв узаврела и ту се све галаме одбијају о ударце палица о пак. Овде, све пролази брзином светлости. Велика имена су жива историја Звезде и Пионира, овде се не броје године. Слави се подједнако прва и тренутна постава хокејаша. Расте се без прекида. Постаје се све бољи. Позиције се мењају, али се не мења тим који добија. У свим тим променама, закључује се једно – иако сам била убеђена да је лед овим момцима у грудима, убедили су ме да он ипак припада рингу.

Историју на леду писали су Брајевим писмом. Играли су заједно, па нису. Па јесу. И онда опет, нису. Бројали су дане и градове. Уписивали су голове и повреде. Оставили су за собом догађаје, како би направили места новим моментима. Играли су Светска првенства и успели да постану први у свему и први после свега.

Не тако давно саиграчи, данас, Ненад Раковић и Срђан Ристић, поново играју за исти тим. Један на леду, други ван њега.

Како је хокејашима на леду, наводи се као статистика. Ипак, са друге стране банде и у патикама, реч је о сасвим другачијој причи.

Озбиљне приче, од њих су често правиле „неозбиљне момке“, који су километре, сате и временске зоне претварали у доживљаје, које ће делити са другима, увек и свуда.

Фото: eliteprospects.com

„Хокеј је више утицао на пријатељство него обрнуто. Свађали смо се често, то је негде била и константа. Саиграчи су правили шале на тај рачун, али се на леду то није видело. Штавише, играли смо боље, а ван леда никада нисмо имали проблем. Заправо, нема пуно људи са хокеја за које можеш да кажеш да су ти пријтељи, али Риле је један од њих, сигурно. Занимњиво је играти са њим“, испричао је Ненад, док је Срђан додао: „У сваком спорту је тако, што су људи дуже упућени једни на друге и у игри, у спорту генерално, све иде много лаганије. Понекад, тренери се свесно труде да нешто ураде, али и ми смо ту имали удела. Једноставно, увек се омогући да се упознајемо, уиграмо… Све то на леду и ван леда, наравно, може да утиче. Најчешће је то позитивиан утицај, али може и негативно, па се деси да све оде у аут.“

„Имамо и тог трећег, који је играо са нама увек. Био је добар другар, Паја Огризовић. Ту је и  Милош Бабић, многи други… Увек је са нама био неко с ким смо били добри другари“, наводи Ненад, а Срђан се сложио да је добро када се такве ствари поклопе.

„Ми смо били београдска школа хокеја. Онако, права београдска, нисмо играли са странцима“, присетио се Ненад.

Лепе ствари се, кажу, роде мале и временом расту.

Све оно за шта се зна, често израсте у тек сасвим пријатну анегдоту, док ситнице које ретко напусте зидине хале, јесу оно што време остави за истинске приче, ових вечитих дечака.

И ко зна чега је све ту било!

Фото: eliteprospects.com

Било је свега! Увек је неко ту био жртва, што је нормално за тимски спорт. Вртим филм тако, по турнирима шта смо радили и искрен да будем, мало тога јесте за јавност. Оно што није, нек прича Риле! (смех)“, сећа се Ненад. „То баш нема неке везе са спортом…“, искрен је Срђан.

Од хотела са 5* до неког пољског села и вађења ножева – када смо прошли к’о боси по трњу. Млада екипа је ишла, кад смо ми играли. Једном, имали смо неки пријем локалног становништва, који и није био баш најбољи“, каже Ненад, а Срђан додаје да су знали сасвим добро да се проведу по селима, али и по хотелима.
Да, ето то су добре авантуре – у Мелбурн је отишла добра екипа! Идеја Савеза била је да се оде 6 дана раније, па се то претворило у пијанку са локалним Србима“, искрен је Ненад, а у томе га прати и Срђан: „Два дана нисмо имали тренинг, свако је отишао на своју страну.“

Срби су генерално жељни наших људи, па је зато све знало да оде ван спортских оквира. Превише су били добри домаћини, па се то одразило тако што е на Првенству и није баш постигао жељени резултат. Али, стекли смо пријатељства за цео живот. Упознали смо ту неку српску заједницу чак на Исланду. Где год одеш, ту је нека српска заједница“, каже Ненад.

Чак су Првенства у Загребу била баш занимљива. Е, ту је он (Ненад) добио највише батина! Ја сам то време био у ботаничкој башти, са два другара, сликао сам цвеће“, крајње невино прича Срђан.

Да, док сам се ја тукао на Тргу бана Јелачића, он је мирисао цвеће. То ти је та разлика између нас двојице. Он је као и свако дете из центра града мекан, а ми приградски смо мало другачији. Ал’ то је цео живот – сукоб наших менталитета“, прича Ненад.

Иако понекад нисмо били ни близу професионализма, сезона наступа у Шпанији, Италији, против Британије, Холандије…нам је била дивна! Финала Звезда : Партизан, пред пуном халом, такође“, прича Срђан, а и Ненад се слаже: „Штета је што се све то угасило, што је нажалост стало. Ето, ни ХК Београд није успео. Али, довели смо Рилета сад, нема шансе да не успемо.“, верује Ненад и додаје: „Некако, треба нам више сарадње, много нас има, а ипак прилично смо разједнињени, и резултат тога је друга дивизија и једна хала.“

„Нит мање људи, нит’ веће нетрпељивости“, искрен је Срђан.

Приче са њима, ма колико занимљиве биле, крију моменте искрене жеље да се хокеју у Србији врати стара слава. Она стара слава, која заправо никада и није била изгубљења. Заправо, само се загубила, међу разилажењем жеља.

И међу изласцима.

„Неко је знао да изађе, неко не, зависи да ли говоримо о професионалцима или не. (смех) Стварно је тешко да уграбиш нешто ноћног живота када си на путовањима, а доста смо пропутовали, видели. То не може нико да замени, то дружење. Путовања су најлепша. Мадрид и Мелбурн били су најбољи, мада је и Исланд био леп. Додуше, тамо нема шта много да сде види. Кортина је са спортске стране била добра. Реално, ја сам се лепо проводио и по словачким селима, места од по 15ак хиљада људи“, каже Ненад, а Срђан додаје: „Били смо добра генерација. Различито виђење неких људи довело је тога да се то раслојава, да већина младих, добрих играча одустане прерано, да свему окренеу леђа. Ту се улаже много, од седме године се тренира, а тек после 15 година рада, ти добијеш сениора, који може да игра профи утакмицу. То је онда немерљив губитак.“

„Не виде људи перспективу, гомила оде. Требало би да дају шансу, али то је не тако. Не виде себе у томе дуго, једино ко је баш фанатик, иако знамо да је на другим пољима можда боље.“, додао је Ненад и наставио: „Ми смо дупло голо, овде у овој земљи. Хокеј генерално кад упоредиш је тешко направити профи каријеру и живети од тога, велика је конкуренција, а ти као неко ко долази из Србије, у старту си у губитку. Страни играчи су јаки, Канађана има небројано. Мада и са кадровима имамо проблем. Реално гледано, без систематског рада, тешко овде може бити нешто.“

„Ми пролазимо кроз проблем што правимо превелику паузу на леду, док други не, па обраћају пажњу на неке ствари, на технику рецимо, а ми то не можемо. На сваком старту, ми се враћамо ма неки почетак, на клацкалици смо, а они имају утабан пут. Много зависи од њих, тих који су у другачијим услвима. Штета је што хокеј одговара овом менталитету, ми смо земља тимских спортова, имамо ту неку генетику, борбеност, карактерне црте које се цене у хокеју. Али ту фали и инфраструктура. Није свакако, то једини проблем, али би се све друго кренуло решавати. Другачији би потези вукли. Јер, да је инфраструктуре, било би више места, самим тим и кадрова, закотрљло би се већ. Не кажем, опет, да би све било решено, али би почело да се решава. Као резултат, мање би деце напуштало спорт, било би више утакмица, термина, свега..  Неко би ту видео своју шансу, остали би ту професионално или полупрофесионално. чак и то је боље него да скроз оду“, искрен је Срђан.

Но, ма колико проблема бројао хокеј на нашим просторима, хлеба и игиара никада не фали.

„Једном саиграчу смо знали да узмемо кључеве, па му препаркирамо ауто и онда га он сатима тражи. Увек је био наша жртва. Једном, нешто је пио, па смо га напалили да је то допинг и кренули да смишљамо како да га спасимо да не падне на тесту. Прво, рекли смо му да пије по три литре неког чаја и да једе по килограм бруснице дневно. То је 6 дана трајало! На крају, кажем му да мора да напише ИХФу писмо и то на ћирилици! Рекао сам му да напише како покушава да остане трудан и да је импотентан, па му је зато др Марко Илић преписао Афричку шљиву. Имамо урамљено то писмо написано, са све потписом. Пет дана је био у тешкој параноји. Признали смо му после, јер, отишло је то баш далеко.

Онда, једног саиграча је погодио пак у браду и морао је у Ургентни. Док се он туширао, узмемо му мобилни и девојци напишемо „УМИРЕМ, ПОЦИЈЕПАЛИ МИ БРАДУ!“. И то на ијекавици! Још смо звали др Марка, да га (тог саиграча) пошаље код колеге, да га саслуша и кад га саслуша, да му каже да је тотално луд и да мора код психијатра“, сећа се Ненад, а Срђан додаје:Да, да, још и да иде на скенер, да остане да лежи пар дана…Када је видео поруку на телефону, полудео је! После га је и мајка звала, жена се истраумирала. Заправо је имао свега две копче.“

Једном нам је дошао један хокејаш из Македоније. Е, он није знао где се налази! Наложили смо га да му је нова опрема крута и да једино може да се цео окупа у опреми, како би то поправио. И он се окупа! А једном смо Рилету са телефона, док се туширао, Драгани Глеђо пустили бруталну поруку, језиву, где је писало шта би јој он све радио. (смех)“, досетио се Ненад, па је Срђан додао: „Испоставило се да ја сутра треба да идем код ње, по неку потврду, а уопшсте није планирано, него се потрефило к’о за баксуз! Нисам смео да уђем, него сам се неко време вртео испред канцеларије, због свих гадости које су јој написали. Сећам се да сам једном узео Вучуру телефон, док се мувао са неком девојком, па сам остављо статусе по његовом фејсбуку.“

„Е, једном смо голману убацили канту са смећем и тег од 50 кг у опрему“, прича Ненад, а Срђан наставља: „Да, напио се, па се љубио са бабом, од 50-ак година! Он је тад имао око 17. Последње вече смо на путу, замисли ту сцену.  Нисам могао да верујем, кад сам изашао из клуба и видео их како се љубе. А, на Исладну, пиво је било језиво скупо, 10 евра. Једини начин да на Исланду преживиш до 6 ујутру, био је да некако дођемо до тог пива. Онда је он (Ненад) сконтао да постоји ту један сто где сви спуштају своја пића, па кад их спусте и окрену се, он само пребаци пиво код нас.“

Али, није баш сваки пут прошао у мирном тону.

“Било је туча, како није, прашило се доста. Инциденти су нормални, али ја уопште нисам инцидентан, чак, ја се грозим насиља и миришем цвеће“, шаљиво ће Срђан, а Ненад додаје: „Ух, са Хрватима смо се тукли баш, псовање неко је било често. Звезда – Партизан утакмице такође… Нема ту неких тешких емоција после тога, не мрзимо се. Урадио бих све за победу као и тај момак са друге стране.“

 

Битке које се воде константно, нису само оне које гледамо на леду. Напротив, оне које се дешавају са друге стране банде, често крију далеко веће „повреде“, којима је прва помоћ неопходна!
Учешће у ИХЛ лиги и предстојеће домаћинство сениорског Светског првенства, моменти су којима се мора посветити посебна пажња.

Пипава су Првенства јако, дешавале су се разне ствари, сваки пут је тако.“, наводи Срђан, а Ненад наставља: „Не знам, врло је тешко предвидети било шта. Екипа у Звезди биће уиграна. За даље ћемо видети. Као што Риле каже, то је дискутабилно, јер ето сећам се кад смо на Исланду једва опстали у групи“, па Срђан додаје: „Да, ето и кад смо отишли у Загреб, буквално смо једну утакмицу добили. Нико није очекиво да добијемо Аустралију, на пример. Изненађења су могућа, то је поента. Рецимо, на мом последњем Првенству у Галатију, Исланд добије Румунију, која је класу изнад, ми изгубимо од Румуније, добијемо Исланд са 7 – 8 разлике. То је у седам дана, пет утакмица, све је питање како се коцкице посложе.“

 

„Тек сам недељу дана у тренажном процесу, тако да баш не могу да коментаришем превише. Следеће недеље ћу први пут на лед. У међувремену, друге сам мало гледао, али другачије је кад се изађе на лед. Након тога ћу имати јаснију слику Лиге, клубова, тимова, па и квалитета Звезде…“, искрен је Срђан.

„Прво да се убаци да сам ја инститирао да он (Срђан) дође у Звезду, јер волим да му будем надређен! (смех) Бити надређен? Врло леп осећај, мада, мало сам љубоморан што он игра, а ја не. Али кад видим тај тренажни процес, како изгледа и колико траје, ипак не видим више себе у игрању. Тешко је се враћати, пресекао сам у глави са тим, више ни ветерански хокеј нећу играти. Али је леп осећај бити Рилету надређени, јер је он цео живот био центар, водио је ту игру и често ме нервирао својим одлукама. Е, сад ће бити контра. Без шале, Јовица Рус и ја смо на њему (Срђану) инсистирали, јер је сада ту млада екипа, која има квалитет, али фали им то неко искуство. Риле је био врло логично решење, да буде део који нам, према мом мишљењу, недостаје, како би били далеко конкурентнији за титулу. Он је играч који може да игра у првој, у другој и у трећој постави, где год га ставиш. Па чак и крило, а тога чак и на неком већем тржишту нема, камоли код нас“, искрен је Ненад.

„Ја сам стасао тако што сам био међу старијим играчима, од којих сам учио. Нема ту неких проблема са актулном поставом првотимаца, супер су. Треба им времена. Имао сам ја узора од којих сам учио, од понашања на тенингу, у игри, борби… Вероватно ћу нешто од тога моћи да им пренесем, а надам се да ће све што науче бити оно са леда. Неке момке знам, али дошли су још млађи. Наравно, ту су момци који су неке тешке кораке направили баш у тој МОЛ лиги“, додаје Срђан.

Два дечака. Два хокејаша, који играју један уз другог.

Кроз многе тимове, Лиге, Светска и домаћа Првенства – десно крило и центар, данас бране редове Звезде.

Пре пар година готово једнаки на леду, данас млађи преузима улогу тим менаџера, старијем, центру првог тима клуба.

„Он (Ненад) има проблема са концентрацијом уопште. Кад дођу неке важне утакмице, скупи све те нервне ћелије на једно место и оне стоје ту и не иду лево – десно. Онда се фокусира на позитивне стври, на лудило на леду, то даје резултате, у виду голова до неких удараца и то чистих, до фанатичне борбе… Није никада био повређен. Увек зна да их скупи када треба, да добије резултат. Заправо, та његова фанатичност мора донети резултате!“, каже Срђан.

Резултат је очигледан.

Звезда не мења свој тим и управо је овакви људи чине великом!

 

 

Срђан Ристић опет у Звезди, Араи одлази, Бркушанин лакше повређен

У хокејашком клубу Црвена звезда раде пуном паром. Данас су наши хокејаши отпутовали за Загреб где ће у оквиру ИХЛ такмичења одиграти још један меч са екипом Медвешчака (први победили у Загребу након продужетака). Атмосфера је одлична и многи хвале Звездину игру, али и атмосферу у екипи за коју је сигурно најзаслужнији харизматични тренер Јовица Рус.

Поред горе поменутог дошло је и до одређених кадровских промена у саставу Црвене звезде. Недавно је Звезду напустио нападач Давид Сефич, а на излазним вратима је и Јапанац Еисаи Араи, који нажалост није задовољио људе у клубу и мораће да потражи нову средину. Ми му овом приликом желимо пуно среће у наставку каријере.

Звезда није дуго чекала да нађе замену.  Клуб се одлучио да у своје редове врати некадашњег играча, Срђана Ристића (38) који је у својој богатој каријери, поред Црвене звезде, играо и за Војводину, Таш, Партизан, Београд, НС Старс. Несумњиво је да ће Ристић са својим огромним искуством, које има иза себе, допринети да чета Јовице Руса изгледа још хомогеније и опасније по своје противнике. Иначе, Срђан Ристић ће кренути са наступима за црвено-беле оклопнике већ од утакмица против екипе Цеља које ће се играти 17. и 18. новембра у Цељу.

Иначе, данас у Загребу Звезда ће бити ослабљена јер неће играти капитен Марко Бркушанин који је лакше повређен, али ће у саставу Звезде бити већ од следеће утакмице.